Magbet

Naslovna fotografija: Nosweatshakespeare.com

Prije nego što bilo šta kažemo o Magbetu,  da razjasnimo jednu jezičku nedoumicu, ukoliko ona uopšte postoji. Naime, u srpskom jeziku naziv jedne od četiri velike Šekspirove tragedije se piše Magbet (a ne Makbet ili Mekbet). E, sad možemo dalje.

Magbet je jedan od najkraćih komada u Šekspirovom kanonu. Prvi put je prikazan 1611. godine u Gloubu. Predmet tragedije je uzet iz škotske istorije što je svojevrstan kompliment monarhu Džejmsu I koji je bio opsjednut svojom rodnom zemljom i njenom prošlošću, a koji je širom Evrope bio poznat kao „najmudrija budala u hrišćanskom svijetu“. Vjerovao je u vještice i tako ih čvrsto progonio, neke nesrećne starice je, čak, lično ispitivao i podvrgavao mučenju. U njegovoj zvaničnoj tituli je stajalo da je branilac vjere (fidei defensor). Toliko o njemu.

Magbet je drama jedinstvene atmosfere i ujednačenog tona, a prelomni događaj se dešava srazmjerno rano. Glavna pažnja posvećena je liku samog Magbeta i postepenom razvoju posljedica ubistva. Magbet je tragični protagonista koji je zločinac i ubica, a prema aristotelovskoj koncepciji tragičnog, negativna ličnost ne može biti tragični junak „jer sažaljenje izaziva samo onaj koji nezasluženo pati, a strah onaj koji je nama samima sličan.“ Magbet uvijek zna šta je dobro, a šta zlo i otvorenih očiju srlja iz zločina u zločin saživljujući se sa samim činom ubijanja. On je istovremeno i najsnažnija ličnost u svojoj sredini. Njegov put obilježen je okrutnošću i mučkim ubistvima, gine srčano se boreći na bojnom polju. Jedan od razloga zbog kojih ova Šekspirova tragedija i četiri vijeka kasnije plijeni svojom veličanstvenošću sigurno je i taj što Magbet ima mnoge crte stvarnog ljudskog bića. Na početku drame on je ugledan i častan velikaš, neustrašiv vojskovođa koji svoju zemlju i svoga kralja spašava od poraza. I s te visine, nakon počinjenog zločina, vođen strašću vlastoljublja, počinje njegov sunovrat u duhovnu pustoš.

Šekspir prikazuje Magbeta sa toliko uvjerljivosti i maštovitosti da i sama publika počinje da gleda na svijet drame Magbetovim očima. Uprkos moralnoj prirodi junaka, Šekspir u gledaocima uspijeva da pobudi razumijevanje, strijepnju, samilost, pa i osjećanje saučesništva, što je, priznaćete, nevjerovatno! Magbet ulogu krvnika ne nosi lako, njegova drama je drama čovjeka koji se kao i svi normalni ljudi gnuša ubistva. Gledaoci njegove patnje primaju kao iskupljenje. Magbetov lik je psihološki toliko cjelovit i uvjerljiv da se smatra kako je Šekspir tako snažnim predstavljanjem njegovog istovremeno ljudskog i neljudskog odnosa prema zlu narušio umjetničko jedinstvo tragedije. Magbetova duša je poprište borbe između sila dobra i zla. Čovjek smije težiti svemu samo ne uništenju pravednih ljudi. U Magbeta gledamo zadivljeno zbog njegove snage, snage njegovog vlastoljublja, snage njegove volje, snage njegove pjesničke mašte. Izliv snage u prirodi, pa makar ona bila opasna po nas, izaziva divljenje, ne samo strah.

Magbet je savršenstvo dramske umjetnosti, a zasniva se na jednom od najvažnijih načela etike. Zlo koje čovjek čini drugom čini sebi.

maxresdefault
Foto: Youtube.com

Šekspirova djela se reinterpretiraju za svaku novu generaciju bilo kao tinejdžerski ili naučnofantastični filmovi, mjuzikli, japanske ratničke priče ili književne obrade. Izdavačka kuća „Hogart pres“ pokrenula je projekat „Hogart Šekspir“ u okviru kojeg poznatiji i rado čitani savremeni svjetski pisci prepričavaju Šekspirove drame prilagođavajući ih aktuelnom vremenu. Tako je, recimo, norveški pisac kriminalističkih bestselera, Ju Nesbe napisao novog Magbeta, kanadska književnica Margaret Atvud obradila je Šekspirovu Buru, još jedan dobitnik Bukerove nagrade, Haurd Džejkobson prihvatio se Mletačkog trgovca, Džilijen Flin Hamleta, Trejsi Ševalije Otela,..

Nakon kratkog uvida u originalnog Magbeta, koji se s pravom smatra jednom od najboljih drama svjetske književnosti, jasno je kakvog nezahvalnog zadatka se prihvatio Ju Nesbe. Osim toga, ovo je ujedno moj prvi (i vjerovatno posljednji) susret s ovim norveškim piscem bestselera (ako izuzmem gledanje filma „Lovci na glave“ snimljenog po njegovom romanu, a koji je, usput, odličan!), ali i prvi susret s izdanjem iz projekta Hogart-Šekspir. Odlučila sam da ne čitam školski, kao svaki dobri štreber, dakle nisam prethodno obnovila originalni materijal. To sam uradila namjerno, najviše zbog toga da izbjegnem poređenje, te da ovo, zapravo, shvatim kao pokušaj, ne da se modernizuje Šekspir, koliko upravo suprotno, da ovaj Magbet podstakne neke nove klince da nakon njega urone u Šekspirov tekst. To me je zanimalo, ima li Nesbeov Magbet taj podsticajni efekat i nezavisni kvalitet neopterećen kontrast efektom jer Šekspir je van svake konkurencije i nije pravedno čitati djela nastala pod takvim bremenom.

I evo, nakon svega napisanog, ne znam šta da kažem. Uvijek više volim kad neku građu mogu preporučiti i nahvaliti, ne volim kuditi pogotovo ukoliko je to posljedica nekih mojih ličnih sklonosti i stvar ukusa. Zato ću, kao što redovno nastojim da radim, krenuti iz krajnje lične pozicije. Nisam pristalica kategorisanja književnosti na žanrovsku. I ma koliko volim preporučivati ljudima knjige, nekad sam i bezobrazno navalentna, ostanem u čudu kad neko traži nešto ljubavno, na primjer. Svejedno ćemo se složiti da je Nesbe svrstan u pisca kriminalističkih romana koje sam, ruku na srce, čitala kao klinka, isključivo Agatu Kristi. Ko nije, uostalom. Međutim, Agata Kristi je klasik. Poslije toga ne sjećam se da li sam ikad uzela nešto iz te kategorije. Sad znam i zašto nisam.

Foto: Stshbook.blogspot.com

Moja prva reakcija nakon samo nekoliko stranica Nesbeovog Magbeta, kojeg sam, dakle, svjesno i iz sve snage nastojala čitati bez predrasuda i poređenja sa Šekspirom, je bila (nećete vjerovati, ali da, upravo sam to pomislila) zašto ljudi vole čitati ovakve romane kad uvijek mogu pogledati odličan krimi triler, savršene fotografije pri čemu se ne moraju patiti sa vizuelnim zamišljanjem dosadnih školskih opisa građevina u mračnom predgrađu ili dešifrovanjem koje ime (od mnoštva istovremeno uvedenih likova) pripada kojoj funkciji, zanimanju, već datom epitetu,.. Borila sam se prvih 30-ak stranica, ako ne i više, i mislila da odustanem, pogotovo znajući da ih ima više od 500. Međutim, nastavila sam. Srećom, poslije je išlo mnogo lakše i tih 500 stranica se brzo pročita. Inače, kako znate da pred sobom imate ozbiljno štivo? Pa, između ostalog, i po tome što vam na kvalitetnih 50 stranica ode vremena koliko na nečijih 300.

Nego, da pokušam nekako skratiti i sažeti ove utiske. Katarina sa Prerazmišljavanja me je pitala da li liči. Da, liči. Mnogo liči. Potrudio se Nesbe. Svi likovi su tu, zadržao je i njihova imena, tempo dešavanja je relativno brz, sve ključne scene dešavaju se noću, odlično je unio atmosferu tame koja simbolizuje zločinačke porive,.. Magbet je na početku smjeran, častan i hrabar vođa Garde (nešto kao specijalna jedinica podrške policiji), Ledi je ta koja će mu ubaciti bubu u uho i podstaći ga na zločin. Poslije prvog ubistva, on je unezvjeren i užasnut, već poslije drugog, koje nije izazvano spoljašnjom motivacijom nego je njegova lična odluka, on biva zahvaćen slijepom krvoločnošću, da bi nakon pokolja nedužne porodice najboljeg prijatelja iz djetinjstva postao zvijer. Dakle, ta transformacija je pažljivo osmišljena, postepena, adekvatno naglašena.

Ledi Magbet je jedna od najsnažnijih i najvećih Šekspirovih junakinja. Ona posjeduje odlučnost, prisebnost, bistrinu uma i uopšte osobine kojima nadmašuje svog muža. Ona je ta koja žudi za vlašću radi vlasti, ne radi dobra onih kojima će vladati, dakle, za razliku od Magbeta, ona je neplemenita od samog početka, ubistvo Dankana je njena ideja. Ipak, Ledi Magbet neće moći da podnese teret grijeha i na kraju će ostati potpuno slomljena. Nesbe ju, takođe, vrlo vjerno transformiše s obzirom na dodijeljenu joj ulogu. Predstavlja ju kao pravu svodnicu, beskrupuloznu, izuzetno pametnu, promišljenu, sposobnu i čvrstu gazdaricu javne kuće, kasnije kompetentnu vlasnicu kazina i diplomatski lukavu menadžerku koja ne preza ni od čega da smrvi konkurenciju u paramparčad. Biće da sam ja previše staromodna, ali nisam oduševljena idejom što je Nesbeov Magbet bivši narkoman. Valjda modernije i realnije od toga ne može. Nesbe, dakle, prati originalni scenario smještajući ga u jedan sasvim drugi, kao što rekoh, savremen kontekst i stvara jedan solidan krimić, u suštinskim elementima vjeran izvoru iz sedamnaestog vijeka.

Magbet ima sve (i više od onoga) što jedan korektan kriminalistički roman treba da posjeduje: dinamiku, obrte i tvistove, narkomane i narkodilere, dobre i loše policajce, korumpirane i vlasti žedne zvaničnike, preljube, ubistva, mnogo akcije, pucačine i krvi, precizno odsječene glave, svirepa ubistva, političke ambicije, nesanice i hodanja u snu, nesrećno odrastanje, brutalnu prošlost, tajne i spletkarenja, moralni pakao, postepen prelazak u ludilo, sile zla, ali i pravde, aktuelan milje, (potrebnu) predvidljivost,.. Ipak, ako mene pitate, sveukupno: ‘nako, možete komotno bez ovog djela. Život vam neće biti siromašniji. Jedino mi je žao što onomad, tokom Noći knjige, nagovorih kumu da ga kupi kako bih ga i sama pročitala. Mogle smo bolje proći.

Otkako sam kupila labuda

Naslovna fotografija: Etrafika.net

Moja prva pomisao nakon čitanja Tanjinog drugog romana je bila: Ako je Tanja za Satove u majčinoj sobi dobila Evropsku nagradu za književnost, šta će tek dobiti za ovaj?! „Otkako sam kupila labuda“ predstavlja važan i velik iskorak u savremenoj regionalnoj književnosti i to najmanje zbog izbora tema kojih je, naravno, više, i to onih kompleksnih, ali ona koja je, svakako, najupečatljivija je strastven ljubavni odnos između dvije žene.

Uprkos velikoj razlici u godinama i različitom socijalnom kontekstu u koji su uronjene, obje Tanjine junakinje su autsajderke u svijetu koji ih okružuje i upravo će ta sličnost biti presudna za njihovo povezivanje. Njihov intenzivan emotivni odnos u savremenim okolnostima doprinosi sve većoj rastrzanosti između ljubavi i tabua. Usljed prevelike usmjerenosti jedne na drugu, svaka od njih je istovremeno u mogućnosti da se suoči sa samom sobom pri čemu na površinu isplivava sve ono što su negdje, možda, pokušavale potisnuti.

Zanimljivo je da je starija protagonistkinja po zanimanju bibliotekarka, što je sama Tanja naglasila na svojoj promociji jer su je mnogi pitali zašto se baš odlučila da joj dodijeli tu ulogu, budući da se i ona time bavi. Tanja je to objasnila krajnje simpatično, kako je namjerno željela da opiše jednu bibliotekarku, između ostalog, zbog toga što i nisu zastupljene u književnosti, a i što prema njima često postoji neutemeljena predrasuda da nisu baš, pa recimo, previše uzbudljive i zanimljive žene. Tako da je Tanja odlučila da ispravi ovu nepravdu i zbog svih divnih kolegica sa kojima radi, a naravno, i radi veće vjerodostojnosti same priče u kojoj glavne akterke mnogo razgovaraju o književnosti.

black-swan-0
Foto: Independent.co.uk

Ono što je mene posebno oduševilo i u svakom pogledu zapanjilo je način na koji je Tanja pronikla u samu srž međuljudskih odnosa, a posebno onih najintimnijih, kad dva bića pokušavaju da se otvore i prepuste ljubavi, strasti, užitku. Savršeno je dočarala njihova emotivna stanja, previranja i strahove, a posebno unutrašnje konflikte srca i ponašanja sputanog tradicionalnim okovima. Tanja opčinjava svojom rečenicom kao i uvijek, ali ne samo njenom poetičnošću i bogatstvom izraza, već, za razliku od njenog prvog romana i jednom divnom prozračnošću i dinamikom. Ovaj roman je takav rasadnik ideja i misli koje poželite da memorišete, a od dijaloga koji ovog puta dominiraju vam se zavrti u glavi. Meni lično, daleko i ubjedljivo bolje od njenih Satova koji su me pomalo gušili i otežavali praćenje radnje. Ovdje stalno hoćete još, stalno ste u nekom stanju napetosti, vapite za svakom sljedećom rečenicom. Jedan od rijetko hrabrih, slojevitih i zrelih romana koji se čita otvorenih usta.

„Trebalo te je razbuditi. Bila si dosadna i namrštena stalno. Prebacili su te na to odjeljenje zbog neljubaznosti i svađe sa korisnicima. Ekscesno ponašanje. Jesu li tako napisali u obrazloženju? Haha, nastavila si s tim samo u drugom maniru. Prvo oženjeni profesor, pa svađe na radnom mjestu, pa zavođenje maloljetnih korisnica.“
„Nisi maloljetna.“
„Dobro, nisam. Bolje zvuči. Svijet danas živi za skandale.“
„Zašto uvijek pretjeruješ?“
„Bez pretjerivanja, ti si san svake biblioteke. Konačno malo živosti među knjiškom prašinom. A ko bi rekao. Izgledaš strogo i ukočeno. Istina je ono o mirnima iz kojih vrazi vire.“
Onda skupiš oči i zaškiljiš podrugljivo.
„Možeš uvijek reći da si poludila od pročitanih knjiga. Naš narod svakako vjeruje da se od znanja ludi. Još će saosjećati s tobom. Popljuj knjige. Spalimo knjige. Šta su napravile od poštene žene. Prvo preljubnicu, potom pedera.“
Zatim ide čitav niz podrugljivih ubadanja.
„Kada si počela maštati o ženama? Jesi to našla u nekoj knjizi? Da li je potaklo tvoje fantazije?“
„Prestani.“
„Ne sad, zabavno je. Možda si umislila da si Virdžinija Vulf u svijetu bibliotekarki? A one ni ne znaju za njena potajna interesovanja dobro prikrivena u uštirkanim biografijama.“
„A ti sve znaš?“
„Ne voliš Virdžinijicu? Baš ste tako slatke i dosadnjikave obje.“
„Idem.“
„Nemoj. Sada ćemo se igrati Virdžinije Vulf i Vite Sakvil-Vest. Slušaj, zabavno je, sve sam smislila. Ti ćeš biti Virdžinija, jer si neiskusnija i sklonija manično-depresivnim raspoloženjima. A ja ću biti Vita i putovati po svijetu i promijeniti mnoge ljubavnice. I sa mnom ćeš otkriti sve te čari koje će ti poslije brisati iz biografije. Ali one će nicati odsvuda pomalo. Samo nemoj napuniti džepove kamenjem i otići u rijeku. Pisaću ti i slati razglednice iz svijeta. Znaš da joj je i muž bio peder? Možda je i tvoj. Zamisli, ispostavi se da je tvoj Humbert peder. Da je Lolita bila farsa. Pokriće. Možda si i ti njemu paravan kao i on tebi?“
„Nije mi nikakav paravan. Nisam bila prije sa ženama. Nisam bila ni sa kim osim s njim.“
„Ah, to ti pričaš. Ali ko može znati istinu u svijetu nestabilnih i promjenjivih istina?“
„Vrijeme je da idemo. Hajde. Pusti sad te glupost. Predugo sam se zadržala.“
„Ali, gospođo Vulf, želim da spavam s vama. Sad odmah. Odsad i zauvijek. Imate lijepu vaginu. Kako sam pristojna. Što misliš je li Vita Virdžiniji koja je izgledala baš tako ukočeno kao ti rekla tako nešto? Ja to mogu zamisliti. I sve poslije.“
„Šta poslije?“
„Kako je Virdžinija bila luda kad se opusti. Kao i ti.“
„A kako sam ja to luda?“
„Strastveno. Baš kako volim.“
„Strastveno bih te istukla. Moramo krenuti.“
„O, znam da je i to dio tvojih erotskih fantazija. Mamica koja kažnjava neposlušnu djevojčicu.“
„Prestani.“
„Zašto? Kad želiš da me kazniš.“
„Ne želim. Naporna si.“
„Nešto razmišljam, iako se ne topiš tako strasno uz svog ostarjelog Humberta, možda ti i nisi peder.“
„Misliš lezbejka?“
„A, bolje zvuči peder. Ide više uz tebe. Kada stojiš tako nadrkana, naslonjena uza zid. Stari pederčina.“
„Sad sam i stari pederčina?“
„Kažem možda i nisi, samo te lože te zabranjene stvari. Profesor dok nije bio tvoj i dok si ga potkradala od njegove matore i bolesne žene. I sada ja. Da sutra svi oni koji bi nas trenutno utukli, nabili na kolac ili silovali da nas ubijede u čari pravovjernog seksa, nekim čudom krenu odobravajuće gledati na našu vezu, ti bi pobjegla i od mene. Sjebana si u toj tvojoj glavi. I to je to. Priznaj sebi da te lože zabrane. Pa očigledno je. Većina ljudi je takva. Pogledaj oko sebe, samo im zabrani nešto i oni će navaliti ko mutavi. Ne dirajte tu glupu jabuku, eto vam sve drugo. I šta oni urade? Daj jabuku. Zgrabe je. Zato ljudima treba sve dopustiti. Smorili bi se i smirili. Ko još može uživati tako strasno u dopuštenim stvarima. Gej brakovi bi postali praslika dosadnih hetero brakova. Stvarno, ima li išta dosadnije?“

Коју књигу бисте понијели на пусто острво?

Насловна фотографија: Mykidstime.com

Прије неколико мјесеци спровела сам емпиријско истраживање за потребе рада на тему „Има ли Шекспира у театру будућности“ који се, између осталог, бави питањима актуелности и релевантности Шекспирових драма за савремену позоришну умјетност. Једно од питања анкете подстакнуто је размишљањима професорице Филолошког факултета у Београду, Зорице Бечановић Николић у оквиру емисије Радио Телевизије Србије под називом TВ фељтон: Шекспир, савременик снимљене поводом обиљежавања 400 година од смрти највећег енглеског драматичара. Том приликом она се позива на емисију која се емитује на четвртом програму енглеског радија BBC још од 1942. године под називом „Дискови на пустом острву“, а у оквиру које гости, осим што бирају музику коју би понијели на пусто острво, треба да изаберу и једну књигу. Међутим, правила су таква да та једна књига не може бити ни Библија ни Шекспирова сабрана дјела. На питање које се тиме намеће, а то је „Да ли код Шекспира има толико узбудљивих и животно-важних садржаја који некоме могу да замијене стварни живот?“ професорица Бечановић Николић одговара потврдно: Да, живот се може провести у разговорима са Шекспиром. 

Иако није од посебног значаја за истраживање које сам спроводила, одлучила сам да уврстим ово питање у свој упитник, те ћу вам представити добијене одговоре. Љето и јесте и иако се стварни одабир литературе за плажу не може поредити са хипотетичким избором искључиво једне књиге за пусто острво на којем, вјероватно, нико од нас неће намјерно завршити, сматрам да је прилика апсолутно пригодна.

Untitled

Као што можете видјети из Графикона изнад, 23% испитаника се одлучило за Библију/Куран/другу свету књигу, 31% за Сабрана Шекспирова дјела, а преосталих 46%, од укупно 490 учесника анкете, би свој боравак на пустом острву оплеменило неком другом књигом. Одмах да нагласим да ово питање обрађујем искључиво с аспекта свих ових других књига, а не двије предложене, стога вас поштеђујем објашњења о коришћеној методологији, репрезентативности узорка, ограничењима истраживања и слично. Дакле, дескриптивна статистика одговора на ово питање је, у датим околностима, релевантна и примјењива и ван контекста.

kul-dostojevski1
Фото: Novosti.rs

Било шта од Достојевског као свој одговор навело је 12 испитаника плус 7 који би понијели Браћу Карамазове, а по један испитаник се опредијелио за Злочин и казну и Идиота.

Сабрана дјела Иве Андрића понијело би 9 учесника анкете, а поред њих једно се одлучило за Травничку хронику и још петоро за најпознатији роман нашег нобеловца, На дрини ћуприја

Дервиш и смрт је избор 7 учесника истраживања, док би Тврђаву понијело њих 6, а један учесник се, нимало нелогично, опредијелио за Селимовићево Острво

Мајстор и Маргарита се међу одговорима наводи четири пута. 

THE LITTLE PRINCE
Фото: Mycupoftea.rs

Рат и мир би понијела три испитаника, од којих један наводи духовиту опаску не би ли га коначно прочитао, а Толстојеву Ану Карењину су изабрала два учесника овог истраживања. 

Надаље, Мали принц се спомиње четири пута, Божанствена комедија и Ловац у житу двапут, баш колико и Добра знамења, а трипут су наведени Аутостоперски водич кроз галаксију, Господар прстенова и, нимало неприкладно, Робинзон Крусо. Такође, три пута се спомиње Сарамаго као аутор уз чија дјела би се могао провести живот.

Сто година самоће, са својих 8 обожавалаца, уз подршку једног који би у кофер спаковао Љубав у доба колере и другог са Сабраним Маркесовим дјелима, сврстава најпознатијег писца магијског реализма на високо мјесто радо читаних књижевника. 

One-hundred-years-solitude-0-36
Фото: Pbslearningmedia.org

Одређен број испитаника је одговорио да не може да се одлучи за само једну књигу/то је претешко питање/свакако нешто друго, али нисам сигурна шта,.. Такође, неких десетак учесника је крајње промишљено, досјетљиво или тек духовито навело сљедеће „наслове“: Како преживјети у природи/дивљини/на пустом острву/Приручник за изградњу сплава/брода/чамца/Умјетност преживљавања/Најдебљу коју имам, ако затреба за потпалу/Практична књига са савјетима за опстанак/Енциклопедија „Уради сам“ и слично.

Још неке од књига или аутора који су се нашли на овом списку су:

40 правила љубави
Бог малих ствари
Плавобради
Сарајевски Марлборо
Сабрана дјела Маргарет Атвуд/Агате Кристи
Три послератна друга
Хазарски речник
Златно руно
Чаробни бријег
Било шта од Кишона
Гетеов Фауст
Сабрана дјела Хесеа
Похвала лудости
Поезија Алексе Шантића
Време смрти
1000 зашто 1000 зато
Moby Dick
Момо Капор
Име руже
Прољећа Ивана Галеба
Игра престола
Кад су цветале тикве
Хари Потер
1Q89
Срце таме
Ruta Tannenbaum
Бесмртност
Уликс
Башта пепео
Ибзенове драме
Јадници
Јежева кућица
Гробница за Бориса Давидовича
Магареће године

p02ddtqj
Фото: BBC.co.uk

Ако неког занима:

Највише испитаника долази из Босне и Херцеговине и Србије, дјелимично из Хрватске. Ако вас, баш, занима старосна, полна и образовна структура испитаника, детаљан преглед можете видјети на приложеним графиконима. Према полној заступљености, 73% испитаница су жене, а 27% мушкарци. Трансродност смо превидјели понудити као опцију, али нико није негодовао да не може одговорити на прво питање. Наравно да би на основу оваквог учешћа полова у овој врсти истраживања било површно донијети закључак да жене читају више од мушкараца, али спомињем ово из разлога што је то, према многим параметрима, одавно већ званична статистика (На примјер, Народна и универзитетска библиотека Републике Српске, у прилог овој тврдњи, наводи и да је далеко више жена чланица библиотеке).

Untitled1

Што се тиче нивоа образовања учесника истраживања, овдје је важно истаћи да испитаници који су изабрали опцију основна и/или средња школа су, заправо, сами основци и средњошколци, а не популација која се није наставила школовати.

Untitled2

С овим у вези, занимљиво је споменути врсту образовања испитаника, односно рећи да је највише процената оних који су завршили студиј језика и књижевности или стекли диплому из области друштвених наука (као што су психологија, педагошке науке, економија и пословање, социологија), али није занемарив ни број испитаника који су свој позив одабрали из реда осталих хуманистичких наука (какве су историја, политичке науке, право, друштвена и економска географија и сл.).

Untitled3

Иначе, резултате овог скромног емпиријског истраживања представила сам  на Стручно-научном скупу „Каква је будућност театра – Театар и идентитет (II)“ 8. јуна 2019. године у организацији Народног позоришта Републике Српске, Академије умјетности Бања Лука и Високе школе „Banja Luka College“. Радови ће бити објављени у тематском броју Часописа „Агон“ посвећеног овом догађају. Најважнији закључак спроведеног истраживања је да ће за Шекспирове представе увијек владати велико интересовање публике, те да нема битнијих препрека за њихово постављање на сцену.

Svijet kao pozornica

Naslovna fotografija: Simon Annand (Ft.com)

Bil Brajson i ja nismo kliknuli na prvu, pa ni na drugu knjigu. Ovo je moj treći susret sa njim, ali isključivo zbog teme. Naime, odlučila sam da mu dam šansu budući da sam pisala stručni rad u okviru kojeg sam sprovela i jedno skromno empirijsko istraživanje o relevantnosti Šekspirovih drama za savremenu pozorišnu umjetnost i ovom prilikom želim da zahvalim svima vama koji ste popunili anketu i dali značajan doprinos ovom istraživanju. Inače, još ranije sam pročitala Milkinu toplu preporuku za ovu knjigu koja mi je i ostala u podsvijesti jer drugačije se vjerovatno ne bih ni sjetila da mogu konsultovati i ovaj izvor za potrebe svog rada.

E sad, što se tiče samog Brajsona, mislim da će naše druženje ovdje završiti osim ukoliko eventualno ne napiše recimo biografiju Selindžera ili Fantea ili nešto tome slično. 🙂 Ima nešto u njegovom načinu pisanja što mi se ne sviđa, nisam sigurna šta, možda neka prevelika samouvjerenost, odnosno nadobudnost koja provejava sa svake stranice. Svejedno, ovdje je bilo mnogo prijatnih iznenađenja gdje je djelimično i uspio da suspregne svoje stavove i da mnogo kvalitetnih i objektivnih zapažanja o Šekspirovom stvaralaštvu. Ovim djelom dominira ozbiljan istraživački rad koji je Brajson sproveo ispisujući jednu nepretencioznu, istinitu i nadahnutu biografiju najvećeg engleskog dramskog pisca svih vremena. S druge strane, Brajson ne piše suvoparnim dokumentarističkim, akademskim i naučnim jezikom nego zadržava svoj šmekerski izraz i specifičan humor koji nekima i neće uvijek odgovarati. Djelo je prožeto mnogim zanimljivostima i anegdotama iz Šekspirovog vremena koje, sigurna sam, mnogi od nas, uključujući i nas koji smo izučavali Šekspira, najvjerovatnije, nisu imali priliku čuti kao dio nekog opšteg znanja i kulture čime ovaj rad poprima širi društveni značaj.

Shakespeare_Olaf Hajek
Foto: Olaf Hajek

Šekspiru nije bilo potrebno razmetanje zbog čega ne postoji nijedna slikovita anegdota za kakvom inače žude biografi. Pomalo je paradoksalno da svi prepoznajemo njegov lik čim ga ugledamo, ali zapravo ne znamo kako je izgledao. Slično je sa gotovo svim aspektima njegovog života i ličnosti: on istovremeno predstavlja najpoznatiji i najzagonetniji lik. Uprkos tome, Brajson nam vrlo vjerno osvjetljava istorijske prilike i sliku svijeta u kojem je Šekspir živio i stvarao, a što je još zanimljivije, uspijeva cijelu priču začiniti sočnim momentima. Slijede odabrani pasusi koji su na mene ostavili snažan utisak.

Rijetko je koji grad u istoriji bio smrtonosniji i poželjniji od Londona u šesnaestom vijeku. Šekspir je rođen u svijetu u kojem se ionako malobrojno stanovništvo borilo za opstanak. Кuga je bila tek početak engleske borbe sa smrtnim bolestima. Napaćeno stanovništvo suočavalo se i sa neprestanom opasnošću od tuberkuloze, malih boginja, rahitisa, skorbuta, dvije vrste ovčijih boginja (konfluentne i hemoragične), škrofula, dizenterije i širokog, amorfnog niza gripova i groznica – trodnevne groznice, četvorodnevne groznice, porođajne groznice, mornarske groznice, dnevne groznice, pjegave groznice – kao i raznih „pomama“, „opakih uroka“ i ostalih čudnih, neodređenih i brojnih bolesti. Na izvjestan način, Šekspirov najveći životni uspjeh nije bio Hamlet, već činjenica da je preživio prvu godinu svog života.

„Duvan koji se u Londonu pojavio godinu dana posle Šekspirovog rođenja, isprva je predstavljao luksuz, ali je uskoro postao tako rasprostranjen da je u gradu krajem veka već bilo ništa manje nego sedam hiljada duvandžija. Korišten je ne samo iz zadovoljstva, već i kao lek za raznovrsne boljke, ubrajajući tu i venerične bolesti, migrenu, pa čak i neprijatan zadah, i smatrao se tako dobrom preventivom protiv kuge da su čak i decu podsticali da ga koriste. Izvesno vreme učenicima u Itonu pretila je kazna batinama ukoliko se ustanovi da zanemaruju duvan… Slatka hrana je bila omiljena u svim slojevima društva. Mnoga jela bila su prelivana slatkim lepljivim sirupima, pa se čak i vino ponekad izdašno zaslađivalo, kao i riba, jaja i sve vrste mesa. Šećer je bio tako omiljen da su ljudima često crneli zubi, a oni kojima se to nije dogodilo prirodnim putem, ponekad bi veštački pocrnjivali zube da pokažu kako i oni jedu dosta šećera.“

Vilijam Šekspir nije mogao odabrati bolji trenutak da sazri. U vrijeme kad je stigao u London, krajem pretposljednje decenije šesnaestog vijeka kako se obično smatra, na obodu grada već su se bila pojavila pozorišta, koja će nastaviti da niču tokom čitave njegove karijere. Sva su morala da se smjeste u oblastima zvanim „libertis“, uglavnom izvan zidina, gdje zakoni i propisi koji su važili za prostor pod jurisdikcijom Sitija nisu dopirali. Te oblasti pozorišta su dijelila sa bordelima, zatvorima, skladištima baruta, neosvećenim grobljima, duševnim bolnicama (čuveni Bedlam nalazio se u blizini Pozorišta) i bučnim radionicama za izradu sapuna, bojenje i štavljenje kože – a one su znale da budu zaista bučne. Proizvođači sapuna i ljepila izbacivali su ogromne količine kostiju i životinjske masti, ispunjavajući vazduh teškim mirisom koji je bio skoro vidljiv, dok su kožari natapali svoje proizvode u burad psećeg izmeta da bi im dali gipkost. Niko nije mogao stići do pozorišta a da ne istrpi poveću količinu smrada.

Papir nama treba!

Naslovna fotografija: Europelanguagejobs.com

Čitam ovih dana kako Nebojša Bradić nema kompletnu dokumentaciju za mjesto upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu. Naime, nedostaje mu dokaz o znanju engleskog jezika?! Pa, pobogu, dokle više forma ispred suštine i otvorena diskriminacija na svakom koraku?

Jedan od najgrđih i najnepotrebnijih zahtjeva prilikom konkursne procedure zapošljavanja u ovom apsurdisanu je upravo traženje dokaza o znanju stranog jezika pogotovo ukoliko se traži recimo za radno mjesto čistačice (danas moderno preimenovano u administratorku infrastrukture protoka ljudskih resursa ili menadžera higijene). Traženje dokaza o aktivnom korišćenju jezika dovelo je čak i do donošenja Odluke o utvrđivanju isprava koje mogu služiti kao dokaz o poznavanju stranih jezika u postupcima sprovođenja konkursa u institucijama Bosne i Hercegovine. Među ispravama, naravno, nisu navedena i samim tim nije moguće priložiti, odnosno uzeće se kao nevažeće, ovjerene kopije svjedočanstava sa ocjenama iz engleskog jezika tokom formalnog obrazovanja jer, pobogu, ko još nauči engleski u osnovnoj i srednjoj školi? Ta, čemu uopšte služe osnovnoškolsko i srednjoškolsko obrazovanje, sigurno ne da se nešto savlada i nauči, a uostalom kad je ocjena bila mjerilo znanja? Ne, mjerodavan je isključivo dokument specijalizovane škole stranih jezika jer jezik se, inače, ne može naučiti studijskim ili turističkim boravkom u stranoj zemlji, na seminaru na stranom jeziku, slušanjem muzike, gledanjem filmova, čitanjem literature na stranom jeziku, radom na stranom jeziku,.. Inače, još je zanimljivije da Agencija za državnu službu BiH propisuje i koji dokumenti se mogu uzeti u obzir kao dokaz radnog iskustva u struci i pazite ovo, prenosim u originalu: Radna knjižica ne može dokazati nijedan oblik radnog iskustva! A eto, neki tamo papir o završenom kursu engleskog jezika može.

Pa, ljudi moji, znanje je kao mlijeko, ukiseli se ako dugo stoji nekorišćeno (if you don’t use it, you lose it). Nema tog dokumenta koji može biti valjan kao stvarno znanje koje se jedino može provjeriti lično od samog kandidata u trenutku kada je ono i potrebno. Takođe, traženje bilo kakvog komada papira koji potvrđuje znanje stranog jezika ili rada na računaru automatski podrazumijeva nipodaštavanje cjelokupnog obrazovnog sistema i obezvrijeđuje godine izučavanja i sticanja ovih vještina, ali i kapacitete i navike svakog kandidata individualno koji su mogli savladati potrebne vještine na najrazličitije neformalne načine. Nije li poželjnija i jednostavnija, a tek validnija, provjera na licu mjesta od običnog papira koji ne mora da znači apsolutno ništa. Nije, jer u institucijama u kojima se traži znanje engleskog jezika rijetko kad radi neko ko ga zaista i zna i ko bi mogao ispitati potencijalnog budućeg kandidata za bilo koje radno mjesto. Slično, samo posjedovanje vozačke dozvole ne znači da kandidat neće praviti više štete nego koristi organizaciji čestim saobraćajnim prekršajima ili nesrećama. Drugim riječima, sve ovo su samo neke u nizu vještina koje su individualne, te ih treba testirati u potrebnom trenutku.

Ajd sad i budimo iskreni. Koliko je vas prilikom regularne i fer procedure zapošljavanja, ne ove diskriminatorske, putem nepotizma, političkog opredijeljenja, mitom i mimo svih pravila, moralo priložiti dokaz o znanju engleskog jezika (pritom tokom razgovora za posao nije morao demonstrirati stvarnu vještinu), a koliko puta mu je taj engleski tokom godina realno zatrebao (isključujemo, naravno, jezička, prevodilačka, nastavnička, diplomatska i zanimanja gdje je to jedna od ključnih kompetencija)?

Zašto ovo pišem? Nisam operisana od prakse zapošljavanja na ovim prostorima, ali sigurna sam da mnogi iole ozbiljni poslodavci u neznanju i brzopletosti da dođu do najboljih kandidata prepisuju pogrešnu praksu jer misle da tako mora i u startu odbijaju odlične kandidate tražeći nerazumne i nevažne kompetencije i još nepotrebniju i besmisleniju dokumentaciju koja nešto „dokazuje“.

Sigurna sam da nema potrebe da vam predstavljam Nebojšu Bradića. Dovoljno je, kad su u pitanju njegove jezičke vještine reći da je sarađivao sa „najvećim živim pozorišnim rediteljem“, Piterom Brukom.

e15637871b843b5999d939b8df387e01
A gdje je pečat?!

P.S. Svojevremeno sam planirala na blogu objavljivati odabrane stručne i naučne radove iz domena istraživanja kojima se bavim, ali ta praksa nikako da zaživi. Plan mi je bio predstaviti ih u kraćem obliku u nekoj popularnijoj formi, bližoj široj čitalačkoj publici, a rad u cijelosti postaviti za one koji su zainteresovani da ga pročitaju, eventualno i koriste. Kao, na primjer, sad. Dakle, o nekim drugim vidovima diskriminacije prilikom zapošljavanja  u Bosni i Hercegovini možete čitati oblici diskriminacija prilikom procesa regrutovanja ljudskih resursa.

Šindlerov lift

Roman „Schindlerov lift“ (u nastavku teksta koristiću fonetsku transkripciju Šindlerov) pjesnika Darka Cvijetića težak je kao sveta zemlja, surov i bespoštedan kao sam rat, nemilosrdan kao i sam život u ratu, posebno ovom našem, nesrećnom, bosanskohercegovačkom. Prošlo je već nekoliko dana kako sam pročitala ovo, obimom neveliko štivo (tek nekih 90-ak stranica) i dala sam sebi vremena da ga oćutim, da zaustavim krvarenje iz načetih rana. I sad se doslovno mučim da nađem riječi kojima bih ga predstavila. Jedan od glavnih razloga je taj što sam sigurna da je ovdje malo šta fikcija i što me zastrašujuće slike, posebno ona uznemirujuće smrti djevojčice Stojanke i dalje pohode. Opisujući sudbine stanovnika Crvenog solitera u Prijedoru, Cvijetić je, isporučujući hirurški precizne i pjesnički neumoljive slike u malim pakovanjima, predstavio sve strahote i užase stradanja tokom besmislenog ratovanja dojučerašnjih komšija.

Cvijetić predstavlja ono vrijeme, kako sam u nekoliko navrata ističe, kad su radnici preko noći postali ratnici i samo kratko nas podsjeća na neka srećnija vremena kada je „buljuk djece galamio na livadi između dva solitera, dvije rudničke građevine. Pravili su snješka od četiri metra visine, od prljavih ostataka snijega.“ I kako je „Vijeko svoj rad u snijegu oplemenio dodajući Snješku pozamašan falus, kristalno saliven, da je izlazeće radnike iz Celuloze bilo sramota pogledati u pravcu ogromnog, kuratog Snješka.“ To vrijeme kada su se radnice Borca domunđavale krišom pogledajući u obdarenog Snješka, Cvijetić ubacuje sporadično, bez nostalgične sentimentalnosti, taman toliko da nas više zapeče kad shvatimo u šta se tako naprasno pretvorilo i kako smo od ljudi postali Srbi, Hrvati, Bošnjaci i ostali.

I u ovom djelu (nisam pristalica kojekakvih kvalifikacija književnih djela, ali jednom sam negdje naišla na izraz stvarnosna proza koji bi u ovom slučaju, vjerujem, bio primjeren), iako svom prvom proznom, Cvijetić ostaje vjeran svojim najvećim književnim preokupacijama – ratu i smrti, a servira nam ih direktno, bez okolišanja i prethodne najave, oštro i vjerodostojno, u svim njihovim oblicima ma koliko teško padali na želudac. I za razliku od teško svarljive hrane koja nam u glavi napravi tunel, Cvijetićev uglavnom dokumentaristički i taksativni postupak pripovijedanja ima sasvim drugačiji efekat. On rovari po najskrivenijim dijelovima naše psihe kopajući duboko kao prijeratni rudar iz Ljubije kojeg ne možeš obmanuti jer savršeno vidi u mraku. Boli, kao da neko pokušava da ti prereže vene i poslije svake dvije stranice (kolika je prosječna dužina poglavlja) i svake priče moraš napraviti pauzu da se oporaviš, da se zakrpiš, da nađeš tračak svjetlosti i nečeg lijepog u ruinama koje su nam ostavljene u nasljeđe.

Ne znam koliko se Cvijetić svjesno bavi onim što se u indijskoj filozofiji i uopšte istočnjačkim religijama naziva zakon karme, odnosno (pojednostavljujem) onim da svaki čovjek snosi posljedice sopstvenih djela, ali da, Cvijetić definitivno namjerno naglašava izvjesne povezanosti, odnosno sinhronicitete. Tako, na primjer, Taibovu kćerku autom je pregazio prvi komšija Hamdija Kurtović, vlasnik automehaničarske radnje kojeg će kasnije ubiti policajac s uviđaja autom ubijene curice. Kad Šime dobije osamnaest godina mlađeg brata jedna komšinica će drugoj dati do znanja da to nije dobar znak, što će se ubrzo i potvrditi kao tačno. Zatim, majstor koji će senzore za poziv lifta (marke Šindler) namjestiti na četrdeset kilograma, poletjeće u vazduh nagazivši na minu, nakon sile pritiska od tek nekoliko kilograma. Pa, Branko koji će dobiti beznogo dijete kada i nakon rata ne dolazi da obiđe oca invalida,.. Prenaglašenost ovakvih i sličnih bizarnosti nije slučajna i potvrđuje da ništa od navedenog nisu slučajnosti, te treba da nam služi kao opomena i nauk. Nauk da se moramo suočiti sa prošlošću ma koliko mukotrpna bila i preuzeti odgovornost za sva naša zlodjela.

U završnici jedna lična nota. Kao dijete sam od oca često slušala preuveličane dogodovštine, tzv. lovačke priče i viceve o Čedi Lažovu ne znajući (štaviše uopšte ne pomišljajući) da Čedo, možda, nije bio tek izmišljeni lik. „Šindlerov lift“ će mi otkriti jednu sasvim drugu istinu o Čedi Lažovu koji će postati „sve ozbiljniji, sve istinitiji, sve samlji, stari celulozni lažov, papirnat kao gnjili Tito kod Taiba“. Da privedem kraju. Zbog svojih uvjerljivih zapisa i vrlo autentičnog tona, „Šindlerov lift“ nas ostavlja zabezeknute od užasa. Nakon posljednjeg paragrafa, od kojeg vam se gubi tlo pod nogama, imala sam samo jednu želju. Da zagrlim Darka Cvijetića.

Пушкинова брда

Насловна фотографија: Commons.wikimedia.org

Знам да ме нема ко ни кифли у Сребреници деведесетдруге, али то не значи да не читам. Кога баш занима, може да прати моје објаве на гудридсу јер ту још, кол’ко-тол’ко, стигнем прибиљежити шта сам прочитала и да ли ми се свиђа. Сад сам свратила само кратко јер овакав бисер то заслужује. Не желим да будете као ја па да га касно откријете.

Иначе, с Ломовим издањима за мене досад није било грешке. Тако сам и ове године, нормално, заломила на њиховом штанду на Фестивалу књижевности „Императив“ и између осталог тражила нешто од Сергеја Довлатова. Књижару сам рекла да нисам имала прилику да се упознам са његовим стваралаштвом и тражила препоруку од чега би било најбоље да кренем. Он је, наравно, прочитао све његово и савјетовао ми је „Пушкинова брда“. Који минут касније, Флавио ми је, кад сам се већ опредијелила, предложио „Кофер“ рекавши да је њему та омиљена, али и да је то, нормално, ствар укуса. Да сам знала да ће ми се оволико свидјети, одмах бих покуповала све (Довлатово) што су досад превели и објавили. Не само што Лом заиста продаје по приступачним, сајамским цијенама него зато што у овдашњим књижарама једва шта тог калибра можеш купити. Уласком и у најопремљенију градску књижару схватиш поразну чињеницу да је и књига одавно постала тек производ ко и сваки други.

О Довлатову ћу рећи само да пише задивљујуће интелигентно и духовито, да је много забаван и занимљив, само свој, крајње оригиналан. Да његова мјешавина руско-америчког приповиједања има невјероватан шмек. И да ми је драго што сам почела управо од ове књиге јер иако „Кофер“ ничим не заостаје квалитетом и шармом, чини ми се да не показује цијелу раскош Довлатовог талента. И ево један одломак који је мене посебно одушевио. Сигурна сам да ћете се и сами увјерити у његову изванредност. Уживајте! И занемарите оволико понављање ријечи досад и нормално.

…И минут касније, после трапавог проласка кроз ходник, угледао сам брата.
Сместио се онако како седе милиционери, агитатори и ноћни гости. Односно бочно окренут столу.
Бата је деловао снажно.
Изнад литица рамена уздизало се пурпурно лице од цигле. Његову куполу крунисала је оштра и прашњава леја прошлогодишње траве. Гипсани сводови ушију губили су се у полумраку. Бастиону широког чврстог чела недостајале су пушкарнице. Попут јарка су се црнеле размакнуте усне. Светлуцаве мочваре очију, уоквирене леденом ивицом – испитивале су. Уста без дна, као пукотина у стени, претеће су деловала.
Бата је устао и попут крстарице испружио леву руку. Умало сам зајечао кад је гвоздена менгела стегла мој длан.
Затим се бата с треском спустио на столицу која је зашкрипала. Померили су се гранитни жрвњи. Кратак снажан потрес на тренутак је претворио његово лице у руине. Усред којих је процветао и одмах увенуо – бледоцрвени цвет његовог осмеха.
Рођак се значајно представио:
– Ерих Марија.
– Борис – малаксало сам се насмешио.
– Ето, сад сте се упознали – рекла је Тања.
И отишла је да послује по кухињи.
Ћутао сам, као да се тешки терет свалио на мене. Затим сам осетио на себи поглед, хладан и тврд као пушчана цев.
Гвоздена рука спустила се на моје раме. Мој сако као да се смањио.
Сећам се, узвикнуо сам нешто бесмислено. Нешто застрашујуће интелигентно:
– Заборављате се, маестро!
– Тишина! – претеће је рекао онај који је седео наспрам мене.
И даље:
– Зашто се не жениш, битанго?! Извлачиш се, гњидо?!
„Ако је то моја савест – брзо сам помислио – онда је врло непривлачна…“