Zašto volim Lovca u žitu?

Naslovna fotografija: Huffingtonpost.com

Lovac u žitu je jedno od mojih najomiljenijih djela ikad. Bilo i ostalo. Pročitala sam ga u originalu sigurno tri-četiri puta, ali u posljednjih petnaestak godina nikako. I nedavno odlučim da mu se opet vratim, da provjerim dijelim li još uvijek isto oduševljenje. Priznajem, pomalo sam strijepila. Srećom, stvarno nije bilo razloga. Ovog puta odlučila sam da pročitam prevod Flavi(j)a Rigonata u Lomovom izdanju, povremeno konsultujući izvorni tekst (na engleskom jeziku).

Ovo je sigurno i najbolji roman svih vremena napisan u prvom licu. Ukoliko uživate u čitanju i pisanju, vjerovatno ste često nailazili na onaj savjet upućen piscima u nastajanju da napišu knjigu kakvu bi i sami željeli da pročitaju. Ja stvarno volim da čitam svašta, ali ovo je jedina knjiga koju bih voljela da sam napisala i Selindžer je jedini pisac kojeg bih voljela da sam upoznala.

Holden Kolfild je, naravno, bio i moj alter-ego u tinejdžerskim danima i vjerujem da sa svima onima koji u nekom periodu svog života nisu bili Holden nešto ozbiljno nije u redu. Ili pripadaju onoj drugoj strani s kojom ne želim da imam puno posla. Šalu na stranu, planetarna popularnost ovog djela koja ne opada ni nakon više od šezdeset godina potvrđuje njegovu vrijednost. I kao sa svakim kultnim klasikom, normalno je da Selindžerov Lovac, uprkos velikom broju poštovalaca, nije naišao na opšte prihvatanje ili je, takođe uobičajeno, izazivao ekstremnu odbojnost. Naravno, iz naslova je jasno da se neću baviti ovom drugom grupom čitalaca kojima je Holden Kolfild samo obični isfrustrirani iritantni bezveznjaković.

the-catcher-in-the-rye-cover-6c8dab7d64192277315d6bf528d6f7b2
Foto: Huffingtonpost.com

Mislim da nema potrebe prepričavati ili analizirati Lovca, jer svi manje-više znaju da on, između ostalog, predstavlja odrastanje jednog mladog čovjeka i bolne spoznaje koje ovaj proces sa sobom neminovno nosi, kao i to da je njegov glavni junak oličenje bunta protiv licemjerja i laži, koji ne želi da se prilagodi sistemu vrijednosti takvog izvještačenog društva. Kvalitet ove, nekad zabranjivane knjige zbog vulgarnog rječnika i navodno kontroverznih – prije bih rekla tabo – tema/stavova, danas neizostavne školske lektire (konačno nešto adekvatno i prijemčivo u srednjoškolskom uzrastu) ogleda se i u činjenici da je Selindžer uhvatio ono opšteljudsko i opštevremensko, odnosno probleme mladih ljudi koji su očigledno isti bez obzira na vrijeme i mjesto njihovog odrastanja.

Pisana autentičnim kolokvijalnim stilom, odnosno vrlo jednostavnim jezikom koji otkriva neke univerzalne životne istine, ova knjiga na nešto više od dvjestotinjak stranica pokriva cijeli spektar emocija i oscilirajućih raspoloženja svakog adolescenta, od male nesigurnosti, neznatnog nezadovoljstva, krize identiteta i ravnodušnosti, preko ljutnje, bijesa, usamljenosti, ogorčenja i otuđenosti, sve do duboke potištenosti koja naginje ka ozbiljnoj, skoro patološkoj depresiji i samoubilačkim sklonostima.

Ono što nisam primijetila zaslijepljena emocijama koje su me preplavile tokom ranijih čitanja je koliko je ovo, zapravo, i vrlo duhovit, zabavan i komičan roman. Dakle, razlog zbog kojeg sam danas, u svojim četrdesetim, i dalje zaljubljena u genijalnog stvaraoca ovog remek-djela, je jedan sasvim novi aspekt koji se ne sjećam da sam ranije otkrila. Uprkos tome što je brutalno iskren, umoran i neshvaćen, bez želje da se uklopi u besmisleni svijet foliranata, Holden Kolfild je istovremeno duhovit, nježan i pouzdan zaštitnik djece, jedinog izvora nevinosti i humanosti na ovom svijetu. Nevjerovatno je sa koliko topline i ljubavi Holden priča o svojoj sestri čije su bezazlena otvorenost, neiskvarenost i zdrav razum jedino što ga sprečava da prosto nestane. I ta posljednja slika dok se ona vozi na ringišpilu na smeđem, olupanom starom konju u svom plavom kaputiću dok on, zanesen jednostavnošću i ljepotom tog prizora kisne, nešto je što i vama vraća vjeru ne samo u Holdenovu sreću i budućnost, nego uopšte u ljude.

578651
Foto: Pinterest.com

Sad bih ja mogla danima citirati Holdena, ali ne znam koliko će mi to vremena oduzeti, budući da nisam pravila zabilješke gdje se šta nalazi. Ali, prije citata, sve pohvale prevodiocu na odlično obavljenom, vrlo zahtjevnom i nezahvalnom poslu, jer uvijek će se naći cjepidlake koje ne cijene tuđi rad. Vjerujem da je počastvovan što mu je ukazana jedna takva odgovornost. Istinski sam uživala, ništa manje nego kad sam roman čitala na engleskom. Inače, nije nimalo lako prevoditi toliko žargonskih izraza i ovo je jedna od rijetkih knjiga koja se komotno može prevoditi svakih nekoliko godina s obzirom na brzinu kojom mladi ljudi obogaćuju jezik slengom. Navešću samo jedan primjer: „Sjajni (engl. grand). Eto reči koju stvarno mrzim. Lažna je. Mogao bih da povratim kad god je čujem.“ Mislim da je u ranijem prevodu odabrana riječ super, a danas bi se na njenom mjestu mogle naći ekstra, vrh, top,.. Trebam li napominjati da mi se sve tri gade?

„Ima tu istine, ne kažem, ali nije baš sasvim istina. Ljudi uvek misle da je nešto sasvim istina.“

„Ljudi nikad ništa ne primete.“

„Ono što me stvarno obara je knjiga posle koje poželiš da ti je njen pisac najbolji prijatelj i da možeš da ga okreneš telefonom kad god ti dođe.“

„Kada nešto previše dobro radiš, onda, posle nekog vremena, ako ne paziš, postaneš razmetljiv. A onda već nisi tako dobar.”

„Uzmi većinu ljudi, ludi su za kolima. Pate ako ih malo ogrebu negde i večito pričaju o tome koliko milja prelaze s galonom benzina, i čim nabave nova kola, već misle kako da ih zamene za neka još novija.“

„A ja se smejem baš onako glasno, nekim glupim smehom. Mislim, kad bih nekim slučajem sedeo iza sebe u bioskopu ili negde, verovatno bih se nagnuo napred i rekao sebi da ućutim već jednom.“

„U tome je problem s devojkama – ako im se neko sviđa, bez obzira koliki je kreten, one će uvek reći da pati od kompleksa niže vrednosti, a ako im se ne sviđa, bez obzira koliko je dobar tip, ili koliko pati od kompleksa niže vrednosti, one će reći da je uobražen.“

„Ljudi nikad nikome ne prenose vaše poruke.“

„U svakom slučaju, dobro sam znao da sam kod kuće. Naše predsoblje ima neki čudan miris, kako nigde drugde ne miriše. Ne znam šta je to. Nije karfiol a nije ni parfem – ne znam šta je – ali uvek znaš da si kod kuće.“

„Osobina nezrelog čoveka je što hoće za nešto slavno da umre, dok je osobina zrelog čoveka što hoće za nešto skromno da živi.“

„Pogotovo majka, ona ima uši kao neki pas tragač. Zato sam bio maksimalno tih kad sam prolazio kraj njihovih vrata. Čak sam i prestao da dišem, Isuse. Moga oca možeš i stolicom po glavi – taj se neće probuditi, ali majka – dovoljno je da se nakašlješ negde u Sibiru i ona će te čuti.“

„Sišao sam drugim stepeništem i video još jedno „Jebi se“ na zidu. Ponovo sam pokušao da ga obrišem rukom, ali ovo je bilo urezano, nožem ili nečim. Nije moglo da se skine. Ionako je beznadežno. Da imaš i milion godina za to, ne bi izbrisao čak ni polovinu svih „Jebi se“ na ovom svetu. Nemoguće je.“

„U tome je sva nevolja. Nigde ne možeš da nađeš neko lepo i tiho mesto, jer takva ne postoje. Možeš da misliš da postoje, ali kad jednom stigneš tamo, neko će da se prišunja dok ne gledaš i naškraba ti ispred nosa „Jebi se“.“

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s