Komo

Naslovna fotografija: Travelstyle.gr

Komo je jednostavan, iskren, nepretenciozan roman, na momente duhovit i zabavan, sa pokojom zanimljivom i ozbiljnom opaskom o izgubljenoj generaciji, ali ne mnogo više od toga. Glavni junak dobija književnu stipendiju i odlazi mjesec dana u bogatu vilu u prelijepom okruženju jezera Komo gdje doslovno planduje, uživa u prekomjernim količinama alkohola, bogatoj trpezi, prelijepoj prirodi, upoznaje različite ljude, naučnike koji su, kao i on, Rokfelerovi stipendisti, gleda fudbalske utakmice, šeta, planinari, obilazi barove, spava, crta sa konobaricom, ima aferu sa udatom mladom umjetnicom,..

U suštini, radi sve osim onoga zbog čega je tu, a to je da napiše roman. Sam negdje kaže nešto poput: Nije baš da ništa ne radim, učim engleski, a i nikad bolje nisam crtao. Sve u svemu, solidno, toplo, pitko štivo, autobiografskih elemenata i fine atmosfere, a koje me je, iz nekog razloga, podsjetilo na film Dan mrmota, kao da pisac svaki dan proživljava isti dan iznova. Poslije nekoliko poglavlja sam čak pomislila da se radi o nekoj literarnoj zavjeri, odnosno eksperimentu izdržljivosti; kao da se neko urotio protiv čitaoca i odlučio da vidi nakon kojeg poglavlja će shvatiti da ga neko kvalitetno zeza i konačno prestati s čitanjem. Šalu na stranu, ono sporazumijevanje putem crteža je stvarno nešto posebno, zadivljujuće nježno predstavljanje rastućih simpatija i hemije između dvoje „crtača“.

Pokušala sam knjigu da svedem na samo jedno poglavlje koje bi otprilike izgledalo ovako (u drugom bi se, od uobičajenih i značajnijih događaja, mogao spomenuti njegov susret sa veličanstvenim zlatnim orlom iznad Monte San Prima, njegovo prijateljstvo sa braćom Augustom i Luiđijem koji, dok razgovaraju, pričaju suviše glasno i uvijek djeluje kao da se neprestano svađaju (što me podsjetilo na mog bivšeg poslodavca, Amerikanca Toma koji je isto to uvijek mislio o mojoj radnoj kolegici i meni kad bi slušao kako jedna drugoj, na srpskom, brzo referišemo značajne dnevne događaje), kada su ga ugostili na večeri u svom domu i kada je on njih, zajedno s Aldom i njenom majkom, ugostio u vili, njegovo oduševljenje korčulanskom katedralom koju je na klaviru odsvirala gospođa Bar i podsjećanje na neka davna dobra vremena, te neka od oproštajnih večera priređenih u čast gostiju koji odlaze i njihovi govori i povremene komične situacije):

“Spavao sam dugo, do deset sati. Doručak se služio do devet sati, i već tada sam zaključio da sigurno neću da se budim da bih doručkovao, tih mesec dana, jer sam imao sve uslove da ne ustajem rano. Otvorio sam prozor i odatle sam gledao na veliko, ali sada plavo jezero i na ogroman zeleni park „Vile Serbeloni“, i u pozadini bele vrhove sivih planina, ispresecane gustim tamnim oblacima. Bilo je prepuno boja. Sobarica je pričala nešto sama sa sobom kad je upala u sobu, valjda je bila sigurna da sam je već napustio. Prestravila se, uplašila, ispale su joj krpe iz ruke. Onda se izvinjavala, malo na engleskom, više na italijanskom.

“Sačekaću napolju, izvinite, ne morate uopšte nigde da žurite”, rekla je i izašla iz sobe.

Nisam znao zbog čega sam tako dugo spavao, ali polako sam se navikavao na to. Valjda zato što je sve bilo toliko tiho, i mirno. Potpuni mir. To me je uspavljivalo, to, i vino, naravno, i život bez ikakvih obaveza. Ništa nisam morao, osim onoga što sam želeo.

Požurio sam napolje. Krenuo sam ka selu. Belađo je lepo, malo mesto ispod Alpa, i baš mediteranski ispresecano uskim ulicama, koje se brzo obiđu, za pola sata. Video sam skupe radnje, lepo obučene ljude, luksuzne automobile, i shvatio sam da to nije obično selo, već mesto gde žive bogati ljudi. Zadržao sam se ispred jedne vinarije, tu se nalazilo ono što me je zaista zanimalo i imalo veze s mojim životom, vino: italijanska vina iz raznih regiona, ali i francuska, čileanska, kalifornijska, nemačka, australijanska, portugalska vina… To me je zanimalo. Želeo sam da probam sva ta vina. Onda sam se vratio u vilu, jer je bilo vreme za ručak. I za vreme ručka, shvatio sam da se ističem u još jednoj stvari: mnogo sam brže jeo od svih drugih gostiju. I jedini sam podrigivao posle, ali da se ne vidi i ne čuje.

Za vreme ručka sedeo sam sa gos’n Sirisenom. Pričao mi je o Tamilskim tigrovima, gerilcima sa Šri Lanke. Pričao mi je o tim devojkama i mladićima, samoubicama, protiv kojih je nemoguće ratovati. Opisivao mi je razna ubistva. Pričao mi je sve vrlo detaljno i slikovito. Zvučalo je zaista jezivo.

„To nasilje košta, neko to plaća, to je nezamislivo, novac koji ide i troši se na nasilje, i tako se zarađuje“, rekao je.

Ćutali smo posle toga. Nisam imao ništa da mu kažem.

Posle ručka sam se izvalio na klupu ispred vile, podigao sam noge na jedan kameni stub, nisam ni o čemu razmišljao, pazio sam da mi ništa ne promakne. Proveo sam tako celo popodne. A onda i večera. Bilo je tih momenata kada sam jedva čekao da vidim šta su ti dobro plaćeni kuvari spremili. I da, zaista, uvek je ta hrana bila dobra i jako ukusna. Večerali smo ribu, spanać i karfiol, i neki sos. Ja sam jeo i crni hleb. Gospođa Nina i ja smo pili vino. Raspoloženje mi se popravilo. Gospođa Kirskilova je tamanila grisine od pšenice koji su se nalazili na stolu, pored hleba, uz svaki obrok. Imala je i jedan zlatan zub, gornju trojku, video sam ga dok smo razgovarali. Rekao sam već, ona je iz Kirgistana. Ona lepa, mršava i ćutljiva crnkinja iz Gane, naučnik, neprestano je klimala glavom napred-nazad, lagano, u ritmu; supruga gospodina Menjudija ogovarala je konobare; konobari su se kreveljili i kolutali očima iza njenih leđa i, naravno, najsmešnije mi je bilo to što sam se sa svima našao ovde, ali, nažalost, sebe ipak nisam mogao da vidim.

I onda, to je uvek bilo jedino rešenje, da zbrišem na brdo, da se tamo mirno smeškam i pušim cigarete.

Moj najbolji prijatelj od svih konobara u vili bio je naravno konobar Gregorio. Kada je Mahatma bio u smeni, onda mi je on bio najbolji prijatelj. Kad su bili zajedno, nisam pravio razliku.

Mahatma mi je prišao i šapnuo da na televiziji za deset minuta počinje prenos fudbalske utakmice „Italija-Španija“.

„Možeš li da mi središ da ponesem vino sa sobom?“

„Doneću ti ga ja“, odgovorio je.

Sedeo sam u jednoj od Rokfelerovih fotelja, pio vino i gledao fudbalsku utakmicu. Ali, bila je loša, dosadna utakmica. Bilo je bolje piti vino za šankom, i crtati i gledati Aldu i biti s njom, i crtati s njom. Isključio sam TV i sjurio sam se do sela. Alda je stajala za šankom, sipala mi je vino, i spustila svesku. Nacrtao sam brdo Tragedija i nacrtao sam nju, pokazao rukom na sebe, hteo da joj objasnim da mogu da je odvedem na brdo, da vidi brdo ako želi. Rešio sam da pozovem Aldu i Augusta na brdo i u tu vilu, sve vreme mi je bilo neverovatno to da oni koji su iz tog mesta, tu rođeni, pod tim brdom, nikada nisu mogli da se popnu gore. Pio sam vino, Alda se baš rascrtala te noći. Nemam pojma ni kako, ni kada sam se vratio nazad, u svoj apartman.”

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s