Baltimor u srcu Banjaluke

Naslovna fotografija: Sinhro.rs

Ova Jelena Lengold uopšte nije loša. Drago mi je što nisam dopustila sopstvenoj predrasudi da prevlada i što sam dala šansu Baltimoru. Naime, žena je jednom na svom fejsbuk profilu napisala virtOUz i ja sam je zbog toga htjela za sva vremena otpisati! Inače, Baltimor je bio prijedlog jedinog muškog člana našeg malog čitalačkog kružoka koji se okuplja svakog drugog četvrtka u prostorijama NUB RS. Odlučila sam da svoje utiske saberem poslije našeg sastanka nakon kojeg su se oni samo nagomilali. Kao da već nemam problem da pišem sažeto. I uprkos svim citatima iz ovog gotovo virtuoznog djela, a koje sam u međuvremenu morala prepoloviti, ne bi li neko pročitao ovu preporuku, mislim da ću danas više govoriti o nama nego o Jeleni Lengold.

Pored činjenice da je većina na sastanak došla sa pozitivnim utiscima i epitetima, čini mi se da su tek nakon razgovora oni prerasli u superlative. Oni koji su, pak, bili oprezniji u dijeljenju riječi hvale su sinoć, kad su došli kući, još uvijek pod adrenalinom, izjavili da se više ne slažu sa sopstvenim mišljenjem. Šalu na stranu, većinu nas je, i pored izvjesnih, ali potpuno zanemarivih neprijatnosti i manjkavosti, Jelenino pisanje oduševilo. Meni ubjedljivo najoriginalnija rečenica i momenat večeri je kada je Tatjana uzviknula: „Ovo sam ja, samo sa djetetom više i ljubavnikom manje.“ Naravno da ona nije baš uzviknula, ali morate priznati da bolje zvuči, a u mojoj glavi je, to izjavivši, definitivno poskočila.

Foto: Traveltips.usatoday.com

Lengold, dakle, piše o svima nama, o našim ličnim borbama i unutrašnjim previranjima, o potrebi za prihvatanjem i razumijevanjem, o strahu od samoće, o zamršenim odnosima između majke i kćerke, o životnim odlukama, o prolaznosti života, o povinovanju konformizmu, o osjećaju promašenosti,.. Toliko toga je ona upakovala u jedva 120 stranica opisujući neke svakidašnje scene iz života na vrlo slikovit i lijep način i sa mnogo mašte, budeći u nama nostalgiju i prijatne emocije. Istovremeno, nije nas poštedila različitih strijepnji i strahova svakog od nas i izvjesnih užasa kako sopstvenih misli, tako i strahota koje vrebaju iz našeg neposrednog okruženja.

Kad prestajemo da budemo mladi? Da li onda kada nas prvi put uhvati išijas ili onda kada više ništa ne može da nas iznenadi?

Ono što se većini najmanje svidjelo je psihoterapija. Sam Stevo je to prokomentarisao riječima (parafraziram) Ako je samo pisanje, odnosno čitanje svojevrsna psihoterapija, onda ne razumijem potrebu da se ona sama kao takva i uvrsti u djelo, tj. da se o njoj piše. Nekima je smetalo što je sam taj proces predstavljen vjerno, onakav kakav stvarno jeste, odnosno, kakvim ga znamo iz filmova, literature ili iz prakse, a koji se odvija krajnje šablonski, od tumačenja snova, pa nadalje. Sandra mi je bila simpatična kad je rekla (opet pišem po sjećanju): Ja sam svaki put kad dođu te seanse (koje su, inače, u samom romanu pisane kosim, poznatijim kao italik slovima) gledala koliko još ima do onog drugog dijela. Mene je, pak, u tim psihološkim analizama najviše fascinirala Jelenina maštovitost. Mislim da bih ja bila baš loš sagovornik dok ležim na kauču i pokušavam se sjetiti i elokventno opisati neka svoja davna iskustva. Neki drugi su joj, opet, zamjerili kliše od epizode sa mnogo mlađim ljubavnikom.

Plaši me bol, normalno. Znam da je ovo proces i da će da traje i da će sve vreme da bude bolno. Plaši me ono što ćemo iskopati i sve ono što treba da osetim dok ne stignemo tamo, ma gde stigle. Plaši me da ću odustati na pola puta. Plaši me da ću možda i izdržati sve to i da ću onda stići na neko mesto koje nije bilo vredno tolikog traganja i tolikog bola. Plaši me sve što može da izgamiže u međuvremenu.

Niko joj, naravno, nije zamjerio na ovakvim draguljima.

Moja baba je na ormanima sušila nanu i bosiljak. Raširila bi novine po ormanima, po krevetima gostinskih soba, i ređala na njih mirišljavo bilje. Sećam se ugodne hladnoće tih soba i kako napola sasušena nana pucketa pod prstima i mrvi se na novinama ako je dotaknete. Sećam se kako bi otvaranje vrata učinilo da novine na ormanima zašušte i da se suvo bilje uznemiri. Koračali smo lagano kroz ove sobe da ne ometamo sušenje. Govorili smo tiho da naš dah ne bi podizao novine. Prvo bismo zatvorili vrata pa tek onda otvorili prozor da ne bi sve odletelo na pod. Čekao se trenutak kada moja baba sve to polako i veoma pažljivo pokupi s novina i stavi u platnene vrećice, specijalno sašivene za ovu priliku. I posle smo pili čaj od nane koji bi mirisao bolje no išta do tada i koji bi nas lečio od svega.

Sonja kaže da joj se Baltimor jako dopao, a poslije našeg susreta još i više. „Volim knjige u kojima su zastupljeni ženski psihodelični likovi. Složili smo se svi da nam se dopada njena iskrenost, otvorenost. Sesije su tumačene na različite načine. Svi smo oduševljeni momentom tišine, ćutanja i naravno Edgara.“

Bio je to, naravno, podli način da prekinu ono što je bio jedan od lepših perioda mog života. Iz nekog razloga, koji definitivno ne uspevam da razumem, smatraju vas normalnim samo ako živite suprotno svim svojim potrebama.

Jedna od rijetkih članica kružoka koja nema problema sa majkom, Suzana je u međuvremenu, nakon što je sumirala utiske sa svima nama, smekšala. „Ipak je to jedno prilično kompleksno djelo (iako ga na prvu ne shvatih tako) koje daje materijala za razmišljanje. A opisuje, barem u pojedinim dijelovima, unutrašnja previranja svih nas. Vrijedi ga pažljivo iščitati svakako. I još ponešto od Jelene.“

Foto: Geopoetika.com

Nakon zajedničke analize, Inge takođe ima jasan stav: „Baltimor mi se dopao, a poslije detaljne rasprave još mi se više sviđa. Tehnički je odlično napisan. Pun predivnih detalja. Što se tiče ličnog doživljaja tužna priča, pomalo zastrašujuća, surovo iskrena.“

Uvek sam volela kad ljudi drže šolju kafe sa obe ruke. To ih čini tako ranjivima. Izgledaju kao neko ko ima potrebu da se ogreje na toj šolji. Sklona sam da naglo i nerazumno počnem da volim ljude koji tako drže svoje šolje.

Jani je Baltimor je divna mala knjiga koju će definitivno upamtiti. Tematikom me malo podsjeća na Eriku Jong i „Strah od letenja“.

Ponekad znate da je vaš život zaista vaš i čini vam se da mu u potpunosti pripadate. Ponekad, međutim, jasno znate da je on samo jedan od vaših mogućih života. I svi ovi drugi životi odjednom vas peku kao tek narasli plikovi.

Majino, kako sama reče, nakon sinoć frizirano mišljenje zvuči ovako: „Priča o ženi koja ne može da se pomiri sama sa sobom, koja je haotična, nesređena i ima mnogo „unresolved issues“ je, po meni, namjerno prikazana upravo takvim romanom – sređeno neurednim. Traume iz djetinjstva, nesređen odnos sa majkom, nesigurnost u odluku o „nemanju“ potomstva i strah od starosti su motivi koji se provlače i kroz njene zbirke pripovjedaka „Lift“ i „U tri kod Kandinskog“, tako da čitanje istih pomaže u kreiranju šire slike ovog romana. Dotakli smo se i psihoterapije koja je vjerodostojno prikazana (to smo sinoć utvrdili) i koja je jedino mjesto gdje glavna junakinja sve svoje neriješene odnose i osjećanja otvoreno i iskreno iznosi. Takođe smo se osvrnuli na brutalnost detalja u knjizi kojima tu iskrenost manifestuje. Ćutanje kao bunt protiv svega konvencionalnog, kao potraga za mirom, ali i kao još jedan vid bježanja je, složili smo se, nešto što bi mnogima od nas ponekad trebalo.“ 

Inače, ja sam jedna od tih koja je bila preosjetljiva na Jelenine jednostavne opise vrlo neprijatnih situacija. Ipak, ma koliko sam na neki način kivna na nju što nas nije upozorila o sadržaju koji nije za svačiji želudac, ujedno sam joj negdje i zahvalna što me je suočila sa nekim mojim demonima. Jedna od takvih scena je kad stane na puža i smrska mu kućicu, a onda ga još uzme u ruku i baci. Zatim, tu je i spominjanje „čoveka koji se posekao po oku novinama, dok je čitao najnovije vesti, ležeći udobno na svom kauču,..“ I konačno:

Da li znate da se ponekad ljudi probude usred operacije? Najstrašnije je to što ničim ne možete da date do znanja da ste se probudili. Oni vas režu i kopaju po vama, a vi sve osećate i ne uspevate da vrisnete. Ljudima se to dešavalo, samo što se o tome ne govori. To je mračna tajna operacionih sala.

Dotakli smo se i toga kako smo mi jedna mala sredina koja ne razmišlja mnogo o tuđim emocijama često postavljajući krajnje intimna i neprimjerena pitanja poput: „Kad se misliš udavati? Šta čekaš? Kad planiraš rađati?“ i slična. S tim u vezi Maja je s nama podijelila anegdotu svog prijatelja kojem, naročito na svadbama, uporno postavljaju slična pitanja. Naime, on je jednom izjavio kako više voli ići na sahrane jer ga tad niko ne pita: „Kad ćeš ti?“ 

Još nisam čula da u frizerskom salonu o svojoj deci govori neka žena koja ima nevaspitano odraslo dete. Niko još nije, dok stavlja trajnu, pričao o tome kako mu je sin ponavljao. Ili kako je obio trafiku. Ili kako je počeo da se drogira. Ili kako je pretukao komšiju. Ili kako ne može da se upiše na fakultet. Ili kako se odselio na drugi kontinent i javlja se jednom godišnje, i to kad ostane bez para.

Zanimljivo je kako Lengold koristi iste koncepte, vjerovatno da naglasi kako nas strah nekad parališe do te mjere da smo skloniji negativnom razmišljanju, te da zbog osjećaja krivice smatramo da nemamo pravo na sreću. Tako, na primjer, dok jedno poglavlje završava ovim riječima:

Zar nikada niste čitali one članke: Starac nađen mrtav u svom stanu. Procenjuje se da je smrt nastupila pre oko šest meseci. Komšije su se već neko vreme žalile na neprijatan miris u hodniku. I niste pomislili da biste jednoga dana to mogli da budete i vi? Ja uvek to pomislim.

Već sljedeće otvara na ovaj način:

Ne znam tačno kada sam odlučila da neću imati decu. I da li je to uopšte bila odluka ili jedna od onih stvari koju odlažete do u beskraj, znajući unapred da zapravo nemate beskrajno vreme na raspolaganju. Samo nekih petnaestak, najviše dvadeset godina da odlučite. I onda odjednom shvatite da to više i nije stvar vaše odluke. Više ih definitivno nećete imati, sve i da hoćete. One priče: Žena u Indiji rodila u šezdesetoj! Majka i beba osećaju se odlično… Nekako znate da se to na vas ne odnosi i da je to tek samo vest u novinama.

Ipak, jedna od njenih rečenica koja me sve vrijeme proganja i koja će tek da me uhodi je:

Nedeljni ručkovi kod roditelja podsećaju vas na to da ste promašaj i da niste ispunili njihova očekivanja.

Foto: Hogglestock.com

Sandri koja, inače, voli sve da sumira i zaokruži, a kojoj to odlično i ide, prepuštamo zaključak: „Ovo je jedna duboko lična priča i valjda je najbolje mogu doživjeti žene u 40-tim koje imaju komplikovan odnos sa majkom (plus-minus ljubavnik, dijete, nećemo u detalje). Iako smo se složili da je priča ostala pomalo nezaokružena i da bi nam bilo draže da je Edgara bilo više u priči, opet je sjajno obradila neke teme, stil je odličan, vrlo slikovit i definitivno je u pitanju jako dobar pisac. Što je u Kandinskom potvrdila na kub. Drago mi je što sam je otkrila i, kao što su neki od vas već primijetili, pričajući o knjigama na ovim našim druženjima, one dobiju uvijek neku dodatnu dimenziju.“

Da li se i vama dešava da imate hiljadu pripremljenih odgovora koje, međutim, nikad niste izgovorili jer vas u tome sprečava čisti kukavičluk? Vi se, naravno, zanosite idejom da vas u tome sprečava lepo vaspitanje, ali, ako malo bolje razmislite, shvatićete da to s vaspitanjem nema nikakve veze. U pitanju je kukavičluk. Strah da se konfrontirate.

Sama Jelenina junakinja je odgovarajući svojoj psihoterapeutkinji, možda, i najbolje rekla kakav je ovo roman.

Ponekad mi se čini da je dobro, ponekad izgleda sasvim banalno. Mislim da nije nešto spektakularno, ali je čitljivo. Za one koji vole tu vrstu psiholoških daveža. Ja to volim, pa se uvek ponadam da postoji još neko ko se ne gadi da to čita.

Razgovarali smo mi do najsitnijih detalja i o velikom i malom slonu, o „Jeleninom“ dedi i njenom vedrom mužu, o sjećanju na majčin kofer i odlazak na ekskurziju, o nekim novim klincima i njihovom iživljavanju nad mačkama, o tome kako ništa nije slučajno, o Edgaru,.. Ah, tek o Edgaru i koliko nam je žao što ga nije bilo više. Mogla bih ja ovako do sutra.  Samo o Edgaru bih mogla nadugo i naširoko.

Ono što nam se svima sviđa i više od Jeleninog pisanja, pogotovo njenih kratkih priča u koje se zaklinju svi koji su ih čitali, je samo naše okupljanje i atmosfera koja nas sve ponese u neku sasvim novu dimenziju. Svi se slažemo u tome da nas ova nezapamćeno dobra energija ne popušta i da nas inspiriše na konstantno čitanje. Kako reče Jana: Srećna sam što postojimo i što se održavamo ovako fantastično. Meni je bilo predivno sinoć, poslije čitavog dana glavobolje i „hodam sad kao zombi“, mene je onih sat i nešto u biblioteci preporodilo!

Prije nego što vam prepustim uživanje u odabranim dijelovima ovog nadasve zanimljivog štiva, za sam kraj moram podijeliti i to da ovog puta nismo zamišljali šta bismo sve pitali Jelenu Lengold da je sinoć sjedila među nama, kao što je to bio slučaj nedavno sa Kazuom Išigurom.  Ipak, uporno se nametalo jedno pitanje, a to je: „Šta ju je navelo da na goodreads-u svoj jedini roman ocijeni najvišom ocjenom?“ 

Inače, naša razdragana diskusija sinoć je privukla i „slučajnog“ čitaoca koji se u jednom trenutku i sam uključio u razgovor, što i jeste poenta i cilj ovih naših okupljanja. Kad smo se počeli razilaziti prišao mi je, vjerovatno u namjeri da nam se pridruži, a pomalo nesiguran kako da pristupi, te upitao: „Jeste li vi svi zaposleni u biblioteci?“ „Nego šta“, odgovorih mu, „Sve vam je ovo SNSD!“

Mi imamo svoje vreme. A vreme je jedna od retkih stvari koje čovek zaista može da ima. Mi imamo svoja popodneva i svoje vikende. Mi imamo svoj red u kuhinji i svoje uredno složene police. Mi nikada nismo uključivali veš-mašinu dva puta dnevno da bismo prali pelene. Niti smo morali da se budimo deset puta u toku noći. Mislite da to baš i nije neki dobitak?

Samo jednom, samo jednom sam uradila ono što ona radi čitavog života i ona to nije mogla da podnese.

Ko danas može sebi da dopusti luksuz da bude sasvim svoj i sasvim relaksiran?

Tvrdim vam da ljudi koji vas vole najmanje od svih žele da znaju šta vi stvarno osećate i šta stvarno mislite. Ako ne verujete, probajte ponekad da im kažete nešto od toga, pa ćete videti. Napravićete sebi neverovatne probleme.

Iskrenost je sasvim precenjena kategorija. Ljudi se zariču u svoju iskrenost kao da govore o nekom posebnom obliku časti. Zaboravljajući pri tom da je iskrenost kukavičluk, osim ako nije agresija.

Pustila sam staricu na pešačkom prelazu i pomislila kako sam velikodušna, plus civilizovana, što to činim. A nisam morala da je pustim. Pogledala me je, ja sam joj mahnula rukom da prođe, ona me je još jednom pogledala, kao da je htela da se uveri da je naš dogovor zaista takav, i tek onda je bojažljivo krenula. Naravno, neki drugi auto već je bio iza mene i besno trubio. A ja sam uživala što starica ide polako i što imam sasvim dobar razlog da nerviram onog iza. Tek kad je ona stala na drugi pločnik, ja sam polako, bez žurbe, krenula.

Nijedna svađa se nikad nije pretvorila u konstruktivni razgovor. Neće ni ova. U jednom momentu ti i ja ćemo početi da se pretvaramo da smo se pomirili.

Ljubav je, pre svega, strah od samoće. To ti je ljubav. Sve drugo su ljudi nazidali na tu priču, da se zaštite od banalnosti.

Sećaš se kako je letnji raspust trajao i trajao kad smo bili deca – rekao je moj muž, s nogama podignutim na ogradu, umotavajući džemper oko ramena. I ja sam tačno znala o čemu govori. Vreme je počelo da teče nedopustivo brzo. Rođendani su se spajali jedan s drugim, godišnja doba su se smenjivala dok pročitaš knjigu, mogli smo trepnuti i već je stizao naredni vikend, i za njim još jedan i još jedan… I sve je unutar toga bilo isto.

„Postavi mi neko pitanje. Proveri me.”
– Dobro – razmišlja Edgar. – Šta je najveća strast?
„Strah!”
– Brza si. Vrlo dobro. Evo sad jedno teže pitanje: šta je najsurovije?
„To je lako. Lepota.”
– Hm. Sasvim, sasvim, dobro. Imam za tebe samo još jedno pitanje. Kaži mi jedinu umetnost u kojoj nema skepse?
„Edgare, to svi znaju. To je muzika.”

Već sat vremena pokušavala sam da nađem mesto za parkiranje. Primenila sam sve tehnike: pritajeno čekanje da neko izađe sa svog mesta, kruženje po okolnim blokovima, veoma snažno zamišljanje kako me iza sledećeg ugla očekuje lepo i slobodno parking mesto, nehajno vozikanje unaokolo kao da mi do zaustavljanja nije ni stalo, razgledanje fasada umesto pločnika, u nameri da zavaram svoju lošu sreću tog jutra, jednom rečju, pokušala sam sve. Ali slobodnog mesta nije bilo u prečniku od nekoliko kilometara. Bio je to naprosto takav dan.

Svi ljudi moraju da naprave svoje greške. Ti ne možeš da me zaštitiš od toga. Kažem joj da nije baš tako. I da ne mora baš svako da napravi čitav repertoar grešaka. Neke se mogu i propustiti.