Otelova ljubomora

Naslovna fotografija: Courant.com

Otelo: Već govorite o biću koje razumno da voli umelo nije,
al’ je volelo i odveć istinski;
O biću kojim ljubomora bi samo s mukom teškom ovladala,
al’ kada je nad njim uzela vlast,
do krajnje mu je mere smutila duh… (V, II, 343-347)

Kod tumačenja Otelove ljubomore većina kritičara svoju pažnju pretežno je usmjerila ka raspravama da li se zapravo uopšte može govoriti o ljubomori ili je Otelova tragedija nešto sasvim drugo. Obrazloženja se kreću od obične, navodno ili gotovo zdrave ljubomore sa različitim primjesama polne ili seksualne, preko varijacija paranoične, bolesne, sumanute, sve do one divlje, patološke, destruktivne. Oni kritičari koji tvrde suprotno, tačnije da se ne radi o ljubomori, ne lišavaju je se po svaku cijenu i u pojedinim dijelovima svojih disertacija pominju ovaj termin, pa taman i kao pogrešno korišćen argument u objašnjavanjima onih prvih.

No, kako nam je poznato da kad je bilo šta u vezi sa Šekspirom u pitanju ništa ne možemo uzimati zdravo za gotovo, tako se i u ovom slučaju nećemo osloniti ni na sva tumačenja uzeta u cjelini, jer uvijek ćemo ostati uskraćeni njihovih pouzdanosti. Ipak, ono što je nesumnjivo istinito jeste ujedno i ono sa čim se slažu gotovo svi kritičari ove velike tragedije ili bar oni sa čijim kritikama sam se i lično upoznala je da Otelo ne bi ni bio ljubomoran ili šta već da nije bilo Jaga. Ono što smatram važnijim od pogubnog Jagovog uticaja na Otelov pad, jeste Otelovo neograničeno povjerenje i nedostatak kritičnosti u čemu su opet svi kritičari našli jedinstveno, vrlo jednostavno rješenje nakon kojeg nećemo više vremena trošiti na objašnjavanje uspješno primjenjene tehnike dramske ironije.

28906511_10155624935368090_1927455118_n
Foto: Lični album

Kod razvoja Otelovih neprijatnih emocija vrlo bitnu ulogu igra i lik koji bi se u psihološkim udžbenicima nazivao “glavnim krivcem” a koji nije ništa drugo do sinonim za nevinost i bezgraničnu čistotu sa konkretnijim imenom Dezdemona. U pokušaju da ionako kompleksnu temu učinim još komplikovanijom dotaću se i svih ostalih, sporednih, manje ili više bitnih likova u životu svakog mučenika zatrovanog ljubomorom, kao i psihijatrijskom analizom same žrtve. Kako se sve ovo ipak ne bi pretvorilo u puku književnu terminologiju, potrudiću se da razbijem na momente kitnjastu monotoniju živošću psihološkog profila ličnosti oboljele od ozbiljnog psihijatrijskog poremećaja koristeći stručnu literaturu koja mi je bila od velike koristi za bolje razumijevanje same drame, ali i sopstveno usavršavanje na polju vlastitih emocija.

Počeću sa Otelovim karakteristikama časnosti, ponositosti, dostojanstva, jer one se vrlo često koriste kao glavni, gotovo i jedini argument koji opovrgava razmišljanja da je njegov čin učinjen iz ljubomore. “Otelo je izvrstan ratnik, hrabar čovek, iskusan vojskovođa. Čovek od vrlina i plemenitosti. To mu priznaju svi koji ga poznaju a nemaju razloga da ga mrze. Nikoga ne kleveta, nikoga ne goni. Digao se na položaj vojskovođe svojom sposobnošću, ne spletkama. Svoju dužnost vrši na zadovoljstvo Mletačke republike, a dužnost mu je da vodi rat protiv neprijatelja republike. Uravnotežen, pravičan, pošten, prostosrdačan. Potčinjeni ga vole zato što je zapovednik od dara i od zanata. Mrke je rase, ali ne crn. Mavar, a ne Crnac. Samo oni koji ga mrze kao Jago i Rodrigo, i oni koji su ljuti na njega, kao Brabancio, opisuju ga kao čoveka ružnog na oko. ”Stari crni ovan”, ”berberski konj”, to su nazivi koje mu Jago daje, ali samo onda kad gleda da mu naškodi. Rodrigo Otela naziva ”debelo-usnati”. Otelovi zagrljaji po Rodrigovom mišljenju, grubi su i sladostrasni. Otelo je za Rodriga, tuđinac i skitnica. Brabancio, pre no što se naljutio na Otela, voleo je Otela i često ga pozivao u svoj dom; svakako što ga je nalazio privlačnim. Fina i čedna Dezdemona zaljubila se u njegovu dušu; ali je i Otelovo lice i sva njegova pojava morala izražavati nešto od te duše. Najvažnije o Otelu je ono što Jago misli u sebi, jer sebi govori istinu. Mavar, ma koliko ga ja ne trpeo, postojane je, plemenite naravi i pun ljubavi; i smem misliti da će se pokazati prema Dezdemoni kao divan muž. (II, I, 300-303). Svakako bi se i pokazao da nije bilo Jaga da ga otruje ljubomorom, da mu pomuti razum. Nikad inače ne bi Otelo nijednu ružnu reč rekao Dezdemoni, akamoli je udario ili ubio.” (V. P. str. 325-327)

„Nijedan Šekspirov tragični junak ne unosi na pozornicu tako snažan dah egzotičnih podneblja niti useljava toliko romantične prošlosti u sadašnjost. Njegova posebnost u tom svetu naglašena je od samog početka njegovim herojskim osobinama, nepokolebljivim samopouzdanjem, tuđinskim iskustvima koja donose posebnu boju u njegovo izražavanje i odsustvom bilo kakve rodbinske ili prijateljske veze. Šekspir na samom početku nastoji da naglasi Otelovu plemenitost i velikodušnost i izuzetni duhovni status, sasvim izuzetnu veličinu. Dostojanstven, razborit, samopouzdan bez hvalisavosti, on deluje kao “snaga u mirovanju”. S te najviše tačke na kojoj se zaokružuje utisak o Otelovoj duhovnoj snazi i osećajnom bogatstvu, počinje njegov sunovrat.“ (V. K. str. 114-115)

Othello, The Globe Theatre 2007
Foto: Londonist.com

Naime, ljubomora se ne smatra osjećanjem samouvjerenih osoba naročito sa toliko dodatnih ličnih kvaliteta kakve je Otelo zaista posjedovao. Iz ovoga logički proizlazi da samo nesigurni mogu biti ljubomorni. Stručnjaci kažu da je ljubomora, makar ona ekstremna, karakteristična za osobe ponosite, agresivne, krutog mišljenja, nepovjerljive. Ali, samo u najčešćem broju slučajeva, ne obavezno u svakom! Neki drugi, možda i veći rekli bi sljedeće: “Ljubomora je odista jedna forma ludila. Ljubomora ne zavisi ni od toga da li je taj ludak čovek inače po svom duhu talentiran ili čak genijalan pošto ljubomoran čovek vrši svoja zla ne prema meri pameti, nego prema meri ludila. Ljubomora je u bitnosti jedno osećanje zločinačko. Ljubomora je sitničarska, sebična, malodušna. Ljubomora je prozivod strasti, a ne razuma. I najbolji ljudi i najveći mudraci su skloni ljubomori, jer je ona stvar temperamenta, a ne stvar uma. Ljubomora nema pameti. Ljubomora je samo jedan strah, a ljubomoran čovek je kukavica. Ljubomoran čovek je moralni idiot.” (J. D. str. 97-99)

Ljubomora ne nastaje slučajno. Ona mora imati svoje uzročnike. Prva i glavna predispozicija za razvoj ljubomore je, svakako, njen suprotni, prijatni (ne i pozitivni) ekvivalent, ljubav. Od ostalih, vrijedan pomena je još samo Jago. “Potrebno je da Jago svojim podmuklim podvalama probudi ljubomoru kod Otela, pa da se divlja, surova priroda pokaže. Kad u Otelu probudi ljubomoru sva Otelova iracionalnost će buknuti. Podsvest je iracionalna, slepa, i Jago će se ponuditi Otelovoj podsvesti za vođu. Razume se da će je odvesti u propast.” (V. P. str. 331)

Nema sumnje da je Jago taj koji je začeo u Otelu ljubomoru s obzirom na to da o Otelovoj ljubavi prema Dezdemoni ne znamo više od toga do da ju je zavolio zato što je imala saosjećanja prema njegovim životnim nedaćama. Sa Jagovim uticajem saglasni su ponovo svi kritičari, mada ne nazivaju istim imenom ono što je Jago izazvao u Otelu. Kako je on najzaslužniji za Otelovu transformaciju i potvrdu da se ljudi mogu mijenjati pokušaćemo dublje prodrijeti u tajne manipulativnih trikova kojima se tako vješto rukovodio ovaj prepredeni zlikovac. Da biste i sami bili vični ovoj sposobnosti ne morate biti obdareni magijskim moćima, dovoljno je da vas prati ”dobar glas”, da važite za čestitu osobu i da za paćenika odaberete provjereno prostodušno i lakovjerno biće koje će vam neograničeno vjerovati. Naravno, ne bi bilo loše kad bi vas poslužile i još neke okolnosti. Sasvim je uobičajena praksa da čarobne riječi pozajmite od samog tvorca:

…onda bar u tako strašnu
ljubomoru da Mavra oteram
za kakvu razum nema melema… (II, I, 305-307)

„Pavši pod Jagov pogubni uticaj, on počinje da se duhovno smanjuje i svodi se na igračku u rukama svog podmuklog neprijatelja, koji u njemu budi uspavano nasilništvo i izaziva slepo bezumlje. Jago je rešen da Otelu nanese bol, ali još ne zna kako. Pada mu na um samo neodređena zamisao da izazove Otelovu sumnju u njegovu nevestu. Do tog plana nije bilo teško doći, i zato je sasvim uverljiv. Otelo je srećan zbog sjedinjenja s Dezdemonom, znači tu sreću treba razoriti. Kasio je lep, znači njega treba iskoristiti kao navodnog Dezdemoninog ljubavnika. Jago uživa poverenje, znači njegova kleveta ima izgleda da bude delotvorna.“ (V. K. str. 117)

Čuvajte mi se ljubomore, moj gospodaru;
To čudovište zelena oka još se podsmeva
onome čime se hrani; (III, III, 165-167)

”Iz čiste osvete izrečene ove zlurade reči pomažu docnije Jagu da lakše otruje Otela ljubomorom, a Otelu da se lakše da navesti Jagovim lažima da ubije Dezdemonu. Jago uliva kap po kap otrova ljubomore u Otelovu dušu. Otelo zadavljuje Dezdemonu, pa posle doznaje da je bio žrtva jednog podmuklog nitkova, koga je smatrao odanim prijateljem.” (V. P. str. 335)

29003763_10155624935303090_2020593042_n
Foto: Lični album

”Otelo je drama unutrašnjih sila. Do pred kraj ona je satkana od sukoba namera, volje i duha. Otelo na početku upotrebljava romantična, herojska, živopisna, egzotična i bogato asocijativna poređenja i metafore. Kada, međutim, Jagov otrov počne da deluje, u Otelov način izražavanja prodiru slike povezane s odurnim stvarima, pa i Otelo govori o letnjim muvama u klanici, krokodilskim suzama, pasjem žderanju, žabama krastačama, majmunima i jarčevima. Ta promena u govoru obeležava potpun Jagov trijumf, trenutak kada se Jagove ružne misli preseljavaju u Otelov um. Tek na samom kraju, kada Otelo uviđa svoju zabludu, njegov govor ponovo stiče nešto od prvobitne dostojanstvenosti.” (V. K. str. 121)

Lodoviko: Pa je li to onaj plemeniti Mavar
za kojeg ceo senat kaže naš da je za sve u svemu dorastao?
I je li to ta narav plemenita
koja se ne da pokolebati nikakvom strašću?
To vrlina čvrsta koju sudbine strela nije kadra, niti je
kadar hitac slučaja ni da prostreli ni da okrzne? (IV, I, 261-265)

Najnevinija žrtva Otelove ljubomore je Dezdemona, zbog čega je zaslužila da i nju pomenem. Besmisleno je ovdje hvaliti njenu vjernost, ljubav i odanost. Nikakva svrha davati joj divne epitete čistote i neiskvarenosti. Apsolutno nepotrebno njenu bezgrešnost opisivati u superlativima kad je završila kako i najveća bludnica ne bi zaslužila. ”Od prve do poslednje scene Otela, Dezdemona je čedna u pravom smislu te reči, kao dete polazeći za svojim srcem, i za vreme svog kratkog života voleći samo Otela i znajući samo za Otela. Za Otelovo pomračenje uma kriv je samo Jago, i niko više i ništa više. Otelo je bio osoran prema Dezdemoni; udario je javno pred mletačkim visokim gospodinom, Lodovikom; nazvao je u lice bludnicom; plakao pred njom. Dezdemona oseća da je Otelo voli, vidi da je ljut na nju, da sumnja u njenu vernost; naslućuje nesreću, ali se još nada da nije sve izgubljeno, još je poslušna Otelu.” (V. P. str. 325)

Dezdemona: i da Mavar moj nije po duši odan i poverljiv
i lišen onih niskih svojstava kakvih u bića ljubomornih ima,
dovoljno to bi bilo pa da on bude na ružne pomisli naveden.
Emilija: A ljubomoran nije on?
Dezdemona: Ko? On?
Ja mislim da je isisalo sunce pod kojim da je rođen
svaku žicu takvoga nastrojenja. (III, IV, 25 –31)

Interesantno je kako su malo pažnje Otelovi kritičari posvetili njegovoj ljubavi prema Dezdemoni. Možda je upravo ona ključ problema. Ali, i ako nije, mogla je pomoći da se bolje shvati njegova tragedija. ”Nema ljubomore bez ljubavi. Da bi se neko plašio da će izgubiti ljubav voljene osobe, prvo je mora voleti. Strah i strepnja od gubitka ljubavi su neke od prirodnih osećajnih komponenti odnosa ljubavi. Ljubav i strah od gubitka ljubavi su dve emocionalne pretpostavke na kojima je zasnovano osećanje ljubomore. Osećanje ljubomore je prirodni sastojak odnosa ljubavi.” (Z. M. str. 584)

Ako Otelo nije osjećao ljubav prema Dezdemoni, a malo je ilustrativnih primjera kojima možemo potkrijepiti suprotno, onda zaista nije bio ljubomoran. Ipak, prije nego što ponudim jače dokaze od onog odveć labavog i pomalo površnog da je ljubomora privilegija samo počastvovanih, tj. nesigurnih, napraviću mali interemeco koji će ujedno zaokružiti ovu cjelinu vjerovanja u ljubomoru, a istovremeno može poslužiti i kao uvertira u možda i bolniji nastavak. ”Ljubav takođe ima svoje oboljenje, a to je ljubomora. Ljubomora je element mržnje u ljubavi; ljubomora znači ljubav koja je poludela. Čovek u stanju ljubomore pravi loša dela, muči i ubija druge, znači da uopšte dejstvuje sasvim kao umobolnik. Ljubomora, prelazeći u priviđenja, napravi čovečiji duh šimeričnim, poremećenim, sumnjalom i čovekomrscem. Ljubomoran čovek postaje opakim, i najzad opasnim. Ljubomora je nesumnjivo jedno osećanje koje je izvor najstrašnijih nepravdi i najprostačkijih nastupa. Ko je bio ljubomoran lako može uvideti koliko ima u tom osećanju vulgarnog i nedostojnog prema tuđoj ličnosti. Ljubomora je jedno stanje potpunog ludila, pošto se u njemu i čovek dotle najispravniji okrene protiv svih zakona i religioznog morala i pravnog smisla.” (J. D. str. 103)

Jedan od zagovornika suprotne teze svoje izlaganje počinje na ovaj način: ”Nema uzbudljivije teme od seksualne (polne) ljubomore koja raste do vrhunca strasti; i teško da postoji prizor istovremeno toliko zanosan i toliko bolan kao onaj kad veliki karakter podnosi patnje ove strasti koja ga odvodi u zločin koji je takođe gnusna greška. Ovakva strast kao ambicija, ma kako strašne bile njene posljedice, sama po sebi nije niska; ako je u misli odvojimo od uslova koji je čine krivom ne postaje podla, ili vrijedna prezira; ne predstavlja vrstu patnje, njena priroda je aktivna; i stoga možemo pratiti njen tok bez povlačenja. Ali, ljubomora, a naročito seksualna (polna ljubomora) nosi sa sobom osjećanja stida i poniženja. Iz ovog razloga obično biva skrivana; ako je opazimo stidimo je se; kada nije skrivena obično podstiče prezir, podjednako kao i sažaljenje. Ali, to nije sve. Ljubomora poput Otelove pretvara ljudsku prirodu u haos, i oslobađa zvijer u čovjeku; a sve to čini u odnosu na jednu od najsnažnijih i najidealnijih ljudskih emocija. Ima li bolnije pojave od ovog osjećanja pretvorenog u mučnu mješavinu žudnje i gnušanja, ”zlatne čistote” strasti raskomadane otrovom, životinje u čovjeku koja tjera u svijest golu prostotu, dok se on bespomoćno previja pred njom da joj spriječi ulaz jedva izgovarajući neartikulisane slike zagađenosti, i nalazeći olakšanje jedino u zvjerskoj žeđi za krvlju? Upravo ovo je ono što trebamo potvrditi u onome ko je zaista velikog srca i ni manje čist i nježan.” (A. C. B. str. 144)

Dučić bi to rekao ovako: Ljubomora je najbrutalniji izraz ljubavi fizičke; uostalom samo su seksualci ljubomorni. Seksualac ženu voli krvnički i može da je omrzne ubilački, a ponaša se prema njoj razbojnički. U ljubomori i očajanju seksualac se osvećuje i muči; seksualac ubija ženu. Najmanje sreće u ljubavi ima čovek koji ima najviše uspeha. Ljubav je najveće nespokojstvo i nasilje nad sobom i nad drugim. (J. D. str. 117)

No, vratimo se Bradley-u: ”Ne mislim da je Otelo bio ljubomoran po temperamentu, već da je u pitanju ideja o divljoj strasti Mavarske krvi i sumnja u čednost žena Orijentalnog porijekla. Emocije raspaljuju njegovu maštu, ali zbunjuju i zatupljuju njegov intelekt. Njegovo povjerenje je apsolutno. Oklijevanje mu je nepoznato. On je krajnje samopouzdan, i odlučuje da reaguje trenutno. Ako ga preplavi ljubomora, pretvoriće se u skoro nezaustavljivu poplavu.” (A. C. B. str. 151-155) No, evo i šta on zamjeri ljubiteljima ljubomore: ”Pa čak priznaju da on nije bio ljubomorne naravi (temperamenta) i dalje ga smatraju lako ljubomornim (easily jealous); čini se da misle da je njemu neoprostivo što ni u jednom trenutku nije posumnjao u svoju ženu; i takođe ga optužuju što nikada nije posumnjao u Jaga ili tražio kakav dokaz od njega.” (A. C. B. str. 156)

Razuvjerava nas ovim: ”Otelo je bio pun povjerenja. U Jagovu čestitost je imao neograničeno povjerenje. Ali, kao i svi ostali, uostalom. Svaki čovjek postavljen na Otelovom mjestu bio bi uznemiren Jagovim saopštenjima, i dodajem da bi svaki čovjek postao neobuzdano ljubomoran. Ali Otelo ne pokazuje ljubomoru. Njegovo povjerenje je uzdrmano, on je zbunjen i duboko zabrinut, čak osjeća užas, ali u sceni iskušavanja još uvijek nije ljubomoran u pravom smislu te riječi. Pa čak ni kasnije sve do samog kraja on nimalo nije nalik suštinski ljubomornom čovjeku. Nema sumnje da je misao da njegovu ženu posjeduje drugi muškarac nepodnošljiva za njega; bez sumnje da su osjećaj uvrede i nagon za osvetom povremeno nasilni; i to zaista jesu emocije podesne ljubomori. Ali to nisu glavni ili najdublji izvori njegovih patnji, već to je krah njegove vjere i ljubavi. Ludilo osvete u njegovoj krvi i oklijevanje su stvari koje nikako nije poznavao. Otelo u četvrtom činu je Otelo u svom padu. Njegov pad nikad nije potpun, ali on je znatno izmijenjen. On je fizički iscrpljen, a um mu je ošamućen. Sve vidi nejasno kroz maglu krvi i suza. Otelo je odviše ponosan na samog sebe, svoje podvige a naročito na svoju časnu pojavu. Dezdemona više povređuje njegov ponos nego što raspaljuje njegovu sujetu i ljubomoru. On želi da odaje utisak moćnog, vještog i moralnog i kad mu je to uskraćeno, njegov ranjeni ponos se pretvara u zlobu. Otelov nedostatak samospoznaje čini ga lakim plijenom Jagu koji pobuđuje njegovu ljubomoru i tamnu stranu njegove prirode primjenjuje u praksi. Otelo tada više ne umije da se kontroliše.” (A. C. B. str. 156-161)

23943056._SX540_
Foto: Goodreads.com

I Hazlitt donekle opravdava ovaj stav, ali mu nije posvećen u potpunosti: ”Neizvjestan sukob između suprotnih strasti, potpuna i nepredviđena promjena od nježne ljubavi i neograničenog povjerenja do mučenja ljubomore i ludila mržnje. Otelova osveta, nakon što je jednom zagospodarila njegovim umom, nikako ga ne napušta, već jača svakog trenutka njenog odgađanja. Priroda Mavra je plemenita, lakovjerna, nježna i velikodušna. Ali njegova krv je od najzapaljivije vrste. I jednom probuđena osjećajem krivice ne zaustavlja se radi pokajanja ili sažaljenja sve dok ne da oduška svim zapovjestima bijesa i očajanja. Rezultat bezrazložne ljubomore nije ništa drugo do nevina žrtva.” (W. H. str. 34)

I sami akteri drame imaju svoje viđenje ljubomore i njenih izvora. S razlogom izdvajam Emilijino:

Ljubomornom odgovor takav nije odgovor;
Nipošto nije ljubomoran neko
stoga što ima povoda za to,
već stoga što je ljubomoran.
To je čudovište što samo
sebe začne i samo sebe rađa. (III, IV, 157-161)

Naime, mnoge su prepirke oko toga kako je moguće da je ona bila toliko slijepa (mada ni glupa ne bi bilo uvrijedljivo) kad nije prozrela Jagov toliko očigledan plan i sasjekla ga u samoj klici zbog prevelike ljubavi prema Dezdemoni. Naravno, kakva bi to onda bila tragedija, i šta bismo mi naučili iz svega toga, da nije postojao Jago, da je Emilija bila bistrija i oštroumnija, da Otelo nije bio kakav je bio, i tako dalje i tome slično.

Ljubomora je jedna slepa sumnja, nalik na životinje za koje se zna da žive bez očiju. Srećom što su ljubomorni samo ljudi strasni i fizički snažni. (J. D. str. 435)

Iako je od samog početka jasno da je Otelo, političkim žargonom rečeno, samo bespomoćna marioneta u rukama oholog Jaga u kojeg je imao neograničeno povjerenje kao u provjereno odanog i iskrenog prijatelja nije na odmet pokušati objasniti zašto njegove izjave nije primao sa rezervom. Neki kritičari mu prebacuju što nije bio skeptičan prema Jagovim razmišljanjima koliko je sumnjao u Dezdemoninu vjernost. Međutim, to nije istina. Otelo je neprestano tražio dokaze i dobijao je upravo one koji su potvrđivali njegovu sumnju, nažalost ne u Jaga, već u nedužnu Dezdemonu bez obzira što je zabluda nastala na neopravdanoj osnovi. Otelo to nije znao. Od trenutka kada se rodila sumnja nema mu više povratka realnom logičkom razmišljanju. Sumnja rađa sumnju i nepovjerljivost postepeno raste do sumanutosti. Nikakve činjenice ni dokazi ne mogu više da ga vrate u svijet realnosti. Objašnjenja i razuvjeravanja ne daju rezultate, jer Otelo vjeruje samo svojoj subjektivnoj realnosti, odnosno onoj koju mu je servirao Jago.

… al’ kakve grozne, vaj! preživi čase
onaj ko sumnja, al’ obožava;
Duboko voli, a podozreva!

I koliko god u početku Otelo odoljeva iskušenju, sve kao da se urotilo protiv njega. Jagova priča o Kasijevom snu, Dezdemonino insistiranje da primi Kasija i vrati ga na nedavno oduzeti položaj i toliko navaljivanje da se izmire, i na kraju prokleti rupčić – previše da ne bi povjerovao u istinitost podmetnute sumnje.

No, vratimo se posljedicama Otelovog ponašanja ma šta ga pobudilo: Ni u jednoj Šekspirovoj tragediji lični utisak nije toliko izazvan suprotnošću između onoga što je junak bio i onoga što postaje. Otelov položaj je jedinstven i po tome što on skoro do samog kraja nije svestan ko mu je neprijatelj. Njegova tragika je tragika čoveka čiji plemeniti duh počinje da se rastače pod spoljašnjim uticajem kojega je nesvestan. S time je povezano i pitanje Otelove ”tragične greške”, na koje se daju različiti odgovori. Jednostavna ljubomora se ne može prihvatiti kao dovoljno objašnjenje. Otelo je na početku samopouzdan i svestan svoje vrednosti, a te osobine se ne povezuju s ljubomorom. Uverljivije je Kolridžovo tumačenje: Smatram da je pre u pitanju veliki duševni bol što se stvorenje za koje je verovao da je anđeosko i koje još uvek voli pokazalo nečisto i bezvredno… U pitanju je moralno ogorčenje i žaljenje što je vrlina tako nisko pala. Po Puškinu Otelo nije ljubomoran, nego lakoveran. ”Njegova velika greška je što sluša Jaga. Ali to nije obična ludost, jer nije jedini Otelo u zabludi. Svi veruju da je Jago častan čovek. Za sve je on čestiti Jago.” (V. K. str. 125-127)

„Otelo je tragedija ljubomore izazvane spolja, klevetama, ljubomore koja se rađa iz samoobmane. Otelo je višestruka tragedija: tragedija nevinosti (Dezdemona), tragedije lakoverja i prostodušnosti (Otelo), tragedija satanske volje i inteligencije (Jago). Jago je svojim lažima, prepredenim nagoveštajima i klevetama doveo lakovernog Otela do bezumne ljubomore, i ovaj je zadavio ženu koju je voleo, pa je ubio sebe kad je doznao da je ona bila nevina, a on igračka u rukama jednog satanskog bića.” (V. P. str. 334)

Otelo je najživotniji lik istoimene velike Šekspirove tragedije koja je zapravo privatna priča i najprimjenjivija na nas same, što me je najviše i oduševilo. Ne samo da Otela ne moramo zamišljati književnim likom jer saosjećamo sa njegovom tragedijom, već se bez imalo stida možemo identifikovati sa njegovom ličnošću. Prebogata je ova drama raznovrsnim temama, različitim funkcijama (npr. dvostrukog vremena), spektrom razmišljanja na koja podstiče, pregrštom emocija koje izaziva. Da li je Otelo zaista bio ljubomoran, nije presudno. Ono što mislim da je bitno jeste šta sam ja naučila iz njegove ljubomore, osim arsenala naziva poremećaja koji se pominju u psihijatriji, između kojih izdvajam Otelov sindrom.

Većina nas je, manje-više sklona da bezgranično vjeruje ljudima i da se, samim tim, često u njih razočarava. No, čim rana zacijeli ponavljamo istu grešku sa više samopouzdanja iako smo prethodno sebi rekli, ko zna koliko puta, da to više nikad nećemo ponoviti. Nekad se, dakako, poučeni stečenim iskustvom opredijelimo za drugu, vrlo često ekstremnu varijantu i svakome prilazimo sa nezapamćenom skepsom. Naravno da ni to nije najsrećnija opcija. Pitate se kakve ovo veze ima sa ljubomorom? Svjesni svoje nesavršenosti i skloni samokriticizmu koji nije uvijek konstruktivan, nego pretjeran često sumnjamo u vlastite sposobnosti i mogućnosti, nedostaje nam samopouzdanja, imamo sve razloge da budemo ljubomorni iako znamo koliko nam šteti. I bespotrebno opterećujemo jedni druge, umjesto da se opustimo i ne komplikujemo jednostavne stvari i da imamo više povjerenja u ljude do kojih nam je stalo. Takođe, imajmo više razumijevanja za potrebe i osjećanja drugih i ne zagorčavajmo im život samo da bismo zadovoljili našu sujetu, ponos ili sve ono što nije vrijedno da nekom drugom budemo uzrok neprijatnosti. Odbacimo predrasude i prestanimo se stidjeti sopstvene osjećajnosti. A svaki naredni put kad namirišemo ljubomoru sjetimo se Otelove tragedije.

… nek blagi bog sačuva svaku dušu
plemena moga od ljubomore…

6 мишљења на “Otelova ljubomora”

  1. Sjajan tekst, kao i uvek! Sramota me je da to kazem ali od Sekspira sam citala samo lektiru u srednjoj skoli… Odavno zelim da se upoznam i sa ostalim delima, imam kuci podebelu zbirku svih tragedija, ali nikako… I mnogo mi je zao zbog toga, ali sada si me podsetila na njega, i gledacu da ga proguram na vrh liste knjiga za citanje. Nisam znala da postoji Otelov sindrom! Eto! Naucila sam nesto novo. 🙂 Hvala na divnom postu!

    Liked by 1 person

    1. Hvala ti na divnim komentarima, kao i uvijek. 😚 Ne treba te biti sramota, koliko toga ja nisam pročitala. Da mi je ne znam koliko života, ne bih stigla sve što želim i što sam željela, a nove knjige se same dopisuju na spiskove. 😊 Ovo je napisano u prošlom vijeku, čini mi se, još kad sam bila revnosni student, ali eto, smatrala sam da je prikladno da ga objavim, a sad vidim da je bilo i korisno. Da samo ti nakon teksta pročitaš jednu od četiri velike Šekspirove tragedije, ja sam učinila dobro djelo. 😊 Uživaj i obavezno javi utiske.

      Свиђа ми се

  2. Ruku na srce, Otelo je oduvijek bila moja najmanje omiljena tragedija. Ma Sekspirovo djelo uopšte! Jedna od dvije knjige u životu koje su mi poletjele iz ruku. Otelo namjerno, ova druga impulsivno, da bi se vratila.. Ne kažem da nije slojevita, problematična, dušu dala za analize i sinteze svih vrsta, neiscrpna. Ali.. Dovoljno je samo da mi pogled padne na naslov, da čujem najavu nekog pisanja/diskusije na temu, ili pročitam ovaj tvoj tekst, pa da u sebi pomislim samo na jedno – idiot!

    Da je u pitanju neki dvorski fićfirić, koji se rodio sa zlatnom kašikom u ustima, pa hajde (s tim da bi takav teško sam rukama istisnuo život iz drugoga). Ali „izvrstan ratnik, hrabar čovjek, iskusan vojskovođa“, „uravnotežen, pravičan, pošten, prostosrdačan“, „od dara i zanata“, „dostojanstven, razborit, samopouzdan“? Ma hajde! Koliko je, a da bi došao do svega što je postigao, toga morao da pregrmi, kao Mavar u mletačkoj vojsci posebno, pa koliko je samo ljudi morao pročitati, koliko puta samo i iskljucivo sebi vjerovati, da odjednom neki Jago – ma koliki konsiljere bio – dovede u pitanje sve ono što jeste! Malo „šu-šu-šu“ u uho, pade maramica i.. zlo i naopako?! Neka bude da je „ljubomoran čovjek moralni idiot“, ali ovakav i ovoliki moralni pad – a bez temeljnog ispitivanja krivice, valjanih dokaza iste, suocavanja sa „neprijateljem“, bla-bla, jednostavno mi ne ide. Nikada nisam o Otelu razmišljala iz perspektive „biti ili ne biti ljubomoran“. Jednostavno mi nikada nije bila prihvatljiva ideja da etos može tako lako i u sunovrat da padne! Moralo je da postoji nešto.. nešto kao – orijentalna strast potpomognuta nesigurnošću ili nekom već prirodnom i prikrivenom slabosti.. Jednostavno – nisam bila ubijedjena.

    Možda sam nepravedna prema ovom Mavru. Ipak sam mu se okrenula nakon čitanja Kralja Lira. A kada me je na prvo citanje zauvijek osvojio divni, siroti starac – Otelo onda nije imao ama baš nikakvih šansi..

    Baj d vej, sjajan rad!

    Pozdrav ti!..
    M.

    Liked by 1 person

    1. M, hvala ti od srca na ovako iscrpnom komentaru!
      Iza svake tvoje reči stojim i potpisujem.
      Možeš misliti mene sa sitno godina i upoznajem se sa Šekspirom preko „Otela“. Doduše, beše pre „Romeo i Julija“ za lektiru.
      Sve vreme sam mislila, ma ko je ovde blesav – ceo svet ili ja !? Kako može „najveći pisac svi vremena“ da napravi takvu logičku grešku?
      Posle „Mletačkog trgovca“ sam znatno korigovala mišljenje o njemu.
      Srdačan pozdrav svima!

      Liked by 1 person

    2. Da me pitate da li više volim Hamleta, Magbeta, Otela ili Kralja Lira, dakle koju od četiri velike Šekspirove tragedije, a što ja često pitam ljude, ne bih vam znala odgovoriti. Ali, znam da mi je Otelo nekako za nijansu bliže srcu, mada ne znam zašto, valjda mi je nekako bio najpristupačniji i „najljudskiji“ što, opet, mogu reći i za ove tri. Možda baš zato što je Mavar, da ne kažem crnac, a ja sam preosjetljiva na uglavnom bezrazložne nedaće i ugroženost prava određenih grupa. Mislim da je ključna riječ ovdje orijentalna strast, ali i Jagova zavist koja se obično najviše analizira kad se govori o podsticaju Otelovog sunovrata. Taj Jagov konstantni, što je odlično zapazio jedan moj prijatelj, gaslighting kojim žrtvu dovodi do ludila. U svakom slučaju, divne ste što (me) čitate i komentarišete, tj. učestvujete, jer ovako dajete smisao svemu ovome i hvala vam na tome. 💙💚💛 I da, ko zna kako bih reagovala da sad sve ponovo iščitam, ovo sam pisala prije 15 godina kao zadatak. Još nešto jako bitno: dale ste mi ideju za novi tekstić, sa sve slikama, puno slika. 😍

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s