Zarobljen u tunelu sopstvenog sljepila

Naslovna fotografija: Letrasextraordinarias.blogspot.ba

Tunel Ernesta Sabata je knjiga koju vjerovatno nikad sama ne bih izabrala da pročitam iz više razloga koji su uglavnom beznačajni te im neću ustupiti mjesto u ovom tekstu. Neizmjerno mi je drago što sam pročitala ovaj obimom neveliki, a svim drugim aspektima (pogotovo izborom teme i dubinom pristupa) vrlo značajan roman. Posebno zahvaljujem Jani iz našeg čitalačkog D kluba koja ga je i zadala kao lektiru. Takođe, važno je naglasiti da me je upravo Sabatov Tunel podstakao da više vremena posvetim latin(sk)oameričkoj književnosti.

Huan Pablo Kastel je proslavljeni slikar koji nam već u prvoj rečenici otkriva da je ubica Marije Iribarne. Kao i većina velikih umjetnika Kastel klizi na granici između genijalnosti i ludila. Sujetni osobenjak koji ne trpi društvene trivijalnosti i licemjerje buržuja ima svoje mušice. Iako mizantrop, usamljen i neshvaćen čezne za ljubavlju i pažnjom. Na jednoj svojoj izložbi ugleda Mariju koja jedina zaneseno posmatra presudni detalj na njegovoj slici, kojem drugi ne pripisuju nikakav značaj. I to je taj prelomni trenutak, ta spoznaja da postoji neko ko je u stanju da, otkrivajući taj skriveni prozor, proviri u samu našu dušu. Kastel kaže da je ona jedina osoba koja ga je mogla razumijeti i to shvata samo na osnovu tih nekoliko minuta dok ju je posmatrao.

I ne znam da li sam ikad i u jednom ljubavnom romanu pročitala ljepši i dublji i smisleniji početak ljubavi. Taj trenutak kad nekog ugledate prvi put i shvatite da ste ga oduvijek poznavali i u stanju ste da proniknete u neistražene metafizičke prostore nade jer ste sigurni da su vaše duše oduvijek predodređene jedna drugoj. Taj momenat kad znate da volite baš sve što taj neko jeste, jer je sve ono što ste vi sami i sve ono što ste oduvijek željeli da budete.

Međutim, Kastelova hirovitost, njegov prezir društvenih normi i opšteprihvaćenih pravila ponašanja, njegova impulsivnost i pretjerana analitičnost i konačno njegovo nepovjerenje brzo će pomračiti svu ljepotu i uzvišenost prvobitne očaranosti i odvesti ga u sam ponor zločina iz strasti. Žao mi je što nam Sabato nije dodatno nahranio dušu dopustivši nam da malo duže uživamo u izvanrednoj poeziji rijetke i nesvakidašnje ljubavi od čije potrage niko ne odustaje uprkos saznanju da ju je tako teško doživjeti.

Foto: Christianmaidana.blogspot.ba

Kastel previše razmišlja i postavlja puno pitanja, njegova opsesivna priroda koja je godinama bezuspješno tumarala bespućima brzo biva nagrižena sa svih strana ne jednim crvom sumnje nego cijelim leglom najsmrtonosnijih otrovnica, njegove emocije prema Mariji divljaju, te postaje i svjesno i namjerno okrutan. Začauren u tunel sopstvene percepcije stvarnosti, nesposoban da stvari sagleda racionalno i da se izbori sa unutrašnjim demonima, brzo srlja u propast potpune agonije, paranoje i samouništenja. Ljubav i potreba za prihvatanjem i razumijevanjem ustupaju mjesto ludilu i zlu. Mračne slutnje ga potpuno opsjedaju, bori se sa osjećajem krivice, surovošću i gnušanjem prema Mariji koja za njega više nije ništa bolja od drugih, kako ih on naziva, smrdljivih smiješnih čudovišta. Sav nagomilani i potisnuti gnjev isplivava u vidu najstrašnije strasti.

Sabatov roman dostojevskovske atmosfere i dimenzija postavlja brojna pitanja. Najočiglednija su svakako ona iz sfere bazične ljudske potrebe da se poveže sa drugim čovjekom, ali i pitanja mogućnosti istinske komunikacije sa drugom osobom. Da li mi zaista čitav život provodimo zarobljeni u sopstvenim tunelima koji se tek povremeno dodirnu ili osvijetle stvarajući tako samo privid onog što doživljavamo kao bliskost i iskreni ljudski kontakt? Zatim, tu je uznemirujuće pitanje emotivnog bezdana koji ne poznaje granice dok ne pomuti razum do te mjere da dopusti zlu da izbije na površinu.

Iako nepovezana sa prethodnim dijelom teksta, posebno komična i vrijedna pomena je scena u pošti koja ukazuje na sav besmisao beskonačnog i nepotrebnog administriranja kojim su opterećena javna preduzeća koja su, poslujući ispod kapaciteta, troma i po pravilu neefikasna, te jedino što proizvode su gubici. Prosto nisam mogla odoliti da ovo ne spomenem, jer je opis kišonovski.

Možda griješim, ali čini mi se da je Sabatov Tunel nepravedno zapostavljen i da mu se ne posvećuje dovoljno pažnje. Jedino što sam sa sigurnošću shvatila nakon čitanja ovog genijalnog djela je da smo prepuni zabluda o čovjeku. Tunel je spoj Raskoljnikova, Kamijevog Stranca, Šekspirovog Magbeta, poezije Matije Bećkovića, ali i Džejmsa Blanta (obavezno poslušati njegovu pjesmu You’re beautiful nakon ili tokom čitanja). Nemojte mi zamjeriti na ovom poređenju, pišem krajnje subjektivno, kao prosječan čitalac.

A to je bilo kao da smo oboje živeli u paralelnim prolazima ili tunelima ne znajući da idemo jedno pored drugog, kao slične duše u slično vreme, da se nađemo na kraju ovih prolaza pred jednom scenom koju sam ja naslikao kao šifru namenjenu samo njoj, kao tajno nagoveštenje da sam ja već bio tu ida su se prolazi konačno sjedinili i da je došao čas susreta.

Čas susreta je došao! Ali, da li su se prolazi stvarno sjedinili i naše duše spojile? Kakve li moje glupe iluzije u svemu tome? Ne, prolazi su i dalje bili paralelni kao i ranije, mada je zid koji ih je rastavljao bio kao neki stakleni zid, a ja sam mogao videti Mariju kao neku ćutljivu figuru koju nisam mogao dotaći… Ne, čak ni taj zid nije uvek bio takav: pokatkad je opet bio od crnog kamena, i ja nisam znao šta se događa s njegove druge strane šta je bilo sa njom u tim anonimnim intervalima kakvi su se čudni događaji dešavali; i čak sam mislio da se njeno lice u tim trenucima menjalo, i da ga je neka podrugljiva grimasa deformisala, i da je možda bilo izmenjenih osmeha sa drugim, i da je cela priča o prolazima bila jedna moja smešna izmišljotina ili uverenje, i da je, u svakom slučaju, bio samo jedan tunel, mračan i usamljen: moj tunel, tunel u kome je proteklo moje detinjstvo, moja mladost, ceo moj život. A na jednom od onih prozirnih delova kamenog zida video sam tu devojku i naivno sam verovao da je išla drugim tunelom, paralelnim sa mojim, kad je u stvari pripadala širokom svetu, svetu bez granica, onih koji ne žive u tunelima; a možda se iz ljubopitstva približila jednom od mojih čudnih prozora i ugledala prizor moje beznadežne usamljenosti, ili ju je zainteresovao nemi jezik, šifra moje slike. A onda, dok sam ja još uvek išao dalje kroz svoj prolaz, ona je napolju živela svojim normalnim životom, burnim životom kojim su živeli oni ljudi koji žive napolju, onim čudnim i besmislenim životom u kome je bilo plesova i svečanosti, radosti i frivolnosti. A pokatkad se dešavalo, kad sam ja prolazio pored nekog od mojih prozora, da je ona stajala čekajući me nemo i čežnjivo (zašto čekajući me? i zašto nemo i čežnjivo?); ali se pokatkad dešavalo da ona ne dođe na vreme ili zaboravi to ubogo zatvoreno biće, a onda sam je ja s licem čvrsto priljubljenim uz stakleni zid gledao izdaleka kako se smeši ili bezbrižno pleše, ili je nisam, što je bilo još gore, uopšte video, i zamišljao sam je na nepristupačnim ili glupim mestima. I onda sam osećao da je moja sudbina bila beskrajno još usamljenija no što sam to mogao i zamisliti.