Čapajev i praznina

Naslovna fotografija: Afisha.ru

Čapajev i praznina je najpoznatiji roman ruskog pisca Viktora Peljevina, a smatra se i jednim od najboljih svjetskih romana s početka trećeg milenijuma. Svaki pokušaj prepričavanja ovog izrazito slojevitog i ozbiljnog djela je uzaludan. Mene je uvodnom atmosferom podsjetio na Majstora i Margaritu zbog čega sam predosjetila da će dalje čitanje biti mučno i nisam se mnogo prevarila. Daleko od toga da Peljevin nije kvalitetan. Naprotiv, malo je pisaca u čijim djelima se stalno prožimaju različito mjesto i vrijeme, samim tim i radnja, u kojima ne postoji jasna granica između sna i jave, apsurda i logike, ludila i razuma uz istovremeno konstantno preplitanje sovjetske istorije i svjetske stvarnosti.

Foto: Privatni album

Ovo djelo se smatra i prvim modernim zen-budističkim romanom, a kako je meni ta doktrina potpuno strana, osim upornog pojma praznine i područja psihologije nesvjesnog, malo šta sam ja tu mogla pohvatati. Pored toga, Peljevin se opasno igra riječima, majstor je satiričnog humora i groteske, roman obiluje elementima fantastike, a simbolizma ima i previše. U suštini, previše ekscentrično za moj ukus. Objektivno, ovo je nesumnjivo vrlo ozbiljno djelo velike književne i umjetničke vrijednosti. Subjektivno, mene je smorilo i jedva sam čekala da okončam tu patnju, jer zahtijeva visoku koncentraciju i kontinuitet u čitanju, a prije svega odlično poznavanje istorijskih i društvenih prilika različitih ruskih i svjetskih perioda, ali i samu zainteresovanost za tu temu koja je u mom slučaju, nažalost, izostala.

Ma od čega ti to hoćeš da spaseš svest?

Sagnuo sam ramenima. Od nepostojanja.

A zar nepostojanje nije objekat svesti?

Opet je počela sofistika, rekoh. Čak i ako sam parče novina koje misli da hoće da spase svetlost u kojoj leži, šta me briga ako ja stvarno tako mislim i to mi pričinjava bol?

Pa parče novina ne može da misli. Na njemu je samo kurzivom napisano: Hoću da spasem svetlost lampe. A pored piše: „O, kakva bol, kakva nemoć,..“ Eh, Pećka,.. Kako da ti objasnim,.. Čitav ovaj svet je vic koji je Bog sebi ispričao.

Iako sam se zamislila nad velikim brojem ideja, pojedine dijelove čitala više puta, a Peljevina često poželjela citirati, mene ovo bitnije nije inspirisalo i prodrmalo. Samo sam potonula. Da sam gimnazijalka, vjerovatno bih bila opčinjena i ovo bi za mene bila prava književna poslastica, ali sad, da se ne lažemo, treba mi manje metafizike i nihilizma. Slobodno me smatrajte površnom. Peljevin me je, svakako, podstakao da uzmem još nešto njegovo, ali poslije ovoga praćenog (nećete vjerovati) Harmsom, ni manje ni više, vapim za predahom u vidu nekog harizmatičnog Amera od kojeg ne boli glava, a koji ispuni srce.

Šta najviše od svega želite u životu?

Ja? Upitah i zamislih se.

Bilo je to pitanje na koje se teško moglo odgovoriti a da se ne slaže. Dugo sam razmišljao i ni na čemu nisam mogao da se zaustavim, kada je odgovor došao sam po sebi.

Želim da nađem svoju zlatnu sreću, rekao sam.

Baron se glasno nasmeja.

Odlično, reče. Ali šta je za vas zlatna sreća?

Zlatna sreća je, rekao sam, kada naročiti uzlet slobodne misli daje mogućnost da se probudi lepota života. Da li se jasno izražavam?

O, da, reče baron. Kada bi se samo svi izražavali tako jasno i suštinski. Kako ste došli do tako izbrušene definicije?

Moram još dodati jedno veoma zanimljivo zapažanje kulturologa Džima Kurtisa koji je rekao: „Zamislite pisca koji je u isto vreme Oskar Vajld bez trivijalnosti, Franc Kafka bez mučnosti i Vladimir Nabokov bez snobizma. I dobićete Viktora Peljevina.“ Ne sumnjam da je to tačno, ali da biste iole razumijeli Peljevina ne smijete biti u stanju mentalne malaksalosti.

Glupo je, naravno, ozbiljno razgovarati sa vama, ali moram priznati da niste prvi koji lupa takve gluposti. Praviti se da sumnjaš u realnost sveta je najmalodušniji oblik bekstva od iste te realnosti. Apsolutni jad, ako hoćete da znate. Bez obzira na apsurdnost, kako nam se čini, surovost i besmislenost, ovaj svet ipak postoji, je l’ tako? Postoji sa svim svojim problemima?

Ćutao sam.

Zato razgovori o realnosti sveta ne svedoče o visokoj duhovnosti, već baš suprotno.

E pa eto, tamo piše da je um za čoveka kao konj za kozaka. Sve vreme ide ispred nas. Samo gospodin baron kažu da je danas s ljudima sasvim drugačija pesma. Niko ne može da se obuzda sa tim svojim konjem, i zato je on, može se reći, uhvatio uzde, i sada ne upravlja jahač njime, nego on njega kud hoće tud i nosi. Kud konju padne na pamet, tamo i ide. Gospodin baron su nam čak obećali da će doneti specijalnu knjigu, zove se „Jahač bez glave“ – ona je kao na naročitom primeru o tome napisana. Ali zaboravljaju sve vreme. Ljudi su jako zauzeti.

Ali ma kakve oblike nam prošlost dosudila, svako od nas svejedno u životu vidi samo odraz sopstvenog duha. I ako oko sebe nalazite nepreglednu tamu, to samo znači da je vaše sopstveno unutrašnje prostranstvo nalik na noć. Još je dobro što ste agnostik. Inače, znate koliko bi se raznih bogova i đavola vrzmalo u mraku.

Barone,.. počeo sam, ali me Jungern prekide:

Nemojte samo misliti da u tome ima nečeg uvredljivog za vas. Malo ko je spreman da prizna da je isti kao drugi ljudi. A zar to nije obično ljudsko stanje – da se sedi u mraku pored vatre koju je zapalilo nečije milosrđe i čeka da mu stigne pomoć.

Foto: Papawillcall.ru

Ja ću ti, Pećka, praktično reći da je, ako se plašiš, s nama obojicom uskoro gotovo. Zato što strah privlači baš ono čega se plašiš. A ako se ničega ne plašiš, postaješ nevidljiv. Najbolja maska je ravnodušnost. Ako si zaista ravnodušan, niko od onih koji bi mogli da ti nanesu zlo prosto te se neće setiti, ni pomisliti na tebe. Ali ako budeš gamizao po stolu kao sada, onda će za pet minuta ovde biti gomila onih tkača.

Shvatio sam jednu stvar, rekoh. Sloboda je samo jedna – to je kad si slobodan od svega što stvara um. Ta sloboda zove se „ne znam“. Potpuno ste u pravu. Znate, postoji izraz – „izrečena misao je laž“. Čapajeve, reći ću vam da je i neizrečena misao laž, zato što u svakoj misli već postoji izrečenost.

To si ti Pećka dobro izrekao, odazva se Čapajev.

Čim znam, nastavih, već nisam slobodan. Ali apsolutno sam slobodan kad ne znam. Sloboda je najveća od svih tajni.