Puna života

Naslovna fotografija: Betterphoto.com

Moja očaranost Fanteom nije više nikom nepoznata i stoga sam vjerovatno pristrasna kada kažem da je on stvarno neprikosnoven majstor riječi. Ovaj predivni i duhoviti autobiografski roman koji se čita doslovno u dahu posvećen je njegovoj voljenoj supruzi Džojs, a prati period tokom slatkog iščekivanja njihovog prvog djeteta. Knjiga obiluje vjernim i simpatičnim opisima stanja žene tokom trudnoće kojima sam se smijala do suza.

Ipak, bilo mi je drago što spavam sam. Zaboravio sam ta zadovoljstva. Četiri godine smo svake noći ležali jedno pored drugog. Potčinio sam se, prihvatajući ritanja bez prigovora, spavajući poluotkriven preko hiljadu trista noći. U poslednje vreme, njeno stanje je učinilo još gorom. Nestao je svaki osećaj fer-pleja. Vratila se u primitivnost džungle, gde vlada borba za opstanak. Sada me namerno šutirala. U svako doba noći probudio bih se jer mi je izvukla jastuk ispod glave, ili je žvakala jabuku, ili me suptilno mučila mrvicama krekera na mojoj strani. Jela je kao puštena s lanca, dolazeći u krevet sa ogromnim sendvičima i bokalom mleka. Pila je neverovatne količine mleka. Sedela je naslonjena na jastuke – moj i njen – jedući i čitajući, uglavnom Džesela Arnolda: Odojče i dete u današnjoj kulturi. Džesela Arnolda: Prehrambene navike odojčadi: pedijatrijski pristup higijeni ranog života. Ili Džilbert Margaret: Biografija nerođenog.

Deset puta noću skakala je s kreveta i jurila u kupatilo, uinat bučno puštajući vodu u šolji, grgoljeći, perući zube, tuširajući se. Onda uskakanje natrag u krevet, da se ustoliči na mestu koje je postalo krčma gde se dobro jede, otečena boginja okružena jastucima. Kad bih se pokrenuo ili promrmljao nešto, nije obraćala pažnju.

Avaj, bilo mi je drago što spavam sam, da ležim u krevetu koji nije i delikatesna radnja, da širim ruke i noge,..

Osim što je omaž ljubavi njegovog života i ujedno njegovom vječnom podstreku za stvaranje, roman je i svojevrsna zahvalnost Fanteovom ocu, prostodušnom i ne pretjerano taktičnom zidaru, jednostavnom narodskom, naizgled hladnom čovjeku koji se namučio u životu i zna cijeniti svaku teško zarađenu paru. Tata je tipičan Italijan, vječiti stranac u Americi, toliko česta slika oca i uobičajenog tvrdog odnosa prema sinu, čovjek koji zna kako se prave sinovi i koji od svog sina očekuje nasljednika loze, koji ima onaj duboko ukorijenjeni roditeljski stav nepogrešivosti. I mama i Tata su puni bapskih priča i sujevjernih savjeta kojih se Fante, naravno, grozi. Međutim, nakon što mu je voljena propala kroz kuhinjski pod koji su izjeli termiti, u želji da uštedi koji dinar uoči dolaska bebe, Fante odlazi po oca, „najvećeg zidara u celoj Kaliforniji, najplemenitijeg građevinara koji postoji! On će to uraditi besplatno.“ Neponovljivo živopisan i zabavan lik, Tata je jedan od onih ljudi kakvog svako od nas poznaje bilo u užoj ili daljoj familiji ili u komšiluku. Iako naizgled bezazleno simpatičan, Tatin uticaj na Džojs nije nimalo naivan. Štaviše, uz pomoć adekvatne količine trudničkih hormona, prilično je dalekosežan, ali ne bih otkrivala više detalja same radnje kako vam ne bih pokvarila iznenađenje i Fanteov briljantni humor.

Foto: Lični album

Inače, ovdje ćete pronaći i jednu od smješnijih scena poslijeratne američke fikcije. Naime, nakon što je odlučila da se pridruži svetoj rimokatoličkoj crkvi, dotada nevjerna Džojs moli Fantea da se upozna sa ocem Džonom koga Fante opisuje ovako: Otac Džon Gondalfo nije bio ni najmanje sentimentalan. Bio je vojni kapelan marincima na južnom Pacifiku. Čekao me već više od sat vremena. Skinuo je sako zbog vrućine, i sedeo u beloj majici, crne malje na njegovim mišićavim grudima provirivale su kroz tkanje majice. Imao je ruke rvača i održavao je kondiciju udarajući lopticu o zid parohijske garaže. Bio je mlad sveštenik, imao je najviše četrdeset dve godine, tamnog sicilijanskog lica, slomljenog nosa i kratko potšišane kose. Izgledao je kao odbrambeni igrač ragbija iz Santa Klare. Čim sam ga video, shvatio sam da je, kao i ja, italijanskog porekla, i to je odmah stvorilo grubu familijarnost. Smrvio mi je prste, rukujući se. Međutim, taj dijalog koji slijedi između njih dvojice, način na koji otac Džon odgovara na Fanteova nepostavljena pitanja i dileme u vezi sa biblijskim učenjem, ta njegova logika i kompletna scena je zaista izvanredna.

Fante ponovo plijeni svojom jednostavnošću i savremenošću i sam je sebe tačno opisao piscem za potomstvo, njegov stil je svjež i razigran, a njegove teme opšteljudske i opštevremenske, i iako specifičnog senzibiliteta, ostaje prijemčiv za različite ukuse. Iako zaista lagana za čitanje i očaravajuće pitka, u suštini nimalo naivna, duboko iskrena i intimna priča o mnogo čemu uključujući i ozbiljna teološka pitanja. Obožavam njegovo pisanje! Ovo je još jedna u nizu njegovih knjiga koju sam poželjela pročitati ponovo istog časa kad sam je završila. Stvarno ne umijem objasniti čim me taj čovjek toliko svaki put omađija. Osim što je nepravedno ostala u sjenci drugih njegovih knjiga kakva je Upitaj prah, Puna života je, nažalost, definitivno podcijenjena knjiga. Niz komičnih situacija garancija je dobre i kvalitetne zabave. Dva sata čistog užitka.