Kuća

Naslovna fotografija: Saška Madžar

Budući da nam Ivana Đilas uskoro gostuje na Festivalu književnosti „Imperativ“ odlučila sam da, nakon drugog čitanja njenog romana „Kuća“ koji je postao bestseler u Sloveniji, dopunim prvobitne utiske i reblogujem post, odnosno objavim ga samostalno jer to zaslužuje. Sa Ivanom ćemo o životu na rate i mnogo čemu još razgovarati 1. juna 2019. godine sa početkom u 18:00 časova u Crvenom salonu Banskog dvora. Dođite na Imperativ!

Danas se zadužimo, sve novo proživimo do trideset pete godine i onda otplaćujemo dok ne crknemo. Ali uživamo odmah. Bar onog trenutka kad kupujemo, uživamo. Kad potpisujemo kupoprodajne ugovore, uživamo. Kada otvaramo paket, uživamo. U mirisu novog. A onda nemamo više vremena za uživanje. Jer moramo na mnogo velikih rata da otplatimo sve to davno prošlo uživanje. I posle četrdesete godine svi smo već sagoreli i ubijeni u pojam.

„Kuća“ Ivane Đilas samo je naizgled priča o prodaji kuće ili, kako naratorka u nekoliko navrata napominje, prodaji samog života jer to je ono što ljudi kupuju, sliku idiličnog porodičnog života i, po mogućnosti, luksuznog dizajnerskog namještaja. Međutim, iza prodaje kuće krije se mnogo dublja i ozbiljnija priča i to jedna vrlo konkretna kritika savremenog konzumerizma i življenja na kredit, odnosno onog, mnogima dobro poznatog, životarenja na rate.

U tim smo godinama kad imamo prvu ozbiljnu krizu svesti o sopstvenoj konačnici, a istovremeno imamo decu koja su na samom početku i još im treba sve od nas. Preticali smo sami sebe, i dok smo to radili, načisto smo zakasnili.

Nudi nam Ivana pregršt kvalitetnih zapažanja o mnogo čemu još: položaju umjetnika, odgađanju rađanja, vaspitanju djece, porodičnim odnosima, imidžu i slici života koju želimo da pošaljemo,.. Najzanimljivije od svega je koliko običan čovjek savlada ekonomiju i finansije kad ga muka natjera. Pored lakoće zasmijavanja i pisanja u prvom licu o jednoj ličnoj, porodičnoj krizi, ali istovremeno i onoj velikoj, društveno-ekonomskoj na krajnje nepatetičan način, Ivanin stil karakteriše i odlična karakterizacija likova koje bez teškoća možemo identifikovati među stvarnim poznanicima.

Kod nas letnji odmori traju od prvog juna do početka septembra. U tom periodu se niko ne usuđuje nikoga da pozove jer je taj neko možda na odmoru. Ako ti da nešto obaviš treba prisustvo troje ljudi ili više, velika je verovatnoća da će ti reći da je neko odsutan i biće vrlo začuđeni što uopšte zoveš. Zapravo, godina u ovoj državi traje devet meseci, ostalo su godišnji odmori. Čak ni vesti na televiziji ne gledam preko leta jer su svi novinari na odmoru. Čudimo se Italijanima, koji sebi priušte ceo avgust, a mi imamo tromesečne kolektivne odmore.

Zabavno i pitko, uglavnom tužno štivo. Svojim humorom, onim gorkim, podsjeća me na ekscentričnog Erlenda Lua. Nije najveća i najkvalitetnija knjiga koju ćete pročitati, ali svakako vrlo značajna i dovoljno groteskna da je ne biste trebali propustiti. Ako imate kredit, ako je jedno ili čak dvoje u kući zaposleno, a opet krpite kraj s krajem, ako volite praviti spiskove, ako i vi nedjeljom pravite palačinke, ako se pitate što niste osnovali porodicu deset godina ranije, ako angažovana književnost nije previše opora za vaš ukus, potražite kuću.

I nismo jedini. Ko danas ima rezerve za više od tri meseca? Čak ni Amerikancima, uprkos snovima, nije više lako. Istraživanja pokazuju da 38 odsto ne bi moglo od ušteđevine da plati iznenadnu posetu lekaru koja bi koštala 350 dolara. Za veću popravku automobila morali bi već nešto da prodaju ili da se dodatno zaduže.