Пушкинова брда

Насловна фотографија: Commons.wikimedia.org

Знам да ме нема ко ни кифли у Сребреници деведесетдруге, али то не значи да не читам. Кога баш занима, може да прати моје објаве на гудридсу јер ту још, кол’ко-тол’ко, стигнем прибиљежити шта сам прочитала и да ли ми се свиђа. Сад сам свратила само кратко јер овакав бисер то заслужује. Не желим да будете као ја па да га касно откријете.

Иначе, с Ломовим издањима за мене досад није било грешке. Тако сам и ове године, нормално, заломила на њиховом штанду на Фестивалу књижевности „Императив“ и између осталог тражила нешто од Сергеја Довлатова. Књижару сам рекла да нисам имала прилику да се упознам са његовим стваралаштвом и тражила препоруку од чега би било најбоље да кренем. Он је, наравно, прочитао све његово и савјетовао ми је „Пушкинова брда“. Који минут касније, Флавио ми је, кад сам се већ опредијелила, предложио „Кофер“ рекавши да је њему та омиљена, али и да је то, нормално, ствар укуса. Да сам знала да ће ми се оволико свидјети, одмах бих покуповала све (Довлатово) што су досад превели и објавили. Не само што Лом заиста продаје по приступачним, сајамским цијенама него зато што у овдашњим књижарама једва шта тог калибра можеш купити. Уласком и у најопремљенију градску књижару схватиш поразну чињеницу да је и књига одавно постала тек производ ко и сваки други.

О Довлатову ћу рећи само да пише задивљујуће интелигентно и духовито, да је много забаван и занимљив, само свој, крајње оригиналан. Да његова мјешавина руско-америчког приповиједања има невјероватан шмек. И да ми је драго што сам почела управо од ове књиге јер иако „Кофер“ ничим не заостаје квалитетом и шармом, чини ми се да не показује цијелу раскош Довлатовог талента. И ево један одломак који је мене посебно одушевио. Сигурна сам да ћете се и сами увјерити у његову изванредност. Уживајте! И занемарите оволико понављање ријечи досад и нормално.

…И минут касније, после трапавог проласка кроз ходник, угледао сам брата.
Сместио се онако како седе милиционери, агитатори и ноћни гости. Односно бочно окренут столу.
Бата је деловао снажно.
Изнад литица рамена уздизало се пурпурно лице од цигле. Његову куполу крунисала је оштра и прашњава леја прошлогодишње траве. Гипсани сводови ушију губили су се у полумраку. Бастиону широког чврстог чела недостајале су пушкарнице. Попут јарка су се црнеле размакнуте усне. Светлуцаве мочваре очију, уоквирене леденом ивицом – испитивале су. Уста без дна, као пукотина у стени, претеће су деловала.
Бата је устао и попут крстарице испружио леву руку. Умало сам зајечао кад је гвоздена менгела стегла мој длан.
Затим се бата с треском спустио на столицу која је зашкрипала. Померили су се гранитни жрвњи. Кратак снажан потрес на тренутак је претворио његово лице у руине. Усред којих је процветао и одмах увенуо – бледоцрвени цвет његовог осмеха.
Рођак се значајно представио:
– Ерих Марија.
– Борис – малаксало сам се насмешио.
– Ето, сад сте се упознали – рекла је Тања.
И отишла је да послује по кухињи.
Ћутао сам, као да се тешки терет свалио на мене. Затим сам осетио на себи поглед, хладан и тврд као пушчана цев.
Гвоздена рука спустила се на моје раме. Мој сако као да се смањио.
Сећам се, узвикнуо сам нешто бесмислено. Нешто застрашујуће интелигентно:
– Заборављате се, маестро!
– Тишина! – претеће је рекао онај који је седео наспрам мене.
И даље:
– Зашто се не жениш, битанго?! Извлачиш се, гњидо?!
„Ако је то моја савест – брзо сам помислио – онда је врло непривлачна…“