Архиве категорија: MALA BIBLIOTEKA

Nalog

Čehov. Uveče 22. marta 1897, u Moskvi je otišao na večeru sa Aleksejem Suvorinom, prijateljem i čovekom od poverenja. Taj Suvorin je bio veoma bogat izdavač novina i knjiga, reakcionar, čovek koji se sam probio u životu, čiji je otac bio redov u Borodinskoj bici. I on je, kao i Čehov, bio unuk kmeta. To je ono što im je bilo zajedničko: obojici im je u venama tekla seljačka krv. Inače su, po političkim stavovima i temperamentu, bili sasvim različiti. I pored toga, Suvorin je bio jedan od retkih Čehovljevih intimnih prijatelja, i Čehov je uživao u njegovom društvu.

Otišli su, naravno, u najbolji restoran u gradu, bivšu gradsku kuću zvanu Ermitaž – mesto gde su se provodili sati, ponekad čak i po pola noći, dok se ne izreda desetak jela, uz razna vina, likere i kafu. Čehov je, kao i uvek, bio besprekorno odeven – tamno odelo i prsluk, uobičajeni pincenez. Te večeri je izgledao kao i na fotografijama iz tog perioda. Bio je opušten, raspoložen. Rukovao se sa maitre d’, i odmah je sproveden u veliku salu za ručavanje. Sala je bila bleštavo osvetljena kitnjastim kandelabrima, a za stolovima su sedeli elegantno odeveni muškarci i žene. Konobari su neprestano ulazili i izlazili. Tek što je seo za sto preko puta Suvorina, odjednom mu je, bez ikakvog nagoveštaja, iz usta šiknula krv. Suvorin i dvojica konobara pomogli su mu da ode do toaleta, i oblogama od leda pokušali su da zaustave krvarenje.

Suvorin ga je otpratio do svog hotela i naložio da se za Čehova namesti krevet u jednoj od soba njegovog apartmana. Kasnije, posle još jednog krvarenja, Čehov je pristao da ga premeste na kliniku, specijalizovanu za lečenje tuberkuloze i srodnih infekcija disajnih puteva. Kada ga je Suvorin posetio tamo, Čehov se izvinjavao zbog „skandala” od pre tri večeri u restoranu, ali je i dalje insistirao da to nije ništa ozbiljno.

„Smejao se i šalio kao i obično”, zapisao je Suvorin u svom dnevniku, „dok je u veliku činiju pljuvao krv.“

Marija Čehov, mlada Čehovljeva sestra, posetila ga je na klinici tokom poslednjih dana marta. Vreme je bilo loše; olujna susnežica se pojačavala, i svuda su ležale gomile zaleđenog snega. Jedva je zaustavila kočiju da je preveze do bolnice. Kad je stigla, bila je puna straha i teskobe.

„Anton Pavlovič je ležao na leđima”, zapisala je Marija u svojim Memoarima. „Nije mu bilo dozvoljeno da govori. Kada smo se pozdravili, otišla sam do stola da sakrijem svoja osećanja.” Tamo, među bocama šampanjca, teglicama kavijara, buketima cveća od onih koji su mu želeli sve najbolje, ugledala je nešto što ju je užasnulo: rukom urađen crtež Čehovljevih pluća, koji je očigledno nacrtao neki lekar specijalista. To je bila ona vrsta skice koju lekari često prave da bi pacijentu pokazali šta se, po njihovom mišljenju, dešava. Pluća su bila nacrtana plavom bojom, ali su gornji delovi bili obojeni crveno.

„Shvatila sam da su obolela”, napisala je Marija.

Jedan od posetilaca bio je Lav Tolstoj. Bolničko osoblje bilo je puno strahopoštovanja pred najvećim piscem u zemlji. Najslavniji čovek u Rusiji? Naravno da su morali da ga puste da vidi Čehova, mada je bio zabranjen pristup posetiocima koji „nisu neophodni”. Uz mnogo snishodljivosti bolničarki i dežurnih lekara, bradati starac plahovitog izgleda odveden je do Čehovljeve sobe. Mada nije imao visoko mišljenje o Čehovu kao dramskom piscu (Tolstoj je smatrao da su mu komadi statični i bez ikakve moralne vizije. „Kuda te tvoji likovi vode? “ jednom je rekao Čehovu. „Od kauča do ostave i natrag.”), Tolstoj je voleo Čehovljeve kratke priče. Osim toga, jednostavno ga je voleo kao čoveka. Rekao je Gorkom: „Kakav divan čovek: skroman i tih kao devojka. Čak i hoda kao devojka. On je prosto čudesan. “ I Tolstoj je zapisao u dnevnik (svako je u to vreme vodio dnevnik, ili beleške): „Drago mi je što volim… Čehova.“

Tolstoj je skinuo vuneni šal i medveđu bundu, a onda seo na stolicu pored Čehovljevog kreveta. Očigledno mu nije bilo važno što je Čehov pod lekovima i što nije smeo da govori. Morao je da sluša, u čudu, kako grof izlaže teorije o besmrtnosti duše. Povodom te posete, Čehov je kasnije zapisao: „Tolstoj polazi od toga da svi mi (kako ljudi, tako i životinje) nastavljamo da živimo po nekom načelu (razuma ili ljubavi) čija nam je suština i svrha apsolutna tajna… Ne znam šta bih s takvom besmrtnosću. Ne razumem je, i Lav Nikolajevič je bio zaprepašćen zbog toga.”

Čehova je svejedno dirnula briga koju je Tolstoj pokazao svojom posetom. Ali, za razliku od Tolstoja, Čehov nikada, pa ni tada, nije verovao u zagrobni život. Nije verovao ni u šta što se ne može dokučiti nekim od pet čula. A što se tiče stavova u odnosu na život i pisanje, jednom je nekom rekao da mu nedostaje „politički, religiozni i filozofski pogled na svet. Svakog meseca ga menjam, pa moram da se ograničim na opisivanje načina na koji se moji likovi zaljubljuju, venčavaju, rađaju decu, umiru, i načina na koji govore”.

Ranije, pre nego što mu je ustanovljena tuberkuloza, Čehov je primetio: „Kada mužik dobije sušicu, on kaže: ‘Ništa ja tu ne mogu. Odneće me u proleće kad počne da se topi sneg.’“ (Sam Čehov umro je u leto, tokom talasa vrućine.) Međutim, kada je njegova tuberkuloza otkrivena, Čehov je stalno pokušavao da minimalizuje ozbiljnost svog stanja. Po svemu sudeći, bilo je kao da je do samog kraja osećao da će ipak moći da se otarasi bolesti, kao što bi se otarasio bronhitisa. Sve do poslednjih dana govorio je, naizgled uverljivo, o mogućnosti oporavka. Čak je u pismu koje je napisao pred sam kraj otišao tako daleko da je rekao sestri kako je počeo „da se goji”, i da se oseća mnogo bolje otkako je u Badenvajleru.

Badenvajler je banja i odmaralište u zapadnom delu Švarcvalda, nedaleko od Bazela. Sa skoro svakog mesta u gradu vide se Vogezi, a vazduh je u to vreme bio čist i okrepljujuć. Rusi su godinama odlazili tamo na kupke u vrućim mineralnim vodama i šetnju bulevarima. U junu 1904. Čehov je otišao tamo da umre.

Ranije toga meseca krenuo je na naporno putovanje vozom od Moskve do Berlina. Putovao je sa ženom, glumicom Olgom Kniper, koju je upoznao 1898. na probama Galeba. Njeni savremenici opisuju je kao izvanrednu glumicu. Bila je talentovana, lepa i skoro deset godina mlađa od dramskog pisca. Odmah je privukla Čehova, ali je on prikrivao svoja osećanja. Kao i uvek, više je voleo flert od braka. Na kraju, posle tri godine udvaranja, uz mnoge razlaze, pisma i neizbežne nesporazume, njih dvoje su se venčali na privatnoj proslavi u Moskvi, 25. maja 1901. Čehov je bio neizmerno srećan. Zvao je Olgu „moj konjić”, a ponekad „moje kučence” ili „štene”. Voleo je i da joj govori „ćurkice”, ili jednostavno „radosti moja”.

U Berlinu, Čehov se posavetovao sa poznatim specijalistom za plućne bolesti, dr Karlom Evaldom. Ali, po jednom očevicu, kada je doktor pregledao Čehova, samo je digao ruke i bez reči napustio sobu.

Bolest je predaleko otišla da bi Čehovu moglo da se pomogne: taj doktor Evald je bio besan na samog sebe što nije u stanju da napravi čudo, ali i na Čehova što je toliko bolestan.

Desilo se da je neki ruski novinar posetio bračni par Čehov u njihovom hotelu i poslao ovakvu depešu svom uredniku: „Čehovu su dani odbrojani. Izgleda smrtno bolestan, užasno je mršav, stalno kašlje, pri najmanjem pokretu bori se za dah, ima visoku temperaturu.” Isti novinar video je Čehova i njegovu ženu na stanici Potsdam, kada se ukrcali na voz za Badenvajler. Po njegovom izveštaju: „Čehov se jedva popeo uz malo stepenište na stanici. Morao je da sedne nekoliko minuta da bi došao do daha.” U stvari, Čehovu je samo kretanje zadavalo veliku patnju: noge i utroba boleli su ga bez prestanka. Bolest mu je napala creva i kičmenu moždinu. Tada mu je preostalo manje od mesec dana života. Kada je Čehov u to vreme govorio o svom stanju, radio je to, po Olginim rečima, „sa skoro bezbrižnom ravnodušnošću”.

Doktor Šverer je bio jedan od mnogih lekara u Badenvajleru koji su dobro zarađivali lečenjem imućnih gostiju. Neki od njegovih pacijenata bili su bolesni i nepomični, drugi samo stari i hipohondrični. Ali Čehov je bio poseban slučaj: jasno je bilo da mu nema spasa, i da živi poslednje dane. A bio je i veoma slavan. Čak je i doktor Šverer čuo za njega: pročitao je neke od Čehovljevih priča u jednom nemačkom časopisu. Kada je početkom juna pregledao pisca, izrazio je poštovanje za Čehovljevu umetnost, ali je medicinsko mišljenje zadržao za sebe.

Umesto toga je prepisao dijetu: kakao, ovsenu kašu na puteru i čaj od jagoda. Ovo poslednje trebalo je da pomogne Čehovu da noću bolje spava.

Dana 13. juna, manje od tri nedelje pred smrt, Čehov je napisao pismo majci da mu se zdravlje popravlja. U pismu je rekao: „Izgleda da ću biti potpuno izlečen za nedelju dana.” Ko zna zašto je to rekao? O čemu li je mislio? I sam je bio lekar, znao je kako stoje stvari. Umirao je, to je bilo tako jasno i neizbežno. Ali je svejedno sedeo na balkonu hotelske sobe i čitao vozni red železnice. Hteo je da zna kada plove brodovi iz Marseja za Odesu. Ali znao je. U tom stadijumu je već morao da zna. Ipak, u jednom od poslednjih pisama rekao je sestri da je iz dana u dan sve snažniji.

Nije više imao nikakve volje za književni rad, i to već odavno. U stvari je godinu dana ranije jedva završio Višnjik. Pisanje te drame bilo mu je nešto najteže u životu. Pred kraj, uspevao je da napiše samo šest-sedam redaka dnevno. „Postajem malodušan”, pisao je Olgi.

„Osećam da sam gotov kao pisac, i svaka rečenica izgleda mi se bezvredna i besmislena.“ Ali nije prestajao. Završio je komad u oktobru 1903. To je bilo poslednje što je napisao, ako se izuzmu pisma i nekoliko zapisa u notesu.

Nešto iza ponoći, 2. jula 1904, Olga je poslala nekog po doktora Šverera. Bilo je hitno: Čehov je pao u delirijum. Desilo se da su dva mlada Rusa na odmoru bila u susednoj sobi, i Olga je pohitala do njihovih vrata da im objasni šta se događa. Jedan od mladića je spavao, ali je drugi još bio budan, pušio je i čitao. On je otrčao iz hotela po doktora Šverera. „Još uvek čujem škripu šljunka pod njegovim cipelama, u tišini te zagušljive julske noći”, napisala je Olga kasnije u memoarima. Čehov je halucinirao, govorio je o mornarima, i na mahove nešto o Japancima. „Ne ide led na prazan stomak”, rekao je kad je pokušala da mu na grudi stavi oblogu sa ledom.

Doktor Šverer je stigao i raspakovao torbu, gledajući sve vreme u Čehova, koji je ležao na krevetu i borio se za dah. Bolesnikove zenice bile su raširene, a slepoočnice su se sijale od znoja. Na licu doktora Šverera nije bilo nikakvog izraza. On nije bio emotivan čovek, ali znao je da se Čehovu bliži kraj. Ipak, bio je lekar, pod zakletvom da čini sve što je u njegovoj moći, a i Čehov se, koliko god slabašno, još držao u životu. Doktor Šverer je napunio špric i dao mu injekciju kamfora, što je trebalo da ubrza rad srca. Ali injekcija nije pomogla – ništa, naravno, nije moglo da pomogne. I pored toga, lekar je saopštio Olgi svoju nameru da pošalje po kiseonik. Iznenada, Čehov se pridigao, došao svesti, i tiho rekao: „Čemu to? Biću leš pre nego što stigne.”

Doktor Šverer je povukao svoj dugi brk, zagledan u Čehova. Piščevi obrazi bili su sivi i upali, koža mu je bila voštana; hrapavo je disao.

Doktor Šverer je znao da su u pitanju minuti. Bez reči, ne savetujući se sa Olgom, prešao je do niše, gde je na zidu stajao telefon. Pročitao je uputstvo za upotrebu aparata. Ako ga aktivira držeći prst na dugmetu i okrene ručicu sa strane, mogao je da dobije donje delove hotela – kuhinju. Podigao je slušalicu, prineo je uhu, i postupio po uputstvu.

Kada se neko konačno odazvao, doktor Šverer je naručio bocu najboljeg hotelskog šampanjca. „Koliko čaša? “ upitali su. „Tri čaše!“ viknuo je doktor u slušalicu. „I požurite, čujete li?” Bio je to jedan od onih retkih trenutaka nadahnuća koji kasnije lako prođe nezapaženo, jer je postupak do te mere primeren da izgleda neizbežan.

Šampanjac je doneo momak umornog izgleda, nakostrešene plave kose. Pantalone njegove uniforme bile su izgužvane, ispeglane falte su se izgubile, a u žurbi je zaboravio da zakopča jedno dugme na sakou. Delovao je kao neko ko se odmarao (dremao, recimo, zavaljen na stolici), kada je u ranim jutarnjim satima negde iz daljine zagalamio telefon – blagi bože na nebesima! – a onda ga je šef prodrmusao da ga razbudi, i rekao mu da odnese bocu Moëta u sobu 211. „I požuri, čuješ li?”

Momak je ušao u sobu noseći srebrnu posudu sa bocom šampanjca i srebrnu tacnu na kojoj su bile tri čaše od brušenog kristala. Našao je mesto na stolu za posudu i čaše, i sve vreme krivio vrat da bi zavirio u drugu sobu, gde je neko žestoko hripao boreći se za dah. Bio je to jeziv  zvuk koji je parao srce, i momak je zavukao bradu u kragnu i okrenuo se, dok se teško disanje pogoršavalo. Zaboravivši se, gledao je kroz otvoreni prozor ka gradu utonulom u mrak. Onda mu je taj krupni čovek impozantnog držanja i gustih brkova tutnuo nekoliko srebrnjaka u šaku – pozamašnu napojnicu, koliko je mogao da oseti – i momak je najednom ugledao otvorena vrata. Posle nekoliko koraka zastao je na odmorištu, gde je otvorio šaku i zapanjeno pogledao u novac.

Metodično, kako je sve radio, doktor se latio vađenja čepa iz boce.

Obavio je to trudeći se da, koliko god je moguće, priguši svečani prasak. Napunio je tri čaše i, po navici, vratio čep u grlić boce. Poneo je zatim čaše sa šampanjcem do kreveta. Olga je za trenutak pustila Čehovljevu ruku – ruku, kako je kasnije rekla, koja je bila toliko vrela da joj je pekla prste. Podmetnula mu je još jedan jastuk pod glavu. Onda je prislonila hladnu čašu šampanjca na Čehovljev dlan i uverila se da su je njegovi prsti obuhvatili. Razmenili su tada poglede: Čehov, Olga i doktor Šverer. Nisu se kucnuli. Nije bilo zdravice. A čemu bi uopšte nazdravili? Smrti? Čehov je prikupio poslednje ostatke snage i rekao:

„Odavno nisam pio šampanjac.“ Prineo je čašu usnama i pio. Posle minut-dva Olga je uzela praznu čašu iz njegove ruke i spustila je na noćni ormarić. Čehov se zatim okrenuo na stranu. Sklopio je oči i uzdahnuo. Trenutak kasnije, prestao je da diše.

Doktor Šverer je podigao Čehovljevu ruku s pokrivača. Držeći ga prstima za zglob, izvadio je zlatan sat iz džepa na prsluku, usput otvorivši poklopac. Sekundara se okretala polako, veoma polako. Pustio ju je da triput obiđe brojčanik na satu, čekajući da se javi puls. Bilo je tri sata noću, i u sobi je još uvek bilo sparno. Badenvajler je bio zahvaćen toplotnim talasom kakav se godinama nije pamtio. Svi prozori u obe prostorije bili su otvoreni, ali nije bilo ni daška vetra.

Veliki noćni leptir crnih krila uleteo je kroz prozor i mahnito udarao o električnu svetlljku. Doktor Šverer je ispustio Čehovljev zglob. „Gotovo je”, rekao je. Spustio je poklopac na satu i vratio ga u džep prsluka.

Olga je najednom obrisala oči i malo se pribrala. Zahvalila je doktoru što je došao. On ju je upitao treba li joj nešto za smirenje – laudanum možda, ili nekoliko kapi valerijane. Odmahnula je glavom. Imala je, ipak, jednu molbu: pre nego što vlasti budu obaveštene i novine saznaju za smrt, pre nego što Čehov ne bude više njen, htela je da ostane malo nasamo s njim. Da li bi doktor mogao da joj pomogne? Da li bi mogao, bar nakratko, da zadrži vest o tome što se dogodilo?

Doktor Šverer je gornjom stranom prsta pogladio brk. Zašto da ne? Na kraju krajeva, šta ikome znači da li će se ovo doznati sada ili za nekoliko sati? Ostalo je samo da popuni umrlicu, a to može da obavi u ordinaciji, kasnije ujutro, kad odspava nekoliko sati. Doktor Šverer je potvrdno klimnuo glavom i pripremio se za odlazak. Promrmljao je nekoliko reči saučešća. Olga je pognula glavu. „Bila mi je čast”, rekao je doktor Šverer. Uzeo je torbu i izašao iz sobe, a samim tim iz istorije.

U tom trenutku čep je iskočio iz boce šampanjca; pena se izlila po stolu. Olga se vratila do Čehovljevog kreveta. Sela je na hoklicu, držala ga za ruku, s vremena na vreme milovala njegovo lice. „Nije bilo ljudskih glasova, nije bilo uobičajenih zvukova”, pisala je. „Samo lepota, mir i veličanstvenost smrti.“

Ostala je uz Čehova do svitanja, kada su se odozdo iz vrta oglasili drozdovi. Onda je dopro zvuk stolova i stolica koje su pomerali dole. Ubrzo posle toga začula je glasove. Neko je kucao na vrata. Pomislila je, naravno, da je neko službeno lice – patolog, ili neko iz policije ko će joj postaviti pitanja i dati joj da popuni formulare, ili se možda, ali samo možda, doktor Šverer vratio sa pogrebnikom, da pomogne oko balsamovanja i prenošenja Čehovljevih posmrtnih ostataka u Rusiju.

Međutim, bio je to isti onaj plavokosi momak koji je nekoliko sati ranije doneo šampanjac. Ali ovog puta su mu pantalone uniforme bile uredno ispeglane, sa kruto izvučenim faltama, a svako dugme na lepo skrojenom zelenom žaketu bilo je zakopčano. Izgledao je kao sasvim druga osoba. Ne samo što je bio potpuno budan, već su mu i punački obrazi bili glatko izbrijani, kosa začešljana, i delovalo je da jedva čeka da bude na usluzi. Držao je porcelansku vazu sa tri duge žute ruže.

Pružio ih je Olgi i oštro kucnuo petama. Ona se povukla i pustila ga u sobu. Tu je, rekao je, da pokupi čaše, posudu s ledom, i da, tacnu. A hteo je i da joj saopšti da će tog jutra zbog nesnosne vrućine doručak biti serviran u vrtu. Nadao se da joj vreme ne smeta toliko; izvinjavao se zbog toga.

Žena je izgledala zbunjeno. Dok je govorio, pogledala je u stranu i zagledala se u nešto dole na tepihu. Prekrstila je ruke i držala se za laktove. U međuvremenu, držeći i dalje vazu, čekajući neki znak, momak je osmatrao sobu. Jarko sunčevo svetlo obasjavalo je prostoriju kroz otvorene prozore. Soba je bila čista, uredna, gotovo nedirnuta.

Nikakva odeća nije visila sa stolica, nigde nije bilo cipela, čarapa, pojaseva ili podvezica, nigde otvorenih kofera. Sve u svemu, nije bilo nikakvog nereda, samo masivni hotelski nameštaj. A onda, kako je žena i dalje gledala naniže, i on je pogledao dole, i odmah ugledao čep pored vrha svoje cipele. Žena to nije videla – gledala je u nešto drugo. Momak je hteo da se sagne i podigne čep, ali je i dalje držao ruže i pribojavao se da ne ispadne nametljiv ako privuče još veću pažnju na sebe. Nerado je ostavio čep tamo gde je bio i pogledao ispred sebe. Sve je bilo u redu osim otvorene poluprazne boce šampanjca koja je stajala pored dve kristalne čaše na stočiću. Još jednom je pogledao naokolo. Kroz otvorena vrata video je treću čašu na noćnom ormariću u spavaćoj sobi. Ali neko je još bio u krevetu! Nije mogao da vidi lice, ali je osoba pod pokrivačem ležala savršeno tiho i nepomično. Zapazio je njene obrise i pogledao u stranu. Onda ga je, iz njemu neshvatljivog razloga, obuzela neka nelagodnost. Pročistio je grlo i premestio se s noge na nogu. Žena i dalje nije dizala glavu, niti je prekinula ćutanje.

Momak je osetio navalu vreline u obrazima. Palo mu je na pamet, mada nije promislio o tome, da bi možda mogao da predloži neko drugo rešenje umesto doručka u vrtu. Nakašljao se, u nadi da će privući njenu pažnju, ali ona nije gledala u njega. Ugledni inostrani gosti, rekao je, mogli bi da jutros doručkuju u svojim sobama ukoliko to žele.

Momak (njegovo ime nije preživelo, a sasvim je moguće da je stradao u Prvom svetskom ratu) je rekao da bi rado doneo doručak na pladnju. Na dva pladnja, dodao je, i još jednom nesigurno pogledao u pravcu spavaće sobe.

Ućutao je i prešao prstom po unutrašnjoj strani kragne. Nije shvatao. Nije čak bio siguran da li ga je žena slušala. Nije znao šta sad da uradi; i dalje je držao vazu. Slatki miris ruža ispunjavao mu je nozdrve, i na neki neobjašnjiv način izazvao osećaj žaljenja. Sve vreme dok je čekao, žena je očigledno bila izgubljena u mislima. Dok je on tu stajao, govorio, premeštao se s noge na nogu, držao cveće, ona kao da je bila na nekom drugom mestu, negde daleko od Badenvajlera. Ali sada je došla sebi, i na njenom licu se pojavio drugačiji izraz. Pogledala je u njega i zavrtela glavom, kao da se napreže da shvati šta taj mladić uopšte radi tu u sobi, s vazom u kojoj su tri žute ruže. Cveće? Ona nije naručila cveće.

Prošao je trenutak. Otišla je do torbice i izvadila iz nje nekoliko novčića. Izvadila je i nekoliko novčanica. Mladić je dodirnuo jezikom usne; stizala je još jedna velika napojnica, ali za šta? Šta ona želi od njega? Nikada ranije nije služio takve goste. Još jednom se nakašljao.

Doručak nije potreban, rekla je žena. Ne još, u svakom slučaju.

Doručak jutros nije važan. Njoj je potrebno nešto drugo. On treba da ode i dovede pogrebnika. Da li ju je razumeo? Herr Čehov je umro, vidite. Comprenez-vous? Mladiću? Anton Čehov je umro. A sad me pažljivo slušajte, rekla je. Htela je da on siđe dole i pita nekog na recepciji gde bi mogao da nađe najuglednijeg pogrebnika u gradu.

Nekog pouzdanog, posvećenog svom poslu, ko je primereno diskretan. Ukratko, pogrebnika koji je dostojan velikog umetnika. Evo, rekla je, i dala mu novac. Recite im dole da sam posebno tražila da baš vi obavite taj posao za mene. Slušate li? Razumete li šta vam govorim?

Mladić se upinjao da shvati šta mu ona govori. Nije više gledao ka drugoj sobi. Osetio je da nešto nije u redu. Postao je svestan kako mu srce ubrzano bije ispod žaketa, i kako mu znoj izbija na čelu. Nije znao u kom pravcu da gleda. Hteo je da spusti vazu.

Molim vas učinite mi to, rekla je žena. Sa zahvalnošću ću vas pamtiti. Recite im dole da insistiram. Tako im recite. Ali ne skrećite nikakvu nepotrebnu pažnju na sebe ili na situaciju. Samo recite da je to neophodno, da ja to zahtevam – i to je sve. Čujete li me? Klimnite glavom ako me razumete. Najvažnije je da ne dižete uzbunu. Sve drugo, sve ostalo, sva gužva – sve će to uskoro doći. Najgore je prošlo. Jesmo li se razumeli?

Mladić je pobledeo. Ukočeno je stajao, stežući vazu. Uspeo je da klimne glavom.

Kada dobije dozvolu da napusti hotel, treba da mirno i odlučno ode do pogrebnika, ali bez neumesne žurbe. Neka se ponaša baš kao da mu je poveren vrlo važan nalog, ništa više od toga. I jeste mu poveren važan nalog, rekla je. A ukoliko će mu pomoći da svoje pokrete učini odlučnim, neka zamisli kako ide ulicom punom sveta i nosi porcelansku vazu s ružama, koju treba da isporuči nekom važnom čoveku. (Govorila je tiho, gotovo poverljivo, kao rođaku ili prijatelju.)

Mogao je čak da kaže sebi da ga taj čovek očekuje, možda nestrpljivo čeka da on stigne sa cvećem. Ali mladić ne sme da se uzbudi i potrči, ili da na drugi način poremeti svoj korak. Neka se seti vaze koju nosi! Treba da hoda žustro, i da se sve vreme drži dostojanstveno, koliko god to može. Treba tako da hoda sve dok ne dođe do pogrebnikove kuće i stane pred vrata. Tada će podići bronzani zvekir i pustiti ga da padne, jednom, dvaput, triput. I pogrebnik će mu ubrzo lično otvoriti.

Taj pogrebnik će nesumnjivo biti čovek od preko četrdeset godina, ili možda u ranim pedesetim – ćelav, čvrste građe, s naočarima čeličnog okvira, sasvim nisko na nosu. Biće skroman, bez zahteva, čovek koji postavlja samo direktna i najnužnija pitanja. Kecelja. Verovatno će imati kecelju na sebi. Možda će čak brisati ruke o neki tamni peškir dok bude slušao šta mu se govori. S njegove odeće dopiraće slab zadah formalina. Ali sve je to u redu, i mladić ne treba da brine. Već je skoro odrastao čovek, i ne bi trebalo da se plaši ili se gadi takvih stvari.

Pogrebnik će ga saslušati. On je čovek suzdržan i strpljiv, taj pogrebnik, neko ko će da ublaži, a ne da pojača ljudski strah u takvoj situaciji. Odavno se upoznao sa smrću u svim njenim različitim pojavama i oblicima; smrt nema više čime da ga iznenadi, niti ima skrivenih tajni za njega. Takav je čovek čije su usluge jutros potrebne.

Pogrebnik uzima vazu s ružama. Samo jednom dok mladić govori, pogrebnik pokaže tračak zainteresovanosti, ili nagovesti da je čuo nešto neuobičajeno. Kada mladić pomene ime pokojnika, pogrebniku se neznatno uzdignu obrve. Čehov, kažeš? Samo trenutak, i odmah polazimo.

Razumete li o čemu govorim? rekla mu je Olga. Ostavite čaše. Ne brinite za njih. Zaboravite na kristalne vinske čaše i ostalo. Ostavite sobu takvu kakva je. Sada je sve spremno. Spremni smo. Hoćete li da krenete?

Ali mladić je u tom trenutku razmišljao o čepu koji je i dalje ležao pored vrha njegove cipele. Morao bi da se sagne da bi ga podigao, sve sa vazom u rukama. Uradiće to. Sagnuo se. Ne pogledavši dole, dohvatio ga je i stisnuo u šaci.

Rejmond Karver

Zašto se dete kuva u palenti? Zašto se niste ubili? Zašto?!

Zašto se niste ubili?

Knjiga Poljaka Tadeusa Borovskog, preciznije Sejranovićevo predstavljanje ovog djela, je na mene ostavilo vrlo upečatljiv utisak. „Kod nas u Aušvicu“ bilježi autobiografska logoraška iskustva samog autora, opisuje mnoge nepojmljive strahote koncentracionih logora i živote koji su se pretvorili u apsurd. To više i nisu bili ljudi, to su bile životinje spremne na sve ne bi li preživjele. Upravo to je najveći zločin u čitavoj priči o logorima. Nije to bilo: na jednoj strani zli SS-ovci, a na drugoj jadni ljudi što se bore za život s kakvim-takvim ostacima ljudskosti. Ne, to je bio čitav jedan svijet gdje vladaju bezumna, normalnom čovjeku neshvatljiva pravila koja su tjerala obične ljude da se međusobno ubijaju, kolju, siluju, cinkare jedni druge za koricu kruha. Jedan će otac prijaviti i svojeručno objesiti vlastita sina zato što je „švercao kruhom“. Preživjevši nešto najstrašnije u povijesti čovječanstva, izbjegavši plinske komore u nacističkim logorima, Borovski, informiše nas Sejranović, dobija dijete da bi ubrzo nakon toga svojevoljno gurnuo glavu u plinsku pećnicu i ubio se u dvadeset osmoj godini života. Nema zločina koji čovjek ne bi učinio da se spasi. Spasivši sebe, čovjek izvršava zločine zbog sve beznačajnijih razloga, potom ih izvršava iz obveze, zatim iz navike, na kraju pak – ugode. Niko ne zna šta se krije u čovjeku i na šta je spreman da bi preživio.

U odnosu na prethodni paragraf, u knjizi Zašto se niste ubili se ne sreću primjeri ovakve psihologije logoraša, odnosno tek u nekoj usputnoj rečenici, namjerno zapostavljeni. Svjesni izostanak bavljenja dubljom analizom gore spomenutih slučajeva (za koje predviđam da su bili pravilo, a ne izuzeci) veliki je minus ovom djelu. Naravno, Viktor Frankl je pokušao naučenim naučnim okom što više da objektivizuje i racionalizuje sopstveno iskustvo kako bi napisao knjigu koja će dati uvod u logoterapiju kao važan psihoterapeutski pravac. I to je upravo ono što ova knjiga jeste, samo uvod, ovlaš načeta tema koja se „previše“ (posvećenim brojem stranica, ne i kvantitetom iskustava u koncentracionim logorima), faktografski bavila odabranim slikama iz perioda boravka u logoru, a premalo i često konfuzno (za nekog bez dubljeg poznavanja psihijatrije i neurologije) samim praktičnim aspektima pomoći onima koji su preživjeli logorske strahote ili se bore s drugim velikim traumama. Štaviše, nisam sigurna da se uopšte objašnjava svrha samog pitanja Zašto se niste ubili? u cjelokupnom procesu logoterapije (osim kontekstualno što se vrlo lako može i propustiti). Dakle, neću da budem sad neki kritičar, ali mi ovo izgleda tek kao manifest, sažetak neke daleko obimnije i detaljno razrađenije knjige koju bih voljela da sam pročitala. Naravno, neosporan je kvalitet i vrijednost koju je ovim djelom Frankl dao samoj tematici traganja za smislom života kao svrhom i najznačajnijim stepenom samoostvarenja. Tome je nesumnjivo dao ogroman doprinos zbog čega ova knjiga treba biti obavezno štivo za adolescentsku populaciju.

Zašto se dete kuva u palenti?

Pročitajte Oliverine i Tijanine sjajne utiske, da ih ne ponavljam samo drugim riječima. Doduše, za razliku od recimo Blizanačke trilogije s kojom je, između ostalih porede (a važno je spomenuti zbog sličnosti „poetike“ i neprohodnosti), ova je još i razumljiva. Svakako je djelo zbog kojeg se ne osjećate nimalo ugodno dok ga čitate. Snažne i vrlo plastične slike izazivaju neprijatnost jer imate utisak da ste voajer jedne vrlo neprimjerene intime. Mučna i drugačija i svakako ne nešto što volim i što bih preporučila svakome, samo određenom tipu čitalaca i ljudi.

Tijanini utisci

Šta treba da se zna o ovoj knjizi?
– opravdava svoj naslov u potpunosti
– može da se proleti za sat, najviše dva
– posle može da se čita još nekoliko puta, kao što će se i desiti, ako mene pitate.
„Zašto se dete kuva u palenti“ je delimično autobiografsko štivo (bez mnogo nade držim palčeve da je taj udeo autobiografskog što manji u onim najtraumatičnijim delovima) o devojčici koja odrasta u porodici rumunskih cirkuzanata koji su pobegli na Zapad. Porodica je krajnje disfunkcionalna, puca po svim šavovima („moja porodica se na Zapadu razbila ko staklo“), i devojčica i njena sestra izložene su zanemarivanju, zlostavljanju i svim vrstama zloupotrebe. Tematski, dakle, ovo definitivno spada u misery porn, megapopularni žanr (pseudo)autobiografskih štiva o tome šta se sve nekome grozno može desiti u životu, i žanr koji uglavnom onako iz dubine duše prezirem i izbegavam. Međutim, formalno? E, formalno je sasvim druga priča. „Zašto…“ je, naime, koncipiran gotovo kao poema u prozi, niz fragmenata u kojima vidimo život devojčice prelomljen kroz prizmu njenog očuđujućeg dečjeg viđenja, jezički sveden na kosti i tetive. A uprkos tome sa raskošnim, strašnim i prelepim slikama. Pojedine rečenice su grafički izdvojene, što verzalom, što izdvajanjem iz ostatka teksta, neki motivi se ponavljaju i variraju, i sve zajedno zaista više ostavlja utisak narativne poeme nego romana. Ovde nema ni samosažaljevanja ni brze hrane za čitalačke voajere, samo jedna, prečišćena i zgusnuta, osobena vizija sveta. U pogovoru se kao moguće tačke poređenja pominju Kosinski (ne znam, možda) i Agota Krištof (definitivno). Ali meni je od prvih strana u glavi kljucao osećaj da sam se sa ovim glasom negde već susrela i u jednom trenutku je samo kliknulo: Garavi sokak Mike Antića, sa istim čudesnim jezičkim slikama, istim prisno-odbojnim odnosom prema Bogu, istim crnim humorom, sa istom potresnom iskrenošću, iz iste pozicije marginalizovanog i bespomoćnog deteta, ali pomerena u još oporije i beznadežnije.

I moram da kažem da je ovako sjajna (i dobro prevedena, hvala Bojani Denić) knjiga zaslužila mnogo bolju opremu, počev od naslovne strane pa do preloma i korekture. Rekao bi čovek da za knjigu koja ima ovako fenomenalan i upečatljiv naslov ne može da se napravi loša naslovna strana ALI ETO.

Ljubav u slučaju opasnosti

Teskoba večeri

Žao mi je što ne napisah utiske dok su bili svježi i intenzivni jer u ovom trenutku, mjesecima nakon čitanja sigurno nećete osjetiti emociju koju sam tad doživjela. Ja sam se prvi put suočila sa samom mišlju o mogućnosti gubitka roditelja prošle godine, dakle tek u četrdesetoj godini života, a grč i anksioznost te spoznaje su užasni. Agonija i dubina bola kada se tako nešto i dogodi mi je još uvijek svježa i uprkos mojoj zapanjujućoj sposobnosti racionalizacije i brzine adaptacije na novonastale okolnosti, još uvijek nisam u stanju adekvatno da iskažem sve emocije s kojima se svakodnevno nosim, niti da se trgnem iz zavisnosti od određenih ponašanja izazvanih tugom zbog gubitka. Međutim, ne mogu ni zamisliti kako je kad porodica doživi tragediju kojom počinje ova knjiga i suoči se sa smrću djeteta, odnosno kako je tek djeci kad izgube rođenog brata, dovoljno mladi da imaju snažne emocije usljed ostvarene povezanosti, a opet dovoljno zreli, odnosno u onim osjetljivim formativnim godinama da ih konstantno razmišljanje o svemu (više nego same emocije) smrve i trajno obilježe njihovo djetinjstvo i bitno oblikuju dalje odrastanje.

Dakle, ovo je nešto s čim ćete se susresti birajući ovu knjigu. I neću sad toliko pisati o samoj knjizi koliko imam potrebu da zabilježim neka svoja zapažanja, pa i svojevrsnu anegdotu na ovu temu. Naime, misao o smrću je svakako daleko intenzivnija kod djece i adolescenata nego kod formiranih ličnosti, vjerovatno se ona opet pojačava nekad kasnije, s godinama, kada eventualno (d)oživimo bliski susret sa sopstvenom smrtnošću (ali nas brzo prođe, zaboravimo i nastavimo život uzimati zdravo za gotovo). I za razliku od emocija koje su kod djece iako jake, prilično kratkotrajne, ova misao je u stanju dugo da ih opterećuje. Na primjer, moj, uskoro petogodišnji sin, nikad me, nakon mamine smrti, nije pitao gdje je baka. Ja sam toliko bila sigurna da on taj događaj neće shvatiti (mama je umrla uoči njegovog četvrtog rođendana) i mislila sam da će me već pri prvom odlasku u stan mojih roditelja ili na vikendicu pitati gdje je baka. To se, međutim, nikad nije dogodilo. Štaviše, nepunu godinu kasnije, on stalno postavlja određena pitanja poput: Može li neko oživjeti kad umre? Ja neću umrijeti ako budem dobro jeo i spavao, je li tako? Ko će nas čuvati kada umrete ti i tata?

Tako sam mu objašnjavala da tata i ja vjerovatno nećemo umrijeti dok oni ne porastu i ne budu dovoljno veliki da ih niko neće morati čuvati, da će oni već otići od nas i imati svoje porodice. Međutim, on nije odustajao, dugo ga je to mučilo (više od toga što nas je negdje u svojoj glavi već sahranio 😂). Zatim je počeo da pita hoće li njih tad čuvati deda i ujko. Vidjevši da moji prethodni argumenti ne piju vode, pomirila sam se i odgovorila potvrdno: „Da, vas će čuvati deda i ujko. Ništa se ne brini.“ I tako smo ove godine otišli na toliko potrebni odmor i jednom je izišao iz vode, došao do moje ležaljke i ozbiljno mi rekao: „Mama, daj mi dedin i ujkin broj telefona da ih mogu nazvati kad vi umrete da dođu da nas čuvaju!“ To što on nema telefon niti zna brojeve je zanemarivo. 😂

Eto, sigurna sam da niste očekivali ovakve utiske, ukratko, meni je knjiga izvanredna, iako nisam imala taj luksuz da ju čitam lišena prethodnog iskustva sa gubitkom, srećom ni približno sličnim. Drugi su podijelili zamjerke na uspjelost izabrane perspektive pripovijedanja koje takođe u izvjesnoj mjeri dijelim, ali ne mogu reći da su toliko osjetne da su uticale na moj sveukupni doživljaj koji je krajnje pozitivan.

Ljubav u slučaju opasnosti

Pa onako, ništa posebno. Više sam očekivala. Pisana je vrlo jednostavnim stilom, povremeno i pojednostavljenim, rekla bih, što knjigu čini vrlo pitkom za čitanje. Dakle, tu već dobija od mene i plus i minus, na neki način. Sama tematika i način obrade nisu posebna novina u savremenoj književnosti, mada je za mene novina bila to što sam čitala nešto što dolazi iz pera jedne njemačke autorke, te me je upravo činjenica da takva tematika dolazi iz pera njemačke autorke zapravo iznenadila. Međutim, iako osvježenje u tom smislu, ono je dodatno značajno jer je potvrdilo i osvijestilo određene predrasude koje sam imala.

Ono što bih, svakako, izdvojila jeste da iako roman drži pažnju i pročita se prilično brzo, što je i kod mene bio slučaj, uprkos brojnim pauzama usljed svakodnevnih obaveza, već sad, neposredno po završetku, potpuno sam zaboravila ime i priču prve protagonistkinje (što govori o površnoj razradi likova). Takođe, pretjerano me ne zanimaju savremeni muško-ženski odnosi koji u sve većem obimu postaju svojevrsno usiljeno, iskarikirano i gotovo namjerno kontriranje (da ne kažem baš pomodarstvo) ne samo konvencionalnoj porodici nego generalno ljubavnim odnosima koji postaju sve promiskuitetniji. Možda namjera autorke uopšte nije bila ta, štaviše, iz samog opisa knjige očigledno je više željela da piše o ženskoj usamljenosti, strijepnjama, preispitivanju životnih izbora i slično. Međutim, na mene je ostavila upravo suprotan utisak, a to je da mnogi danas nisu spremni da rade na sopstvenim odnosima, ne razumiju da ljubav podrazumijeva i davanje (voljeti je glagol), ne shvataju da su sami odgovorni za vlastite emocije (samim tim ne žele za njih preuzeti odgovornost), nemaju strpljenje i potrebnu posvećenost da rade na ličnom razvoju i unapređenju kvaliteta odnosa sa drugima, žele instant rješenja,..

Sam naslov, zapravo, djelimično potvrđuje prethodno napisano, te je u jednom dijelu nešto slično i poentirano:
„Ljubav nisu osećanja.
Ljubav nije romantika.
Ljubav je delo.
Ljubav se pokaže tek u slučaju opasnosti.“
Istovremeno, lična nesigurnost i nedostatak asertivnosti i uopšte izbjegavanje otvorene komunikacije uglavnom su glavni krivci međusobnog nerazumijevanja, nezadovoljstva i, posljedično, neuspjeha u partnerskim odnosima,..

Posebno su mi zanimljive posljednje dvije priče čije su protagonistkinje rođene sestre. U njima je vidljiva direktna veza i snažan uticaj odrastanja i porodičnih odnosa, konkretno bračnih odnosa među roditeljima na njihove kasnije ljubavne „anomalije“, ali i mnoge druge odluke, što je, svakako, vrijedno dodatnog razmišljanja kojem se autorka ne prepušta.

Željela sam s vama podijeliti još dva zapažanja. Jedno je potpuno uništavanje libida i obesmišljavanje seksualnosti traženjem rezultata HIV testa neposredno prije samog čina seksa. Nisam ja sad neka puritanka (ne bih imala troje djece da jesam 😊) kojoj je stran koncept seksa za jednu noć i prosto zadovoljavanje potreba, nekontrolisana snažna požuda i strast, a pogotovo prevencija i briga o zdravlju, ali strahujem da će naša djeca sutra imati sve više ovakvih hladnih „poslovnih aranžmana“. Drugu misao sam u međuvremenu zaboravila, dodaću naknadno ako se sjetim.

Sve u svemu, solidno, može proći, pogotovo što se, vjerujem, mnoge žene mogu prepoznati vjerovatno u više različitih situacija u kojima se našla svaka od protagonistkinja. Mene, s druge strane, nije dotakla. Mislila sam i da odustanem nakon druge priče, ali em što imam OCD pa me poslije muči kad neku knjigu ne završim, em što zaista nije u pitanju zahtjevno niti toliko nezanimljivo štivo da bih ga poslije kvalifikovala kao izgubljeno vrijeme.

Ljudska posla

Nije ovo knjiga neke velike književne vrijednosti, odmah da završim s tim. Tema jeste aktuelna i važna, to je neosporno, ali nisam sigurna da je autorka uspjela poslati poruku koju je namjeravala. Nisam zadovoljna. Dakako, pitka je, brzo se pročita, podstiče na razmišljanje, sve to stoji, ali moj sveukupan utisak je prilično mlak. Bez namjere da potcijenim dobre namjere koje su jasne i ciljale su ka tzv. društvenoj angažovanosti, ovo štivo ne zahtijeva mnogo misaonog naprezanja, prolazno je, ostalo je na nivou onog „za plaže“.

Shodno svim tim „me too“ i sličnim pokretima, izražavanjem sopstvenog mišljenja na tu temu, u stalnom sam riziku da budem etiketirana kao muški šovinista, stoga ću ga i sad zadržati za sebe. Nažalost, čak i knjige poput ove su samo bezuspješan pokušaj, pritom vrlo neubjedljive argumentacije, podsticanja na konkretnu akciju. Što je velika šteta. Da bi feminizam izazvao snažnu reakciju, mora da bude temeljniji, ozbiljniji, ubjedljiv do boli.

Podsjeća na seriju The Morning Show koja je, doduše, daleko kvalitetnija, pa eto lijepe preporuke ako niste imali priliku da je pogledate.

ЛИКОВИ УЗРЕЧИЦЕ И НЕДОУМИЦЕ

Аполон
Passe али ајде
Сократ
Где га нађе
Пенелопа
Има их милион
Одисеј
Какав кич
Орфеј
Дно
Еуридика
То је тек патос
Хомер
Ко њега још спомиње
Микеланђело
RIP
Rest in peace
Мона Лиза
Некоме и она нешто представља
Сервантес
И он је сигурно некоме битан
Гете
То је обавезно
Пушкин
Ко
Кант
Бежи бре с тим
Наполеон
Шта хоће тај мали
Бодлер
А да
И он постоји
Рембо
Биће од њега нешто
Достојевски
Падавичар
Балзак
Не дави
Идем сутра на посао
Пикасо
То је фенси
Ајнштајн
То је све Милева
Чехов
То већ пије воду
Свети Сава
Нека ти га
Карађорђе
Има и то
Његош
Јој немој опет
Вук
Превара брате
Доситеј
Кога брига
Тесла
Хрват
Пупин
Американац
Миланковић
Има ко и то проучава
Цвијић
Небитно
Андрић
Докле више
С тим Оскаровцем
Црњански
Ђене ђене
Филип Вишњић
И ћорава кока убоде зрно
Дучић
Половна роба
Ракић
Господин Јапанац
Петар Кочић
Јел стварно мислиш
Да ме то занима
Моцарт
Коју квоту јуримо вечерас
Верди
Мртав за сва времена
Мокрањац
Замало да заборавим
Бах
Баш сам хтео да кажем
Лаза Костић
Ко га шиша
Ахматова
На коју мислиш
Цветајева
На њу се сви пале
Конфучије
Да ли си реалан
Пастернак
Да ли ме зезаш
Кјеркегор
Ко је тај
Тагора
Што да не
Љермонтов
Био па прошао
Мандељштам
Никад чуо
Толстој
Софија је стално била трудна
Џојс
Одваљен
Волт Витмен
Није спорно
Елиот
Ти то озбиљно
Езра Паунд
Луд
Јејтс
Инфлуенсер
Бекет
И на њега се ложе
Хамсун
Метла
Фокнер
Ваљда Селинџер
Хемингвеј
Мачо
Борхес
Бољи је Маркес
Шекспир
Ко зна
Ко је то написао
Пруст
Кад бих имао времена
Шопенхауер
Хејтер жена
Сартр
Можеш мислити
Едгар Алан По
Алкос
Фројд
Ни у лудилу
Ван Гог
Прсо
Дали
Ментол
Хелдерлин
Фијук
Рилке
Добро се увалио
Томас Ман
Заостао у времену
Хесе
Шта ја имам с тим
Буда
И није нешто
Монтењ
Кретен
Христос
Слава му
Бог
Може и великим словом

Zadnjiputkadasamtevideo

Znaš

Zadnji put kada sam te video

Vodila si lepo vreme za ruku

Oprostićeš mi ako grešim

Budilo se proleće

Zadnji put kada sam te video

Slučajno si zaboravila svoje oko u mom oku

I već dugo te tražim

Da ti ga vratim

Zadnji put kada sam te video

Imao sam te u sebi

I vodala si neko prelepo dete za ruku

Koje mi je postavljalo milion pitanja

I često me zvalo

Oče

Zadnji put kada sam te video

Mislim da sam se prevario

I da to nisi bila ti.


Mislim da je to bilo odavno

Budilo se proleće

I tri srebrna drveta su bila sve usamljenija

U jutrima kada kopne snegovi

Mislim da sam još uvek korake vodio sa sobom

I hranio ih lakim vetrom

Koji je nosio mirise male kuhinje

I domaće supe.

Ti pozivi na porodične ručkove

Su se polepili na tuđa vrata

I neretko gledam na njih

Kao na decu koja su se pogubila po svetu.


Tad

Kada sam te zadnji put video

Tvoj se osmeh uhvatio za moje usne

I još uvek

Ponekad šapne

„Kako si?“

Prolaze nedelje

I deca rastu ne gledajući u nazad

Osmesi sa tuđih lica

Ne pitaju za zdravlje

I proleća više ne stanuju u dvorištu

Ponekad nahranim starog psa

Koji se još uvek seća svih parova u ulici.

I uvek zbunjen ne laje na usamljenike.


Kosti nemaju sećanja

Srebro nema sećanja

Imam ih ja u svemu onome

Što mi nije donelo srebro

I izlomljene kosti


Zadnji put kada sam te video

Vodila si neko prelepo dete sa sobom

Koje strašno liči na mene

Zadnji put kada sam te video

Mislim da sam pogrešio

Mislim da to nisam bio ja


Dylan Horman

Vascrni Kaurin