Čehov. Uveče 22. marta 1897, u Moskvi je otišao na večeru sa Aleksejem Suvorinom, prijateljem i čovekom od poverenja. Taj Suvorin je bio veoma bogat izdavač novina i knjiga, reakcionar, čovek koji se sam probio u životu, čiji je otac bio redov u Borodinskoj bici. I on je, kao i Čehov, bio unuk kmeta. To je ono što im je bilo zajedničko: obojici im je u venama tekla seljačka krv. Inače su, po političkim stavovima i temperamentu, bili sasvim različiti. I pored toga, Suvorin je bio jedan od retkih Čehovljevih intimnih prijatelja, i Čehov je uživao u njegovom društvu.
Otišli su, naravno, u najbolji restoran u gradu, bivšu gradsku kuću zvanu Ermitaž – mesto gde su se provodili sati, ponekad čak i po pola noći, dok se ne izreda desetak jela, uz razna vina, likere i kafu. Čehov je, kao i uvek, bio besprekorno odeven – tamno odelo i prsluk, uobičajeni pincenez. Te večeri je izgledao kao i na fotografijama iz tog perioda. Bio je opušten, raspoložen. Rukovao se sa maitre d’, i odmah je sproveden u veliku salu za ručavanje. Sala je bila bleštavo osvetljena kitnjastim kandelabrima, a za stolovima su sedeli elegantno odeveni muškarci i žene. Konobari su neprestano ulazili i izlazili. Tek što je seo za sto preko puta Suvorina, odjednom mu je, bez ikakvog nagoveštaja, iz usta šiknula krv. Suvorin i dvojica konobara pomogli su mu da ode do toaleta, i oblogama od leda pokušali su da zaustave krvarenje.
Suvorin ga je otpratio do svog hotela i naložio da se za Čehova namesti krevet u jednoj od soba njegovog apartmana. Kasnije, posle još jednog krvarenja, Čehov je pristao da ga premeste na kliniku, specijalizovanu za lečenje tuberkuloze i srodnih infekcija disajnih puteva. Kada ga je Suvorin posetio tamo, Čehov se izvinjavao zbog „skandala” od pre tri večeri u restoranu, ali je i dalje insistirao da to nije ništa ozbiljno.
„Smejao se i šalio kao i obično”, zapisao je Suvorin u svom dnevniku, „dok je u veliku činiju pljuvao krv.“
Marija Čehov, mlada Čehovljeva sestra, posetila ga je na klinici tokom poslednjih dana marta. Vreme je bilo loše; olujna susnežica se pojačavala, i svuda su ležale gomile zaleđenog snega. Jedva je zaustavila kočiju da je preveze do bolnice. Kad je stigla, bila je puna straha i teskobe.
„Anton Pavlovič je ležao na leđima”, zapisala je Marija u svojim Memoarima. „Nije mu bilo dozvoljeno da govori. Kada smo se pozdravili, otišla sam do stola da sakrijem svoja osećanja.” Tamo, među bocama šampanjca, teglicama kavijara, buketima cveća od onih koji su mu želeli sve najbolje, ugledala je nešto što ju je užasnulo: rukom urađen crtež Čehovljevih pluća, koji je očigledno nacrtao neki lekar specijalista. To je bila ona vrsta skice koju lekari često prave da bi pacijentu pokazali šta se, po njihovom mišljenju, dešava. Pluća su bila nacrtana plavom bojom, ali su gornji delovi bili obojeni crveno.
„Shvatila sam da su obolela”, napisala je Marija.
Jedan od posetilaca bio je Lav Tolstoj. Bolničko osoblje bilo je puno strahopoštovanja pred najvećim piscem u zemlji. Najslavniji čovek u Rusiji? Naravno da su morali da ga puste da vidi Čehova, mada je bio zabranjen pristup posetiocima koji „nisu neophodni”. Uz mnogo snishodljivosti bolničarki i dežurnih lekara, bradati starac plahovitog izgleda odveden je do Čehovljeve sobe. Mada nije imao visoko mišljenje o Čehovu kao dramskom piscu (Tolstoj je smatrao da su mu komadi statični i bez ikakve moralne vizije. „Kuda te tvoji likovi vode? “ jednom je rekao Čehovu. „Od kauča do ostave i natrag.”), Tolstoj je voleo Čehovljeve kratke priče. Osim toga, jednostavno ga je voleo kao čoveka. Rekao je Gorkom: „Kakav divan čovek: skroman i tih kao devojka. Čak i hoda kao devojka. On je prosto čudesan. “ I Tolstoj je zapisao u dnevnik (svako je u to vreme vodio dnevnik, ili beleške): „Drago mi je što volim… Čehova.“
Tolstoj je skinuo vuneni šal i medveđu bundu, a onda seo na stolicu pored Čehovljevog kreveta. Očigledno mu nije bilo važno što je Čehov pod lekovima i što nije smeo da govori. Morao je da sluša, u čudu, kako grof izlaže teorije o besmrtnosti duše. Povodom te posete, Čehov je kasnije zapisao: „Tolstoj polazi od toga da svi mi (kako ljudi, tako i životinje) nastavljamo da živimo po nekom načelu (razuma ili ljubavi) čija nam je suština i svrha apsolutna tajna… Ne znam šta bih s takvom besmrtnosću. Ne razumem je, i Lav Nikolajevič je bio zaprepašćen zbog toga.”
Čehova je svejedno dirnula briga koju je Tolstoj pokazao svojom posetom. Ali, za razliku od Tolstoja, Čehov nikada, pa ni tada, nije verovao u zagrobni život. Nije verovao ni u šta što se ne može dokučiti nekim od pet čula. A što se tiče stavova u odnosu na život i pisanje, jednom je nekom rekao da mu nedostaje „politički, religiozni i filozofski pogled na svet. Svakog meseca ga menjam, pa moram da se ograničim na opisivanje načina na koji se moji likovi zaljubljuju, venčavaju, rađaju decu, umiru, i načina na koji govore”.
Ranije, pre nego što mu je ustanovljena tuberkuloza, Čehov je primetio: „Kada mužik dobije sušicu, on kaže: ‘Ništa ja tu ne mogu. Odneće me u proleće kad počne da se topi sneg.’“ (Sam Čehov umro je u leto, tokom talasa vrućine.) Međutim, kada je njegova tuberkuloza otkrivena, Čehov je stalno pokušavao da minimalizuje ozbiljnost svog stanja. Po svemu sudeći, bilo je kao da je do samog kraja osećao da će ipak moći da se otarasi bolesti, kao što bi se otarasio bronhitisa. Sve do poslednjih dana govorio je, naizgled uverljivo, o mogućnosti oporavka. Čak je u pismu koje je napisao pred sam kraj otišao tako daleko da je rekao sestri kako je počeo „da se goji”, i da se oseća mnogo bolje otkako je u Badenvajleru.
Badenvajler je banja i odmaralište u zapadnom delu Švarcvalda, nedaleko od Bazela. Sa skoro svakog mesta u gradu vide se Vogezi, a vazduh je u to vreme bio čist i okrepljujuć. Rusi su godinama odlazili tamo na kupke u vrućim mineralnim vodama i šetnju bulevarima. U junu 1904. Čehov je otišao tamo da umre.
Ranije toga meseca krenuo je na naporno putovanje vozom od Moskve do Berlina. Putovao je sa ženom, glumicom Olgom Kniper, koju je upoznao 1898. na probama Galeba. Njeni savremenici opisuju je kao izvanrednu glumicu. Bila je talentovana, lepa i skoro deset godina mlađa od dramskog pisca. Odmah je privukla Čehova, ali je on prikrivao svoja osećanja. Kao i uvek, više je voleo flert od braka. Na kraju, posle tri godine udvaranja, uz mnoge razlaze, pisma i neizbežne nesporazume, njih dvoje su se venčali na privatnoj proslavi u Moskvi, 25. maja 1901. Čehov je bio neizmerno srećan. Zvao je Olgu „moj konjić”, a ponekad „moje kučence” ili „štene”. Voleo je i da joj govori „ćurkice”, ili jednostavno „radosti moja”.
U Berlinu, Čehov se posavetovao sa poznatim specijalistom za plućne bolesti, dr Karlom Evaldom. Ali, po jednom očevicu, kada je doktor pregledao Čehova, samo je digao ruke i bez reči napustio sobu.
Bolest je predaleko otišla da bi Čehovu moglo da se pomogne: taj doktor Evald je bio besan na samog sebe što nije u stanju da napravi čudo, ali i na Čehova što je toliko bolestan.
Desilo se da je neki ruski novinar posetio bračni par Čehov u njihovom hotelu i poslao ovakvu depešu svom uredniku: „Čehovu su dani odbrojani. Izgleda smrtno bolestan, užasno je mršav, stalno kašlje, pri najmanjem pokretu bori se za dah, ima visoku temperaturu.” Isti novinar video je Čehova i njegovu ženu na stanici Potsdam, kada se ukrcali na voz za Badenvajler. Po njegovom izveštaju: „Čehov se jedva popeo uz malo stepenište na stanici. Morao je da sedne nekoliko minuta da bi došao do daha.” U stvari, Čehovu je samo kretanje zadavalo veliku patnju: noge i utroba boleli su ga bez prestanka. Bolest mu je napala creva i kičmenu moždinu. Tada mu je preostalo manje od mesec dana života. Kada je Čehov u to vreme govorio o svom stanju, radio je to, po Olginim rečima, „sa skoro bezbrižnom ravnodušnošću”.
Doktor Šverer je bio jedan od mnogih lekara u Badenvajleru koji su dobro zarađivali lečenjem imućnih gostiju. Neki od njegovih pacijenata bili su bolesni i nepomični, drugi samo stari i hipohondrični. Ali Čehov je bio poseban slučaj: jasno je bilo da mu nema spasa, i da živi poslednje dane. A bio je i veoma slavan. Čak je i doktor Šverer čuo za njega: pročitao je neke od Čehovljevih priča u jednom nemačkom časopisu. Kada je početkom juna pregledao pisca, izrazio je poštovanje za Čehovljevu umetnost, ali je medicinsko mišljenje zadržao za sebe.
Umesto toga je prepisao dijetu: kakao, ovsenu kašu na puteru i čaj od jagoda. Ovo poslednje trebalo je da pomogne Čehovu da noću bolje spava.
Dana 13. juna, manje od tri nedelje pred smrt, Čehov je napisao pismo majci da mu se zdravlje popravlja. U pismu je rekao: „Izgleda da ću biti potpuno izlečen za nedelju dana.” Ko zna zašto je to rekao? O čemu li je mislio? I sam je bio lekar, znao je kako stoje stvari. Umirao je, to je bilo tako jasno i neizbežno. Ali je svejedno sedeo na balkonu hotelske sobe i čitao vozni red železnice. Hteo je da zna kada plove brodovi iz Marseja za Odesu. Ali znao je. U tom stadijumu je već morao da zna. Ipak, u jednom od poslednjih pisama rekao je sestri da je iz dana u dan sve snažniji.
Nije više imao nikakve volje za književni rad, i to već odavno. U stvari je godinu dana ranije jedva završio Višnjik. Pisanje te drame bilo mu je nešto najteže u životu. Pred kraj, uspevao je da napiše samo šest-sedam redaka dnevno. „Postajem malodušan”, pisao je Olgi.
„Osećam da sam gotov kao pisac, i svaka rečenica izgleda mi se bezvredna i besmislena.“ Ali nije prestajao. Završio je komad u oktobru 1903. To je bilo poslednje što je napisao, ako se izuzmu pisma i nekoliko zapisa u notesu.
Nešto iza ponoći, 2. jula 1904, Olga je poslala nekog po doktora Šverera. Bilo je hitno: Čehov je pao u delirijum. Desilo se da su dva mlada Rusa na odmoru bila u susednoj sobi, i Olga je pohitala do njihovih vrata da im objasni šta se događa. Jedan od mladića je spavao, ali je drugi još bio budan, pušio je i čitao. On je otrčao iz hotela po doktora Šverera. „Još uvek čujem škripu šljunka pod njegovim cipelama, u tišini te zagušljive julske noći”, napisala je Olga kasnije u memoarima. Čehov je halucinirao, govorio je o mornarima, i na mahove nešto o Japancima. „Ne ide led na prazan stomak”, rekao je kad je pokušala da mu na grudi stavi oblogu sa ledom.
Doktor Šverer je stigao i raspakovao torbu, gledajući sve vreme u Čehova, koji je ležao na krevetu i borio se za dah. Bolesnikove zenice bile su raširene, a slepoočnice su se sijale od znoja. Na licu doktora Šverera nije bilo nikakvog izraza. On nije bio emotivan čovek, ali znao je da se Čehovu bliži kraj. Ipak, bio je lekar, pod zakletvom da čini sve što je u njegovoj moći, a i Čehov se, koliko god slabašno, još držao u životu. Doktor Šverer je napunio špric i dao mu injekciju kamfora, što je trebalo da ubrza rad srca. Ali injekcija nije pomogla – ništa, naravno, nije moglo da pomogne. I pored toga, lekar je saopštio Olgi svoju nameru da pošalje po kiseonik. Iznenada, Čehov se pridigao, došao svesti, i tiho rekao: „Čemu to? Biću leš pre nego što stigne.”
Doktor Šverer je povukao svoj dugi brk, zagledan u Čehova. Piščevi obrazi bili su sivi i upali, koža mu je bila voštana; hrapavo je disao.
Doktor Šverer je znao da su u pitanju minuti. Bez reči, ne savetujući se sa Olgom, prešao je do niše, gde je na zidu stajao telefon. Pročitao je uputstvo za upotrebu aparata. Ako ga aktivira držeći prst na dugmetu i okrene ručicu sa strane, mogao je da dobije donje delove hotela – kuhinju. Podigao je slušalicu, prineo je uhu, i postupio po uputstvu.
Kada se neko konačno odazvao, doktor Šverer je naručio bocu najboljeg hotelskog šampanjca. „Koliko čaša? “ upitali su. „Tri čaše!“ viknuo je doktor u slušalicu. „I požurite, čujete li?” Bio je to jedan od onih retkih trenutaka nadahnuća koji kasnije lako prođe nezapaženo, jer je postupak do te mere primeren da izgleda neizbežan.
Šampanjac je doneo momak umornog izgleda, nakostrešene plave kose. Pantalone njegove uniforme bile su izgužvane, ispeglane falte su se izgubile, a u žurbi je zaboravio da zakopča jedno dugme na sakou. Delovao je kao neko ko se odmarao (dremao, recimo, zavaljen na stolici), kada je u ranim jutarnjim satima negde iz daljine zagalamio telefon – blagi bože na nebesima! – a onda ga je šef prodrmusao da ga razbudi, i rekao mu da odnese bocu Moëta u sobu 211. „I požuri, čuješ li?”
Momak je ušao u sobu noseći srebrnu posudu sa bocom šampanjca i srebrnu tacnu na kojoj su bile tri čaše od brušenog kristala. Našao je mesto na stolu za posudu i čaše, i sve vreme krivio vrat da bi zavirio u drugu sobu, gde je neko žestoko hripao boreći se za dah. Bio je to jeziv zvuk koji je parao srce, i momak je zavukao bradu u kragnu i okrenuo se, dok se teško disanje pogoršavalo. Zaboravivši se, gledao je kroz otvoreni prozor ka gradu utonulom u mrak. Onda mu je taj krupni čovek impozantnog držanja i gustih brkova tutnuo nekoliko srebrnjaka u šaku – pozamašnu napojnicu, koliko je mogao da oseti – i momak je najednom ugledao otvorena vrata. Posle nekoliko koraka zastao je na odmorištu, gde je otvorio šaku i zapanjeno pogledao u novac.
Metodično, kako je sve radio, doktor se latio vađenja čepa iz boce.
Obavio je to trudeći se da, koliko god je moguće, priguši svečani prasak. Napunio je tri čaše i, po navici, vratio čep u grlić boce. Poneo je zatim čaše sa šampanjcem do kreveta. Olga je za trenutak pustila Čehovljevu ruku – ruku, kako je kasnije rekla, koja je bila toliko vrela da joj je pekla prste. Podmetnula mu je još jedan jastuk pod glavu. Onda je prislonila hladnu čašu šampanjca na Čehovljev dlan i uverila se da su je njegovi prsti obuhvatili. Razmenili su tada poglede: Čehov, Olga i doktor Šverer. Nisu se kucnuli. Nije bilo zdravice. A čemu bi uopšte nazdravili? Smrti? Čehov je prikupio poslednje ostatke snage i rekao:
„Odavno nisam pio šampanjac.“ Prineo je čašu usnama i pio. Posle minut-dva Olga je uzela praznu čašu iz njegove ruke i spustila je na noćni ormarić. Čehov se zatim okrenuo na stranu. Sklopio je oči i uzdahnuo. Trenutak kasnije, prestao je da diše.
Doktor Šverer je podigao Čehovljevu ruku s pokrivača. Držeći ga prstima za zglob, izvadio je zlatan sat iz džepa na prsluku, usput otvorivši poklopac. Sekundara se okretala polako, veoma polako. Pustio ju je da triput obiđe brojčanik na satu, čekajući da se javi puls. Bilo je tri sata noću, i u sobi je još uvek bilo sparno. Badenvajler je bio zahvaćen toplotnim talasom kakav se godinama nije pamtio. Svi prozori u obe prostorije bili su otvoreni, ali nije bilo ni daška vetra.
Veliki noćni leptir crnih krila uleteo je kroz prozor i mahnito udarao o električnu svetlljku. Doktor Šverer je ispustio Čehovljev zglob. „Gotovo je”, rekao je. Spustio je poklopac na satu i vratio ga u džep prsluka.
Olga je najednom obrisala oči i malo se pribrala. Zahvalila je doktoru što je došao. On ju je upitao treba li joj nešto za smirenje – laudanum možda, ili nekoliko kapi valerijane. Odmahnula je glavom. Imala je, ipak, jednu molbu: pre nego što vlasti budu obaveštene i novine saznaju za smrt, pre nego što Čehov ne bude više njen, htela je da ostane malo nasamo s njim. Da li bi doktor mogao da joj pomogne? Da li bi mogao, bar nakratko, da zadrži vest o tome što se dogodilo?
Doktor Šverer je gornjom stranom prsta pogladio brk. Zašto da ne? Na kraju krajeva, šta ikome znači da li će se ovo doznati sada ili za nekoliko sati? Ostalo je samo da popuni umrlicu, a to može da obavi u ordinaciji, kasnije ujutro, kad odspava nekoliko sati. Doktor Šverer je potvrdno klimnuo glavom i pripremio se za odlazak. Promrmljao je nekoliko reči saučešća. Olga je pognula glavu. „Bila mi je čast”, rekao je doktor Šverer. Uzeo je torbu i izašao iz sobe, a samim tim iz istorije.
U tom trenutku čep je iskočio iz boce šampanjca; pena se izlila po stolu. Olga se vratila do Čehovljevog kreveta. Sela je na hoklicu, držala ga za ruku, s vremena na vreme milovala njegovo lice. „Nije bilo ljudskih glasova, nije bilo uobičajenih zvukova”, pisala je. „Samo lepota, mir i veličanstvenost smrti.“
Ostala je uz Čehova do svitanja, kada su se odozdo iz vrta oglasili drozdovi. Onda je dopro zvuk stolova i stolica koje su pomerali dole. Ubrzo posle toga začula je glasove. Neko je kucao na vrata. Pomislila je, naravno, da je neko službeno lice – patolog, ili neko iz policije ko će joj postaviti pitanja i dati joj da popuni formulare, ili se možda, ali samo možda, doktor Šverer vratio sa pogrebnikom, da pomogne oko balsamovanja i prenošenja Čehovljevih posmrtnih ostataka u Rusiju.
Međutim, bio je to isti onaj plavokosi momak koji je nekoliko sati ranije doneo šampanjac. Ali ovog puta su mu pantalone uniforme bile uredno ispeglane, sa kruto izvučenim faltama, a svako dugme na lepo skrojenom zelenom žaketu bilo je zakopčano. Izgledao je kao sasvim druga osoba. Ne samo što je bio potpuno budan, već su mu i punački obrazi bili glatko izbrijani, kosa začešljana, i delovalo je da jedva čeka da bude na usluzi. Držao je porcelansku vazu sa tri duge žute ruže.
Pružio ih je Olgi i oštro kucnuo petama. Ona se povukla i pustila ga u sobu. Tu je, rekao je, da pokupi čaše, posudu s ledom, i da, tacnu. A hteo je i da joj saopšti da će tog jutra zbog nesnosne vrućine doručak biti serviran u vrtu. Nadao se da joj vreme ne smeta toliko; izvinjavao se zbog toga.
Žena je izgledala zbunjeno. Dok je govorio, pogledala je u stranu i zagledala se u nešto dole na tepihu. Prekrstila je ruke i držala se za laktove. U međuvremenu, držeći i dalje vazu, čekajući neki znak, momak je osmatrao sobu. Jarko sunčevo svetlo obasjavalo je prostoriju kroz otvorene prozore. Soba je bila čista, uredna, gotovo nedirnuta.
Nikakva odeća nije visila sa stolica, nigde nije bilo cipela, čarapa, pojaseva ili podvezica, nigde otvorenih kofera. Sve u svemu, nije bilo nikakvog nereda, samo masivni hotelski nameštaj. A onda, kako je žena i dalje gledala naniže, i on je pogledao dole, i odmah ugledao čep pored vrha svoje cipele. Žena to nije videla – gledala je u nešto drugo. Momak je hteo da se sagne i podigne čep, ali je i dalje držao ruže i pribojavao se da ne ispadne nametljiv ako privuče još veću pažnju na sebe. Nerado je ostavio čep tamo gde je bio i pogledao ispred sebe. Sve je bilo u redu osim otvorene poluprazne boce šampanjca koja je stajala pored dve kristalne čaše na stočiću. Još jednom je pogledao naokolo. Kroz otvorena vrata video je treću čašu na noćnom ormariću u spavaćoj sobi. Ali neko je još bio u krevetu! Nije mogao da vidi lice, ali je osoba pod pokrivačem ležala savršeno tiho i nepomično. Zapazio je njene obrise i pogledao u stranu. Onda ga je, iz njemu neshvatljivog razloga, obuzela neka nelagodnost. Pročistio je grlo i premestio se s noge na nogu. Žena i dalje nije dizala glavu, niti je prekinula ćutanje.
Momak je osetio navalu vreline u obrazima. Palo mu je na pamet, mada nije promislio o tome, da bi možda mogao da predloži neko drugo rešenje umesto doručka u vrtu. Nakašljao se, u nadi da će privući njenu pažnju, ali ona nije gledala u njega. Ugledni inostrani gosti, rekao je, mogli bi da jutros doručkuju u svojim sobama ukoliko to žele.
Momak (njegovo ime nije preživelo, a sasvim je moguće da je stradao u Prvom svetskom ratu) je rekao da bi rado doneo doručak na pladnju. Na dva pladnja, dodao je, i još jednom nesigurno pogledao u pravcu spavaće sobe.
Ućutao je i prešao prstom po unutrašnjoj strani kragne. Nije shvatao. Nije čak bio siguran da li ga je žena slušala. Nije znao šta sad da uradi; i dalje je držao vazu. Slatki miris ruža ispunjavao mu je nozdrve, i na neki neobjašnjiv način izazvao osećaj žaljenja. Sve vreme dok je čekao, žena je očigledno bila izgubljena u mislima. Dok je on tu stajao, govorio, premeštao se s noge na nogu, držao cveće, ona kao da je bila na nekom drugom mestu, negde daleko od Badenvajlera. Ali sada je došla sebi, i na njenom licu se pojavio drugačiji izraz. Pogledala je u njega i zavrtela glavom, kao da se napreže da shvati šta taj mladić uopšte radi tu u sobi, s vazom u kojoj su tri žute ruže. Cveće? Ona nije naručila cveće.
Prošao je trenutak. Otišla je do torbice i izvadila iz nje nekoliko novčića. Izvadila je i nekoliko novčanica. Mladić je dodirnuo jezikom usne; stizala je još jedna velika napojnica, ali za šta? Šta ona želi od njega? Nikada ranije nije služio takve goste. Još jednom se nakašljao.
Doručak nije potreban, rekla je žena. Ne još, u svakom slučaju.
Doručak jutros nije važan. Njoj je potrebno nešto drugo. On treba da ode i dovede pogrebnika. Da li ju je razumeo? Herr Čehov je umro, vidite. Comprenez-vous? Mladiću? Anton Čehov je umro. A sad me pažljivo slušajte, rekla je. Htela je da on siđe dole i pita nekog na recepciji gde bi mogao da nađe najuglednijeg pogrebnika u gradu.
Nekog pouzdanog, posvećenog svom poslu, ko je primereno diskretan. Ukratko, pogrebnika koji je dostojan velikog umetnika. Evo, rekla je, i dala mu novac. Recite im dole da sam posebno tražila da baš vi obavite taj posao za mene. Slušate li? Razumete li šta vam govorim?
Mladić se upinjao da shvati šta mu ona govori. Nije više gledao ka drugoj sobi. Osetio je da nešto nije u redu. Postao je svestan kako mu srce ubrzano bije ispod žaketa, i kako mu znoj izbija na čelu. Nije znao u kom pravcu da gleda. Hteo je da spusti vazu.
Molim vas učinite mi to, rekla je žena. Sa zahvalnošću ću vas pamtiti. Recite im dole da insistiram. Tako im recite. Ali ne skrećite nikakvu nepotrebnu pažnju na sebe ili na situaciju. Samo recite da je to neophodno, da ja to zahtevam – i to je sve. Čujete li me? Klimnite glavom ako me razumete. Najvažnije je da ne dižete uzbunu. Sve drugo, sve ostalo, sva gužva – sve će to uskoro doći. Najgore je prošlo. Jesmo li se razumeli?
Mladić je pobledeo. Ukočeno je stajao, stežući vazu. Uspeo je da klimne glavom.
Kada dobije dozvolu da napusti hotel, treba da mirno i odlučno ode do pogrebnika, ali bez neumesne žurbe. Neka se ponaša baš kao da mu je poveren vrlo važan nalog, ništa više od toga. I jeste mu poveren važan nalog, rekla je. A ukoliko će mu pomoći da svoje pokrete učini odlučnim, neka zamisli kako ide ulicom punom sveta i nosi porcelansku vazu s ružama, koju treba da isporuči nekom važnom čoveku. (Govorila je tiho, gotovo poverljivo, kao rođaku ili prijatelju.)
Mogao je čak da kaže sebi da ga taj čovek očekuje, možda nestrpljivo čeka da on stigne sa cvećem. Ali mladić ne sme da se uzbudi i potrči, ili da na drugi način poremeti svoj korak. Neka se seti vaze koju nosi! Treba da hoda žustro, i da se sve vreme drži dostojanstveno, koliko god to može. Treba tako da hoda sve dok ne dođe do pogrebnikove kuće i stane pred vrata. Tada će podići bronzani zvekir i pustiti ga da padne, jednom, dvaput, triput. I pogrebnik će mu ubrzo lično otvoriti.
Taj pogrebnik će nesumnjivo biti čovek od preko četrdeset godina, ili možda u ranim pedesetim – ćelav, čvrste građe, s naočarima čeličnog okvira, sasvim nisko na nosu. Biće skroman, bez zahteva, čovek koji postavlja samo direktna i najnužnija pitanja. Kecelja. Verovatno će imati kecelju na sebi. Možda će čak brisati ruke o neki tamni peškir dok bude slušao šta mu se govori. S njegove odeće dopiraće slab zadah formalina. Ali sve je to u redu, i mladić ne treba da brine. Već je skoro odrastao čovek, i ne bi trebalo da se plaši ili se gadi takvih stvari.
Pogrebnik će ga saslušati. On je čovek suzdržan i strpljiv, taj pogrebnik, neko ko će da ublaži, a ne da pojača ljudski strah u takvoj situaciji. Odavno se upoznao sa smrću u svim njenim različitim pojavama i oblicima; smrt nema više čime da ga iznenadi, niti ima skrivenih tajni za njega. Takav je čovek čije su usluge jutros potrebne.
Pogrebnik uzima vazu s ružama. Samo jednom dok mladić govori, pogrebnik pokaže tračak zainteresovanosti, ili nagovesti da je čuo nešto neuobičajeno. Kada mladić pomene ime pokojnika, pogrebniku se neznatno uzdignu obrve. Čehov, kažeš? Samo trenutak, i odmah polazimo.
Razumete li o čemu govorim? rekla mu je Olga. Ostavite čaše. Ne brinite za njih. Zaboravite na kristalne vinske čaše i ostalo. Ostavite sobu takvu kakva je. Sada je sve spremno. Spremni smo. Hoćete li da krenete?
Ali mladić je u tom trenutku razmišljao o čepu koji je i dalje ležao pored vrha njegove cipele. Morao bi da se sagne da bi ga podigao, sve sa vazom u rukama. Uradiće to. Sagnuo se. Ne pogledavši dole, dohvatio ga je i stisnuo u šaci.
Rejmond Karver
Lovac u žitu 