Архиве категорија: MALA BIBLIOTEKA

Šindlerov lift

Roman „Schindlerov lift“ (u nastavku teksta koristiću fonetsku transkripciju Šindlerov) pjesnika Darka Cvijetića težak je kao sveta zemlja, surov i bespoštedan kao sam rat, nemilosrdan kao i sam život u ratu, posebno ovom našem, nesrećnom, bosanskohercegovačkom. Prošlo je već nekoliko dana kako sam pročitala ovo, obimom neveliko štivo (tek nekih 90-ak stranica) i dala sam sebi vremena da ga oćutim, da zaustavim krvarenje iz načetih rana. I sad se doslovno mučim da nađem riječi kojima bih ga predstavila. Jedan od glavnih razloga je taj što sam sigurna da je ovdje malo šta fikcija i što me zastrašujuće slike, posebno ona uznemirujuće smrti djevojčice Stojanke i dalje pohode. Opisujući sudbine stanovnika Crvenog solitera u Prijedoru, Cvijetić je, isporučujući hirurški precizne i pjesnički neumoljive slike u malim pakovanjima, predstavio sve strahote i užase stradanja tokom besmislenog ratovanja dojučerašnjih komšija.

Cvijetić predstavlja ono vrijeme, kako sam u nekoliko navrata ističe, kad su radnici preko noći postali ratnici i samo kratko nas podsjeća na neka srećnija vremena kada je „buljuk djece galamio na livadi između dva solitera, dvije rudničke građevine. Pravili su snješka od četiri metra visine, od prljavih ostataka snijega.“ I kako je „Vijeko svoj rad u snijegu oplemenio dodajući Snješku pozamašan falus, kristalno saliven, da je izlazeće radnike iz Celuloze bilo sramota pogledati u pravcu ogromnog, kuratog Snješka.“ To vrijeme kada su se radnice Borca domunđavale krišom pogledajući u obdarenog Snješka, Cvijetić ubacuje sporadično, bez nostalgične sentimentalnosti, taman toliko da nas više zapeče kad shvatimo u šta se tako naprasno pretvorilo i kako smo od ljudi postali Srbi, Hrvati, Bošnjaci i ostali.

I u ovom djelu (nisam pristalica kojekakvih kvalifikacija književnih djela, ali jednom sam negdje naišla na izraz stvarnosna proza koji bi u ovom slučaju, vjerujem, bio primjeren), iako svom prvom proznom, Cvijetić ostaje vjeran svojim najvećim književnim preokupacijama, ratu i smrti i servira nam ih direktno, bez okolišanja i prethodne najave, oštro i vjerodostojno, u svim njihovim oblicima ma koliko teško padali na želudac. I za razliku od teško svarljive hrane koja nam u glavi napravi tunel, Cvijetićev uglavnom dokumentaristički i taksativni postupak pripovijedanja ima sasvim drugačiji efekat. On rovari po najskrivenijim dijelovima naše psihe kopajući duboko kao prijeratni rudar iz Ljubije kojeg ne možeš obmanuti jer savršeno vidi u mraku. Boli, kao da neko pokušava da ti prereže vene i poslije svake dvije stranice (kolika je prosječna dužina poglavlja) i svake priče moraš napraviti pauzu da se oporaviš, da se zakrpiš, da nađeš tračak svjetlosti i nečeg lijepog u ruinama koje su nam ostavljene u nasljeđe.

Ne znam koliko se Cvijetić svjesno bavi onim što se u indijskoj filozofiji i uopšte istočnjačkim religijama naziva zakon karme, odnosno (pojednostavljujem) onim da svaki čovjek snosi posljedice sopstvenih djela, ali da, Cvijetić definitivno namjerno naglašava izvjesne povezanosti, odnosno sinhronicitete. Tako, na primjer, Taibovu kćerku autom je pregazio prvi komšija Hamdija Kurtović, vlasnik automehaničarske radnje kojeg će kasnije ubiti policajac s uviđaja autom ubijene curice. Kad Šime dobije osamnaest godina mlađeg brata jedna komšinica će drugoj dati do znanja da to nije dobar znak, što će se ubrzo i potvrditi kao tačno. Zatim, majstor koji će senzore za poziv lifta (marke Šindler) namjestiti na četrdeset kilograma, poletjeće u vazduh nagazivši na minu, nakon sile pritiska od tek nekoliko kilograma. Pa, Branko koji će dobiti beznogo dijete kada i nakon rata ne dolazi da obiđe oca invalida,.. Prenaglašenost ovakvih i sličnih bizarnosti nije slučajna i potvrđuje da ništa od navedenog nisu slučajnosti, te treba da nam služi kao opomena i nauk. Nauk da se moramo suočiti sa prošlošću ma koliko mukotrpna bila i preuzeti odgovornost za sva naša zlodjela.

U završnici jedna lična nota. Kao dijete sam od oca često slušala preuveličane dogodovštine, tzv. lovačke priče i viceve o Čedi Lažovu ne znajući (štaviše uopšte ne pomišljajući) da Čedo, možda, nije bio tek izmišljeni lik. „Šindlerov lift“ će mi otkriti jednu sasvim drugu istinu o Čedi Lažovu koji će postati „sve ozbiljniji, sve istinitiji, sve samlji, stari celulozni lažov, papirnat kao gnjili Tito kod Taiba“. Da privedem kraju. Zbog svojih uvjerljivih zapisa i vrlo autentičnog tona, „Šindlerov lift“ nas ostavlja zabezeknute od užasa. Nakon posljednjeg paragrafa, od kojeg vam se gubi tlo pod nogama, imala sam samo jednu želju. Da zagrlim Darka Cvijetića.

Пушкинова брда

Насловна фотографија: Commons.wikimedia.org

Знам да ме нема ко ни кифли у Сребреници деведесетдруге, али то не значи да не читам. Кога баш занима, може да прати моје објаве на гудридсу јер ту још, кол’ко-тол’ко, стигнем прибиљежити шта сам прочитала и да ли ми се свиђа. Сад сам свратила само кратко јер овакав бисер то заслужује. Не желим да будете као ја па да га касно откријете.

Иначе, с Ломовим издањима за мене досад није било грешке. Тако сам и ове године, нормално, заломила на њиховом штанду на Фестивалу књижевности „Императив“ и између осталог тражила нешто од Сергеја Довлатова. Књижару сам рекла да нисам имала прилику да се упознам са његовим стваралаштвом и тражила препоруку од чега би било најбоље да кренем. Он је, наравно, прочитао све његово и савјетовао ми је „Пушкинова брда“. Који минут касније, Флавио ми је, кад сам се већ опредијелила, предложио „Кофер“ рекавши да је њему та омиљена, али и да је то, нормално, ствар укуса. Да сам знала да ће ми се оволико свидјети, одмах бих покуповала све (Довлатово) што су досад превели и објавили. Не само што Лом заиста продаје по приступачним, сајамским цијенама него зато што у овдашњим књижарама једва шта тог калибра можеш купити. Уласком и у најопремљенију градску књижару схватиш поразну чињеницу да је и књига одавно постала тек производ ко и сваки други.

О Довлатову ћу рећи само да пише задивљујуће интелигентно и духовито, да је много забаван и занимљив, само свој, крајње оригиналан. Да његова мјешавина руско-америчког приповиједања има невјероватан шмек. И да ми је драго што сам почела управо од ове књиге јер иако „Кофер“ ничим не заостаје квалитетом и шармом, чини ми се да не показује цијелу раскош Довлатовог талента. И ево један одломак који је мене посебно одушевио. Сигурна сам да ћете се и сами увјерити у његову изванредност. Уживајте! И занемарите оволико понављање ријечи досад и нормално.

…И минут касније, после трапавог проласка кроз ходник, угледао сам брата.
Сместио се онако како седе милиционери, агитатори и ноћни гости. Односно бочно окренут столу.
Бата је деловао снажно.
Изнад литица рамена уздизало се пурпурно лице од цигле. Његову куполу крунисала је оштра и прашњава леја прошлогодишње траве. Гипсани сводови ушију губили су се у полумраку. Бастиону широког чврстог чела недостајале су пушкарнице. Попут јарка су се црнеле размакнуте усне. Светлуцаве мочваре очију, уоквирене леденом ивицом – испитивале су. Уста без дна, као пукотина у стени, претеће су деловала.
Бата је устао и попут крстарице испружио леву руку. Умало сам зајечао кад је гвоздена менгела стегла мој длан.
Затим се бата с треском спустио на столицу која је зашкрипала. Померили су се гранитни жрвњи. Кратак снажан потрес на тренутак је претворио његово лице у руине. Усред којих је процветао и одмах увенуо – бледоцрвени цвет његовог осмеха.
Рођак се значајно представио:
– Ерих Марија.
– Борис – малаксало сам се насмешио.
– Ето, сад сте се упознали – рекла је Тања.
И отишла је да послује по кухињи.
Ћутао сам, као да се тешки терет свалио на мене. Затим сам осетио на себи поглед, хладан и тврд као пушчана цев.
Гвоздена рука спустила се на моје раме. Мој сако као да се смањио.
Сећам се, узвикнуо сам нешто бесмислено. Нешто застрашујуће интелигентно:
– Заборављате се, маестро!
– Тишина! – претеће је рекао онај који је седео наспрам мене.
И даље:
– Зашто се не жениш, битанго?! Извлачиш се, гњидо?!
„Ако је то моја савест – брзо сам помислио – онда је врло непривлачна…“

Kamenite priče

Stvarno ne znam šta drugo da vam kažem osim da pročitate „Kamenite priče“ Milke Kolundžić, prošlogodišnje pobjednice konkursa „Priče iz komšiluka 2“. Pazite, odmah da razgraničimo jednu stvar: ja Milku volim. Tako da, meni je stvarno teško biti objektivna, a nemoguće mi je biti i potpuno subjektivna, iz istog razloga.

Ono što znam je da Milka piše jako lijepo, da vam je toplo oko srca dok čitate njene priče ma koliko sudbine pojedinih junaka bile surove, da naslov zbirke u potpunosti opravdava naziv, da vi dišete i zadržavate dah s Milkinim likovima koji su vrlo živopisni i opipljivi, da iz svake rečenice pulsira sam život, ali i sama umjetnost, da Milka puno toga kaže, ali puno toga i prećuti, zadrži, sakrije, ne radi doze mistike, ne ni zbog prepuštanja čitaocu nagađanja i završetka priče nego zato što zna kad je dosta, kad se prosto mora stati.

Ja sam opčinjena njenim stilom, njenim autentičnim jezikom, njenom nježnošću i empatijom prema likovima ma kakvi oni bili. Fascinantan je taj njen odnos u smislu izostanka moralisanja! Ovo je njena prva zvanična zbirka priča, odnosno knjiga uopšte i uprkos tome što su ove priče dugo zapisivane, zapanjuje s kojom lakoćom Milka gradi i svoj upečatljiv i jedinstven, prepoznatljiv stil, ali i sa koliko zrelosti ostvaruje kvalitet.

Sve priče su prelijepe! Neke su možda više lične i lokalne i imaju posebnu, simboličku vrijednost za samu autorku i njene zemljake, sve ljude koji su emotivno vezani za Benkovac i taj kraj Dalmacije, a za nas kojima je ovo podneblje dosad bilo nepoznato ono postaje tiha čežnja. Ja sam dobila želju da obiđem taj kraj, da na sopstvenoj koži osjetim vrelinu sunca, da dodirnem taj grubi kamen, da omirišim kužinu i jela koja iz nje izlaze s puno ljubavi, da strijepim u noći za sudbine pojedinih protagonista, da se vratim u djetinjstvo, na selo, u kuću moje bake.

65158619_324033318502368_1940794759266172928_n

Pročitajte „Kamenite priče“ jer osim neoklesanog kamena koji mami svojom vjerodostojnošću, uživaćete u obrađenosti svake priče, riječi, rečenice,.. i vrlo prefinjenom stilu u koji ćete se zaljubiti.

Ne znam koliko će vam odabrani odlomak biti reprezentativan, ali je iz meni, možda, i najdraže priče, stoga ga dijelim. Milkinu „Sirenu“ možete pročitati ovdje, izvještaj sa promocije na ovom linku, a razgovor s Milkom na ovom.

U ŽIVOTU JE važno svašta nešta. U smrti samo jedno – da imaš kraj koga česovog leći za vijeki vjekova!

Jovan i Đuro uvijek su se, pa – recimo to tako – dobro razumjeli. Drugoga rata skupa su vojevali, a to ljude zbliži više neg’ škola ili druga kakva muka. Nisu jednom jedan drugome leđa čuvali i sačuvali, a bili su i jednako porodični ljudi, radni i vrijedni, ma tačno ono šta se misli kad se kaže za čovjeka da je domaćin!

Opet, daleko od toga da su bili isti. Kada je završio ovaj drugi rat, Đuro je slavio slavu kriomice, a Jovan javno; prvi je bio jedan tih i povučen čovjek, a drugi zeru glasniji, rad i zapjevati; jedan se oženio ženom sitnom, ali vrcavom, nemirnom i pričljivom, te s njom stvorio dvoje djece, a nevista drugoga bila je ćutljiva i gorda, ali stasom i karakterom spram njega, i rodila im je četvoro djece.

Možda je uprav’ iz tih nekih razloga Đuro bio taj koji je prvi otišao sa ovoga svijeta.

P.S. Što se tiče same promocije, ne pamtim da li sam ikad bila na emotivnijoj. To su osmijesi, zagrljaji, suze, tople riječi frcali na sve strane. Toliko iskrenih emocija, riječi podrške i ohrabrenja, dragih susreta odavno se ne zbi na tolikom prostoru. Ajd što je Milka sama po sebi jedno posebno stvorenje koje je u stanju da vas raskali samo jednim pogledom, ali što je oko sebe okupila ljude koji su isto tako sposobni da vas omekšaju do neslućenih dubina, e to je tek začuđujuće!

Nikuda ne idem

Naslovna fotografija: Vice.com

Ova žena je nevjerovatna! Mislim da svi znate kako sam doživjela njenu prethodnu zbirku priča i valjda sam sad, shvativši koje teme su njena preokupacija, mogla pažljivije da pristupim iščitavanju i pokušajima otkrivanja slojeva njenog pisanja.

Dakle, ne pamtim kada su me nečiji književni likovi ovoliko nervirali! Toliko su zajedljivi i pakosni, iritantni do besvijesti, gotovo kao ljudi od krvi i mesa! I onda sam shvatila da bi neko uopšte uspio isprovocirati ovakvu reakciju mora đavolski jebitačno pisati. Rumena ima sve, vještinu dovedenu do savršenstva, besprijekornu tehniku i kvalitet pisanja, te tajnu za postizanje autentičnosti. Ja sam zapravo ljubomorna koliko dobro ona piše, eto, to je, shvatila sam.

Naravno, i dalje mi je žao što ne piše i o nekim, mom ukusu, ljepšim temama, o boljim ljudima, žao mi je što ne osjetim oduševljenje nečim ili zainteresovanost za kakve prijatne emocije. Ali, takva je, šta bih sad. Sama priznaje da svojim pisanjem prenosi sopstvenu nadrkanost i svojevrsnu osvetu ljudima koje opisuje u svojim pričama. 😊 S te strane, divim se njenoj iskrenosti, ali i nesumnjivom efektu koji postiže. Mislim da se mnogi od nas, ako smo dovoljno pošteni prema sebi, možemo poistovjetiti s nekim od njenih likova.

Jedina moja zamjerka je neadekvatna motivisanost pojedinih protagonista, odnosno ponašanje koje demonstriraju najčešće nije posljedica nekih zadatih okolnosti koje Bužarovska postavlja i nameće kao uzrok (konkretno migracija i/ili balkanskih kompleksa) već krajnje ličnog nezadovoljstva koje nema veze sa uticajem promijenjene sredine. Zbog toga i zbog Karverovski ispresijecane fabule i naglih krajeva, ocijena niže.

Inače, ova zbirka mi djeluje daleko zrelija i zaokruženija od prethodne, ali prije da prošli put zamagljenog pogleda nisam bila u stanju da prepoznam uticaj omiljene mi, američke škole pisanja kratke priče.

Kuća

Naslovna fotografija: Saška Madžar

Budući da nam Ivana Đilas uskoro gostuje na Festivalu književnosti „Imperativ“ odlučila sam da, nakon drugog čitanja njenog romana „Kuća“ koji je postao bestseler u Sloveniji, dopunim prvobitne utiske i reblogujem post, odnosno objavim ga samostalno jer to zaslužuje. Sa Ivanom ćemo o životu na rate i mnogo čemu još razgovarati 1. juna 2019. godine sa početkom u 18:00 časova u Crvenom salonu Banskog dvora. Dođite na Imperativ!

Danas se zadužimo, sve novo proživimo do trideset pete godine i onda otplaćujemo dok ne crknemo. Ali uživamo odmah. Bar onog trenutka kad kupujemo, uživamo. Kad potpisujemo kupoprodajne ugovore, uživamo. Kada otvaramo paket, uživamo. U mirisu novog. A onda nemamo više vremena za uživanje. Jer moramo na mnogo velikih rata da otplatimo sve to davno prošlo uživanje. I posle četrdesete godine svi smo već sagoreli i ubijeni u pojam.

„Kuća“ Ivane Đilas samo je naizgled priča o prodaji kuće ili, kako naratorka u nekoliko navrata napominje, prodaji samog života jer to je ono što ljudi kupuju, sliku idiličnog porodičnog života i, po mogućnosti, luksuznog dizajnerskog namještaja. Međutim, iza prodaje kuće krije se mnogo dublja i ozbiljnija priča i to jedna vrlo konkretna kritika savremenog konzumerizma i življenja na kredit, odnosno onog, mnogima dobro poznatog, životarenja na rate.

U tim smo godinama kad imamo prvu ozbiljnu krizu svesti o sopstvenoj konačnici, a istovremeno imamo decu koja su na samom početku i još im treba sve od nas. Preticali smo sami sebe, i dok smo to radili, načisto smo zakasnili.

Nudi nam Ivana pregršt kvalitetnih zapažanja o mnogo čemu još: položaju umjetnika, odgađanju rađanja, vaspitanju djece, porodičnim odnosima, imidžu i slici života koju želimo da pošaljemo,.. Najzanimljivije od svega je koliko običan čovjek savlada ekonomiju i finansije kad ga muka natjera. Pored lakoće zasmijavanja i pisanja u prvom licu o jednoj ličnoj, porodičnoj krizi, ali istovremeno i onoj velikoj, društveno-ekonomskoj na krajnje nepatetičan način, Ivanin stil karakteriše i odlična karakterizacija likova koje bez teškoća možemo identifikovati među stvarnim poznanicima.

Kod nas letnji odmori traju od prvog juna do početka septembra. U tom periodu se niko ne usuđuje nikoga da pozove jer je taj neko možda na odmoru. Ako ti da nešto obaviš treba prisustvo troje ljudi ili više, velika je verovatnoća da će ti reći da je neko odsutan i biće vrlo začuđeni što uopšte zoveš. Zapravo, godina u ovoj državi traje devet meseci, ostalo su godišnji odmori. Čak ni vesti na televiziji ne gledam preko leta jer su svi novinari na odmoru. Čudimo se Italijanima, koji sebi priušte ceo avgust, a mi imamo tromesečne kolektivne odmore.

Zabavno i pitko, uglavnom tužno štivo. Svojim humorom, onim gorkim, podsjeća me na ekscentričnog Erlenda Lua. Nije najveća i najkvalitetnija knjiga koju ćete pročitati, ali svakako vrlo značajna i dovoljno groteskna da je ne biste trebali propustiti. Ako imate kredit, ako je jedno ili čak dvoje u kući zaposleno, a opet krpite kraj s krajem, ako volite praviti spiskove, ako i vi nedjeljom pravite palačinke, ako se pitate što niste osnovali porodicu deset godina ranije, ako angažovana književnost nije previše opora za vaš ukus, potražite kuću.

I nismo jedini. Ko danas ima rezerve za više od tri meseca? Čak ni Amerikancima, uprkos snovima, nije više lako. Istraživanja pokazuju da 38 odsto ne bi moglo od ušteđevine da plati iznenadnu posetu lekaru koja bi koštala 350 dolara. Za veću popravku automobila morali bi već nešto da prodaju ili da se dodatno zaduže.

Akiko i čokolada za svaki rođendan

Naslovna fotografija: Sjpl.org

To što u posljednje vrijeme ne stižem ništa pisati (i objavljivati na blogu), ne znači da ne čitam. Trenutno radim istraživanje o relevantnosti Šekspirovih drama za savremenu pozorišnu umjetnost, kao i analizu spoljnotrgovinskog bilansa Bosne i Hercegovine u proteklom periodu, tako da beletristika trenutno stoji po strani. U toku su i završne pripreme za Festival književnosti „Imperativ“ (koji će se održavati od 30. maja do 3. juna), slijede zanimljive promocije prvenaca našeg jedinog muškog člana D-kluba, Steve i prošlogodišnje pobjednice Priča iz komšiluka, naše drage Milke, i uopšte sezona je sadržajnih dešavanja, ne samo kulturnih događaja, u našem gradu (bliži se i Teatar fest „Petar Kočić“), tako da ćete razumijeti moje kratkotrajno odsustvo sa bloga. Da ne bih potpuno zabušavala i ispala iz forme, izdvojiću pet naslova koji su mi zaokupili pažnju ovih dana i samo ih kratko spomenuti, ali zato preporučiti od sveg srca!

Ja sam Akiko, Stefan Tićmi

O Akiko je već toliko pisano, ali moram i ja malo jer je neodoljiva i to, svakako, zaslužuje. Vrlo je lijepa i nježna i neobična i ne poredi se bez razloga sa djelima kao što su Mali princ i Agi i Ema. Obrađuje tematiku dječije usamljenosti i neshvaćenosti i uobičajenog stršanja djece koja su kreativna, emotivna i nesputane mašte. Glavna junakinja je djevojčica okružena uglavnom očinskim, tj. muškim figurama. Obiluje lijepim riječima i dubokim mislima i idejama kao što je recimo ta da Akiko nema godine ili da prvo volimo dinosauruse, pa tek onda ljude, pa kad shvatimo da su ljudi zapravo izumrla vrsta, opet promijenimo stav ili kako je ljubav kao klima u tatinom autu zimi, zagrije auto baš kad Akiko stigne do škole i treba izaći,..

DSC_6344
Foto: Onamagazin.com

U suštini, topla i divna, sa nekoliko ozbiljnih pitanja i dilema namijenjenih odraslima poput šta reći čovjeku koji pokušava da okonča svoje postojanje na zemlji, što, možda, i nije najsrećnije podsticanje na razmišljanje u dječijoj književnosti. Autor se mnogo igra riječima što je na momente slatko i izmami vam osmijeh na lice, na momente nejasno i pomalo, ali samo pomalo, pretenciozno. Čini se da su neke metafore tek onako nabacane bez bitnijeg smisla, i da samoj strukturi nedostaje suštinska nit, odnosno kao da originalni tekst nije pretrpio nikakve promjene, već je štampan onakav kakav je direktno izišao iz autorove glave i topline srca. A možda samo ja nisam najbolje shvatila dublju simboliku ili sam bila vođena idejom da je autor mislio na nešto određeno što nisam bila u stanju prepoznati. Akiko i čokolada su idealan poklon za svaki dječiji, pa i odrasli rođendan! (Hm, ovo bi mogla biti zanimljiva ideja za tekst. Na primjer, knjige za poklon, šta mislite?) U svakom slučaju, te nelogičnosti nisu smetnja za ono istinsko uživanje u ovoj po mnogo čemu posebnoj priči poslije kojeg se osjećate kao nakon maženja sa rođenim djetetom pred spavanje.

Dogodovštine jednog Džonija, Nikola Đuričko

Simpatična zbirka dogodovština prožetih maštom i neiskvarenom djetinjom toplinom, sa umjerenom dozom nepretencioznih pouka. Takođe vjerujem da je dovoljno zanimljiva i zabavna za djecu, javiću vam i reakcije svojih klinaca dok im počnem čitati. Ipak su njihovi utisci, u ovom slučaju, daleko relevantniji i uostalom presudni. Za nas odrasle solidno štivo za razbibrigu i opuštanje, ništa spektakularno, najviše zbog pojedinih klišea, ali svakako vrijedno čitanja.

A jednom…
… sam negde pročitao da akvarijumske ribice pamte samo pet minuta i onda sam se na svakih pet minuta predstavljao mojoj ribici da sam neko drugi. To mi je bilo mnogo smešno, ali kad sam malo razmislio, shvatio sam da je ružno to što radim, što zavitlavam jednu ribicu jer ima slabo pamćenje. Nije lepo da se smeješ nečijim slabostima. Onda sam se zamislio: šta ako nije istina to što sam pročitao, i sad moja ribica sigurno za mene misli da ja slabo pamtim i da ne mogu da upamtim ko sam duže od pet minuta, pa se zato stalno drugačije predstavljam.

57124586_10156473725438090_2871895213217939456_n

Ukrala me Šumbaba, Aleksandra Čvorović

Samo ću reći da smo i djevojčice i ja uživale na odličnoj promociji, u još boljoj priči i interpretaciji, te u prelijepim ilustracijama ove zanimljive tzv. savremene bajke za djecu iz pera naše književnice Aleksandre Čvorović. Ono što je najvažnije i vrijedno posebnog isticanja je činjenica da je Šumbaba dosad imala ako ne i najbolji efekat i pouku koju je jedna knjiga za djecu ostavila na moje djevojčice, posebno na mlađu. Zašto je Šumbaba poučna priča otkrijte u nastavku:

Nina je bila jedna nevaljala djevojčica, valjala bi se po ulici kad joj mama ne bi kupila neku igračku ili bi ubrzo izgubila interesovanje, raščupala bi je i pokvarila. … u parku je bila vrlo bezobrazna prema drugoj djeci, rugala im se, otimala im igračke, kvarila igru, nije htjela da dijeli svoje igračke sa drugima, jednom riječju bila je naprosto nepodnošljiva… Zamislite vi samo djevojčicu koja svaki put glasno komentariše na pozorišnoj predstavi i napadno se smije da bi skrenula pažnju na sebe, što naravno ometa glumce i smeta drugoj djeci koja su došla da se zabave gledajući predstavu… Ptice je gađala kamenjem, mačke je vukla za rep, pse je nadraživala hranom koju bi onda sama pojela.

Jelena: Mama, jesam li ja takva?

55519583_10156431054323090_7873085794175418368_n

Na kraju promocije, idemo kući i Jelena komentariše kako je Nina poslije postala dobra djevojčica i govori: tako seka i ja možemo biti dobre i ne trebamo se svađati već se možemo lijepo igrati.

Mrlje na šanku, Goran Dakić

Neočekivano prijatno iznenađenje! Ova nepretenciozna zbirka kolumni koje su svojevremeno objavljivane u lokalnoj štampi opčinjava svojom poetikom. Zavidno raskošan stil samo je jedan u nizu kvaliteta zbog kojih će vam se ova knjiga doslovno uvući pod kožu. Atmosferom, toplinom i pažnjom prema čovjeku ovo je mnogo više od zbirke šarmantnih anegdota od koje su se neke već toliko ukorijenile u glave ljudi da na momente zvuče tek kao pomalo buđavi vicevi. Naravno, ovo nije autorova krivica niti prigovor, prosto konstatacija.

43913518_1935344789917035_2067230708259984856_n

Jedan od recenzenata je napisao, između ostalog, da Dakić poznaje sve riječi i njegova elokventnost, ljepota izraza i način na koji niže slike su stvarno briljantni! Priče su duhovite, zabavne, opuštajuće, a kompletnom ugođaju doprinijela je i činjenica da poznajem neke od aktera, ne mogu reći baš protagonista. Na momente sam se doslovno zakocenula od smijeha. Međutim, ono što istinski fascinira je Dakićev talenat i radujem se njegovim budućim djelima jer je jasno da posjeduje sve što je potrebno za pravu književnost.

Proslava, Damir Karakaš

Novi roman Damira Karakaša pročitala sam, što bi rekli govornici engleskog jezika, in one sit(ting). I kao sa svakom njegovom knjigom, poželjela sam da ga odmah pročitam ponovo. I znam da hoću. Osim što je Karakaš svojom Proslavom nadmašio samog sebe, prevazišao je mnoge naše klasike! Danima sam već u atmosferi ovog snažnog romana koja ne popušta. Proslava je po mnogo čemu posebna, od samog izgleda knjige, prelijepog dizajna i kvalitetnih korica, papira, boja,.. Naravno, korice su krajnje nebitne kada je riječ o kvalitetu sadržaja, tj. onog unutar istih tih korica, ali ove prosto ne možete a da ne prokomentarišete jer prstima stalno prelazite preko „izvezenih“ slova i ne, ne doprinosi dizajn snazi samog romana, nego usljed vaše opčinjenosti samom pričom i načinom na koji je ispričana, i ovom elementu prosto posvećujete pažnju.

Proslava je stilom potpuno drugačija od svega što je Karakaš dosad napisao, najviše podsjeća na Sjećanje šume, ali zašao je Karakaš sad mnogo dublje u šumu, u njene mračne i nepristupačne dijelove zaviriviši i u njene nepredvidive krčevine. Ovim djelom pokazao je i koliko je ozbiljan pisac, samo predan i mukotrpan rad na djelu mogli su pred čitaoce donijeti jedan ovako besprekoran, savršen tekst bez suvišnog znaka interpunkcije a kamoli riječi, ali tekst opet krcat intenzivnim emocijama. Stil je prepoznatljiv, njegov, sveden i jednostavan, ali istovremeno nevjerovatno poetičan, raskošan i prelijep, pun mirisa i slika koje se urezuju u mozak. Sa vrlo malo radnje pokrio je Karakaš živote više generacija.

58704147_10156498741503090_4910591222260695040_n

Knjiga je koncipirana u četiri dijela: Kuća, Psi, Proslava i Otac koja su obrađena na svega 120 stranica koje pokrivaju dugogodišnje događaje. Dotakao je Karakaš mnoge teme, od vrlo teškog života Ličana, preko ljubavi do pitanja krize identiteta uzrokovanih nasljeđem, ratovima, promjenama državnog uređenja. Međutim, zanimljivo je da Karakaš kao pripovijedač stoji po strani, bez moralnih osuda, opisujući sudbine i odluke svojih likova bez mnogo uvida u njihove unutrašnje konflikte, stavove, dileme. Čitaoci su samo očevici ponašanja njegovih književnih junaka. Kažem da je ovo zanimljivo samo zbog osuda i prijetnji kojima je pisac u posljednje vrijeme izložen. Ovo djelo je potpuno lišeno politike i ideologije, ovo su više lične ljudske drame, a opet univerzalne. Nažalost, pisac čije bi se djelo trebalo proučavati, iščitavati i analizirati kao dio obavezne školske lektire u današnjoj Hrvatskoj se mora pravdati i pisati demantije, objašnjavati da je svaka rečenica u njegovom romanu, svaki pasus samo plod fikcije.

Očigledno je da svi oni koji mu otvoreno, javno i vrlo brutalno prijete nisu ni pročitali ovaj roman i da su jednostavno zli i površni. Žao mi je što Karakaš i njegova porodica moraju prolaziti kroz svu tu golgotu mada takve reakcije i sva halabuka javnosti, zapravo, samo potvrđuju koliko ozbiljno i kvalitetno djelo je stvorio, djelo koje progovara iskreno, čije riječi režu. A znamo da svaka velika književnost boli i da je život tu da boli.

Da si još uvijek ovdje

Naslovna fotografija: Criterion.com

Da si još uvijek ovdje
Zagrlio bih te
Protresao ti koljena
Puhao u oba uha

Ti, koja si pisala ko zmaj
Što li ti se uvuklo u žile
Koja te to zelena krv
Otplavila u propast

Da si još uvijek ovdje
Rasparao bih tvoj strah
Da visi s tebe
U dugim trakama
Dronjci užasa

Okrenuo bih
Prema vjetru
Svinuo ti kralježnicu preko koljena
Grizao ti zatiljak
Dok ne bi otvorila usta životu

Sem Šepard