Архиве категорија: SVE I SVAŠTA

Mirisi sjećanja

Ponekad, u onim rijetkim trenucima dokolice, nametnutim stvarnom iscrpljenošću organizma, dok mehanički pritišćem dugmiće na daljinskom, razmišljam o njemu i koliko mi zaista nedostaje. Uključujući i onaj teški miris u radnji one dvojice braće Turčina, u kojoj je uvijek veselo i glasno, a odakle sam vodila najemotivnije razgovore sa svojima. Mnogo je takvih telefonskih govornica u Briselu, gdje se veza sa najbližima ostvaruje putem interneta, a gotovo u svakoj vlada specifičan, uglavnom nepodnošljiv miris. Brzo se čovjek navikne na njega i dugo ga poslije osjeti u nozdrvama, čak hiljadama kilometara daleko, a godinama kasnije ostaje jasno prepoznatljiv, ne gubivši na intenzitetu. Većinom ih drže Arapi, nekadašnji žitelji Magreba i drugih zemalja Sjeverne Afrike. Dobro su se snašli u Belgiji ovi mali preduzetnici, koji su često i vlasnici lanaca prodavnica brze hrane, poznatijih kao “Sultans of Kebab”. Tu se zaista dobro jelo, a miris ustajalog crnog luka koji se zavuče pod nokte zna me i danas vratiti na usporena poslijepodnevna predavanja na kojima bismo zadrijemali, te dopustili da nam misli odlutaju ka “stvarnom” domu.

Međutim, nova iskustva zamjenjuju stara tako da već dugo nema tih mirisa koji bi me podsjećali na indijsku fotokopirnicu u kojoj smo provele jedno nedjeljno poslijepodne, supermarkete Lidl i Delhaze ili teretanu “Centre Gym Etterbeek” koja nam je predstavljala bijeg od svakodnevnog stresa, te izvor snage i neophodnog, iskrenog ljudskog kontakta. Odavno ništa ovdje ne može u meni probuditi sjećanja na afričku tinejdžerku s dugim pletenicama čiji bi se jak miris znoja brzo širio školskim liftom, na briselske ulice zaprljane psećim izmetom ili tragove mokraće zadržane po njegovim mračnim podzemnim stanicama. Čak ni nezamjenjiv miris omiljenog mi zelenog čaja sa vanilijom ne izaziva uspomene na miris tamne kože ispod šareno-smeđe košulje svilenkastog materijala čijeg vlasnika njedra su mi nudila neponovljivo utočište. Prijatan miris ukusnih originalnih belgijskih “gaufres chaudes avec chocolat” ne mogu osjetiti ni u snu. A nikad neću zaboraviti prvo oduševljenje svojih gostiju kojima sam otkrila ovu poslasticu, poznatiju kao Belgian waffles, a koji su tvrdili da “ništa ljepše nisu okusili u životu”.

U Brisel smo doputovale jednog prelijepog oktobarskog dana, tačno znam i kojeg jer sam na isti dan nekoliko godina kasnije rodila prvo dijete, ali za ovu priču je važno da je bilo sunčano i prijatno toplo, te da je, možda i prečestom formulacijom u književnosti, grad bio okupan suncem. Morala sam upotrijebiti ovu sintagmu i to ne u pejorativnom smislu jer mi dotad apsolutno ništa nije značila; naime, tad sam je prvi put zaista i razumjela. Brisel se doslovno presijavao od boja. Iz ove perspektive mogla bih dodati i jednu romantičnu notu, recimo, blistao je nagovještavajući svjetliju budućnost po koju smo došli. Dobro, malo samoironije nije naodmet. Biće u ovim impresijama i one nezrele zanesenosti novim i drugačijim i to je normalno. Bez povremenog mladalačkog žara i entuzijazma pred upoznavanjem novih kultura, uzbuđenja koja sa sobom nose putovanja, onog otkrivanja sebe i čari koje dolaze sa tim kad konačno proniknemo u neke nepoznate dijelove samog sebe, nijedno pisanje ne bi imalo puno smisla.

La Grand Place

Ono što pamtim iz prve šetnje gradom je “Parc du Cinqauntenaire” ne znajući da će mi u narednih godinu dana upravo on postati svakodnevna, jedna od omiljenijih destinacija. Prvo što sam pomislila kad smo se približavali “impozantnoj” trijumfalnoj kapiji na ulazu u ovaj prelijepi park bilo je da nismo greškom sletjeli u Berlin. Iako francuski koji se mogao čuti nije bio muzikalan kako sam očekivala razuvjerio me je da se nalazimo na germanskom tlu. Dobro sad, nećemo zalaziti dublje u istoriju. Ovo impozantan sam namjerno stavila pod navodnike jer je zanimljivo koliko se naša perspektiva s vremenom mijenja. Na prvu je zaista tako izgledala, ali nakon nekoliko prolazaka ispod nje, veličina je splasnula. Kao i sa drugim stvarima. I dan danas se volim prisjetiti kako mi je vrtić u koji sam išla u to vrijeme bio ogroman dvorac nepreglednih dvorana koje kriju najstrašnije i najčarobnije tajne, a visoki stropovi, stepenice čiji kraj bi se nazirao negdje u oblacima, te prostrani vrt pun zakopanog blaga dodatno bi raspirivali ionako bujnu dječiju maštu. Sad se čudim kako je ta zabačena, oronula i mala kuća mogla u meni izazvati toliko divljenje. Već sam vas počela smarati nepotrebnim digresijama, a željela sam pisati o sočnijim stvarima. Kao, na primjer, o jagodama prelivenim čokoladom i sajmu najukusnijih belgijskih poslastica koji se održavao baš u ovom parku. (Ne znam na šta ste vi pomislili.) Učenje cijelih rečenica i lekcija napamet na časovima francuskog u gimnaziji mi je pomoglo da shvatim da ovaj park u svom nazivu krije broj 50 i sufiks riječi godišnjica, odnosno rođendan. Vjerovatno je park jubileja, kako ću kasnije saznati da ga zovu govornici našeg jezika, odnosno njegova arkada, tj. većina zgrada u obliku slova U koje dominiraju parkom, sagrađen povodom obilježavanja 50 godina (od) belgijske nezavisnosti, 1880. godine.

Park jubileja

Naš fakultet nalazio se u najužem centru grada, u zapetljanoj zgradi na nekoliko nivoa i sa više ulaza. Prva osoba koju sam upoznala obratila mi se na srpskom, ekavskim. Pa, gde ste vi? Kad ste doputovale? Čuvao sam vam mesto. I tako sam sjela kraj Berata s Kosova koji će mi pola godine kasnije ispuniti i jedan životni san, povešće me sa sobom u Njemačku na utakmicu svjetskog prvenstva u fudbalu i to između Hrvatske i Brazila. Odao mi je i tajnu visokog nataliteta među Kosovarima i razbio vjerovatno sve predrasude koje sam ikad imala prema Albancima. Uvijek pristojan i odmjeren, bio je jedan od najobrazovanijih ljudi koje sam dotad srela u životu. Kolege Belgijanci bi često ljubomorno posmatrali našu balkansku grupu dok bismo glasno pričali, smijali se, dogovarali kafe i zajednička učenja. Ipak, u našoj studijskoj grupi bilo je najviše Kineza. Trebalo je vremena da uši naviknemo na njihov engleski, ali su nas svejedno sve zadivili upotrebom savremenih informacionih tehnologija. Bili smo ubijeđeni da smo informatički natprosječno opismenjeni, što smo u suštini i bili u našim zemljama, ali pored njih smo se osjećali kao djeca u vrtiću koja nabadaju rižu viljuškom. Promjena sredine nam pomaže na više načina, jedan od njih je poređenje u drugačijoj konkurenciji koje je uglavnom stimulativnog karaktera. Bolji nas podstaknu na razvoj i usavršavanje, drugačiji šire naše zakržljale poglede, a marginalizovani nas podsjete koliko smo zapravo privilegovani. Među njima se, u svakom pogledu, isticao Tigar. Naime, sam nam je, nakon što je izgovorio svoje puno ime i prezime na kineskom rekao: You can call me Tiger. Tako je i izgledao. Bio je prilično visok za jednog Kineza, lijepo oblikovanih, gotovo crnački vretenastih mišića i začuđujuće bijele kože sa tetovažom zmaja na ruci. Onako uzak i vitak, crne kose kroz koju poželiš provlačiti prste, hodao je manekenski graciozno. Kad bi zakasnio na predavanja, što imam osjećaj da je radio namjerno, sve glave bi se okrenule u njegovom smjeru, baš kao na teniskom meču. Dugo sam pokušavala odgonetnuti porijeklo nadimka koji je sam sebi dodijelio dok jednom nije sjeo pokraj mene. Why Tiger?, upitala sam. Rekao mi je da ne želi druge ljude da dovodi u nepriliku što ne mogu pravilno izgovoriti njegovo ime, te da nam olakša; a tigar je u (kineskom) horoskopu. Tek tako. Koliko su naše spoznaje svijeta skučene i koliko smo zaslijepljeni predrasudama! Svi smo mislili da je preko svake mjere prepotentan da bi se ispostavilo koliko je zapravo jednostavan, prirodan, ležeran, pa i ponizan.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

S Tigrom smo odlučili posjetiti Atomijum ne znajući da je baš tad u toku bila njegova renovacija zbog čega je bio zatvoren za javnost. Tako to ide. Budite sigurni da neku od najvećih turističkih atrakcija određenog grada nećete vidjeti tokom vašeg boravka u gradu. Tigra nije toliko zanimala ova turistička i uostalom arhitektonska znamenitost koliko bioskop koji se nalazio u njegovoj blizini. Inače, Atomijum je sagrađen za Svjetsku izložbu 1958. godine. Visok je 102 metra, a njegov prečnik čine sfere od nerđajućeg čelika povezane tako da formiraju oblik jednog molekula kristala gvožđa uvećanog 165 milijardi puta. Svjetske izložbe pod nazivom EXPO su karakteristične po tome što gradu u kojem se održavaju na poklon ostaje graditeljski poduhvat tog vremena. Tako je Pariz dobio Ajfelovu kulu, San Francisko Golden Gate, Njujork Unisferu, Sijetl Svemirsku iglu,.. Prilično razočarani što nećemo moći pažljivije da ga razgledamo produžili smo do “sinepleksa” što mi je u tom trenutku savršeno odgovaralo jer mi se, da prostite, pripiškilo. Ispostaviće se da se toaleti nalaze u dijelu u koji ne možeš ući bez plaćene ulaznice, ali kako je bio dan i nismo željeli gledati film, istrčala sam napolje u potrazi za nekim kafićem. Međutim, kako to obično biva kad te baš potjera, sve što ćeš naći je golema pustinja, brisan prostor, u mom slučaju veliki parking. Čučnula sam i gledala kako asfalt ispod mene tamni. Još tad sam znala da će to ostati jedna od najupečatljivijih uspomena na ovaj grad. Samo što niko neće izraditi statuu mene u toj pozi koja bi postala jedan od simbola grada i nezaobilaznih fotografskih uspomena turista. Nakon ove epizode posumnjala sam u Maneken Pisa kao amblema buntovnog duha grada. Ta, piškenje je osnovna, nezadrživa, fiziološka potreba. Ima Brisel i djevojčicu koja piški, tek da se zna, i psa, naravno. Da Vinčijev kod smo gledali isto veče ležeći na krevetima u sali veličine omanjeg stadiona.

Atomijum noću

Brisel je jedan od onih gradova koji na oko sigurno nije najatraktivniji koji ćete vidjeti, ritam njegovih ulica bi vam se mogao učiniti anemičan, vjetar i sivilo tokom većeg dijela godine bez sumnje nećete obožavati. Pseći izmet razmazan po prljavim ulicama bi među usputnim prolaznicima mogao razviti misao da je centar evropske administracije grad bez duše. Međutim, Brisel je istovremeno jedan od onih gradova u kojem biste mogli živjeti jer je pitom, dovoljno velik na vas ne guši, dosadnjikav taman onoliko koliko je svakom razumnom čovjeku povremeno neophodno da ne bi sagorio od uzbuđenja. Toplih ljetnjih noći dok šetate kaldrmom iz ko zna kojeg vijeka pokraj romantičnih restorana zagasitog osvjetljenja iz kojih dopiru lagane šansone, zvukovi iz kuhinje i žamor gostiju mogao bi vas zapuhnuti miris Mediterana ili atmosfera pariskih bistroa. Takav je Brisel, čaroban u svojoj jednostavnosti, gostoljubiv i nenapadan. Ako nedjeljom naiđete pokraj crkvenog crnačkog vjenčanja, mogli biste na momenat pomisliti da se nalazite u američkoj Atlanti 60-ih godina prošlog vijeka, a već sljedeći vikend tokom sedmice kongoanske kulture, osjetićete neiskvareni duh Afrike. Usljed jakog uticaja okeanske klime i mirisnog vazduha s Atlantika, Brisel je čas nježan u svojoj nenametljivosti, čas germanski krut i nepristupačan.

Nigdje se kao u Briselu nisam osjećala ženstvenije i privlačnije. Štaviše, za nepun mjesec dana boravka u njemu dobila sam više komplimenata nego u svom gradu za cijeli život. Često su to bili krajnje simpatični i nepotrebno laskavi komentari na račun izgleda bez ikakvih krajnjih namjera, zbog čega su posebno prijali. Čak i dobacivanja za koja naslućujete da nisu najprimjerenija, pa i na tom valonski iskrivljenom francuskom, zvučala bi melodično. Svakoj ženi povremeno treba dokaz da je poželjna. Nije rijedak slučaj da vam muškarac priđe na ulici i poželi da vas upozna i izvede na piće. Ili da vas u diskoteci prosto zgrabi i poljubi, pa šta bude. Tek kasnije, tokom posjete Njujorku sam shvatila ovu pomalo navalentnu samouvjerenost koja je rezultat činjenice da datu osobu koja vam se svidi vjerovatno više nikada u životu nećete sresti, zbog čega ukazanu priliku ne propuštate. Za to vrijeme u Banjaluci je vladalo sljedeće pravilo udvaranja: Raskinuli momak i djevojka nakon dvije godine gledanja. Tako je valjda u malim sredinama. Ljudi misle da imaju sve vrijeme svijeta, da će oni koje svakodnevno sreću uvijek biti tu, vječito se nadajući boljoj prilici.

50 cent-a sam srela u teretani u koju sam išla, a u kojoj je svojevremeno trenirao i Žan Klod Van Dam. Čim sam ga vidjela, tog Kongoanca, ne Van Dama, znala sam da tu neće biti čista posla. Ubrzano bih disala, u ušima mi je tutnjalo i sva bih se zacrvenila svaki put kada bi se našao u mojoj blizini. Njegove duboke tamne oči krile su ponor generacijama proživljavanog bola. Bila sam sigurna da je u pitanju neko čiji su preci preživjeli pakao izbjeglištva iz sopstvene zemlje. Svejedno sam pogledom tražila njegove bicepse koji su provirivali ispod majice svakog časa prijeteći joj da će popucati. Gabaritima, svilenom crnom maramom kojom je obmotavao glavu, bojom kože i činjenicom da ga srećem samo u teretani sa muzikom u ušima me je podsjećao na 50 cent-a, inače se zvao Manu i bio je puno mekši od čuvenog američkog repera čija muzika mi je u to vrijeme bila svojevrstan ventil od stresa prouzrokovanog kulturnim šokom. Svaki susret sa tim najdubljim očima koje sam ikad vidjela za mene je bio preloman, onaj trenutak kada vam se čini da je neko samo jednim pogledom u stanju da pronikne u vašu dušu; trenutak kada znate da volite baš sve što taj neko jeste jer je sve ono što ste vi sami i sve ono što ste željeli da postanete; trenutak kada nekog ugledate prvi put i shvatite da ste ga oduvijek poznavali i da su vaše sudbine predodređene jedna drugoj. Da Kongo nije bio žrtva belgijskih kolonizatora, dugo bih čekala takav trenutak.

Kongo na ulicama grada

Nažalost, belgijski kralj Leopold II bio je nezapamćen tiranin, dio istorije kolonijalizma, imperijalizma, ropstva i genocida u Africi, a nadmašio je i neke od najvećih zločinaca XX vijeka. Kao apsolutni vladar teritorije koja je 76 puta veća od Belgije vladao je pomoću radnih logora, sakaćenja tijela, mučenja, smaknuća i privatne vojske. Vjeruje se da je tokom 30 godina njegovog monstruoznog vladanja Kongo izgubio polovinu stanovništva. Masakrirao je oko 10 miliona ljudi među kojima se ne ubrajaju žrtve sakaćenja.

Oko mene je za to vrijeme obigravao jedan vrlo simpatičan i zgodan, nešto stariji Alžirac koji me je već nakon drugog susreta pitao da li pijem i pušim i koje sam vjere. Bio je vidno razočaran mojim odgovorom i teška srca će se kasnije, saznavši za vjeroispovijest moje cimerke, pokušati prešaltati na nju. Žalosno je to koliko nas određene stvari sputavaju, koliko su boja kože, religija, etničko porijeklo važne odrednice identiteta pojedinih ljudi, duboko ukorijenjene u samu suštinu nečijeg bića, nikad ga ne napuštajući i ne dozvoljavajući mu da bude slobodan i srećan. Ne laskam sebi, više navodim kao moguć primjer, ali mora da sam mu dugo ostala tiha patnja. Čak i u takvoj, multikulturalnoj sredini. Sad kad razmišljam o tome sjetim se da na ulici nećete tako često sresti mlade parove koji razmijenjuju nježnosti ili prosto šetaju držeći se za ruke. Dan zaljubljenih je, s druge strane, komercijalizovan do te mjere da više ne znate da li je crveno svjetlo na semaforima koje je tog dana u obliku srca slatko ili previše. Meni je slatko, a vi kako hoćete.

Dan zaljubljenih u saobraćaju

Kada mi je brat, zatekavši se u Briselu svojim poslom, te zime došao u posjetu i donio ajvar i kafu, bila sam van sebe od sreće. Nigdje u Briselu nisam mogla naći prženu kafu za kuhanje, a nije da nisam tražila i pokušala sa mnogim koje su mi preporučili. Kad god su imali slobodno vrijeme, Urke i Ilija su me zvali da se družimo. Provela sam ih po centru Brisela, pokazala čuveni trg Grand Place na kojem smo, naravno, popili neko crno pivo, ja sam uživala u pjeni i pravljenju brkova dok su njih dvojica u njima sopstvenom stilu komentarisali esnafske građevine iz XVII vijeka koje su ušle na UNESKO-v spisak svjetske baštine u Evropi, a među kojima su najpoznatije Kraljevska kuća, Muzej grada i Gradska skupština. Zatim smo posjetili Makenen Pisa koji je, uprkos činjenici da je imao ormar sa skoro 1000 odijela, bio go. I konstantno je bio go, tokom cijele godine, ja ga nijednom nisam vidjela obučenog. Podsjetiću vas da nije u pitanju nikakav maneken nego bronzana figura dječaka koji piški, a koja je, pomalo razočaravajuće, malecka. Sjećam se da sam bila zatečena. Naime, kip je visok samo 61 cm. Moj sin je na rođenju imao 57, pa vi vidite. Niti jedan dječak od neke 2,5 godine kada nauči da piški stojeći nije toliko nizak, niti fizionomije Maneken Pisa. Ako se ima u vidu da je i ovaj replika posljednjeg ukradenog ne vidim razlog zašto ga nisu mogli povećati za pola metra. Belgijanci stvarno imaju smisla za humor. Da li su uz to i škrti? Ne znam i ne volim generalizovati. Ono što znam je da bi u studentskoj menzi ili kafiću svako baš svaki put plaćao samo svoje. Čak i nakon što sam uspješno odbranila završnu tezu i izvela profesora na piće, on je odbio da platim za njega. Takođe mi je bilo neobično kad se neko ponudi da vas poveze autom ne do vaše kuće, nego tek do najbliže autobuske, tramvajske ili metro stanice odakle možete nastaviti dalje redovnom linijom javnog prevoza koju inače koristite. Kad smo već kod automobila, ne mogu a da ne spomenem činjenicu da su svi maheri za paralelno parkiranje: između vozila uopšte nema razmaka, sva se naslanjaju jedna na druga i opet nijedno ne djeluje zagrebano ili oštećeno. Naravno, možda je to rezultat činjenice da su svi prilično skromni kad je u pitanju izbor automobila, važno je da su funkcionalni, ne skupi.

La Grand Place

Nakon obilaska šetališta u centru grada i zgrade opere, moji gosti su me pitali može li se u Briselu ručati za pet evra po koliko su dobili od organizatora za slobodno poslijepodne. Odvela sam ih kod sultana dobre hrane gdje se za 2,5 evra moglo pojesti pola pečenog pileta uz veliku porciju krompira i kesicu kečapa. Nakon toga sam ih častila čuvenim toplim belgijskim vaflima prelivenim čokoladom od kojih im se zavrtjelo u glavi. Bili su toliko oduševljeni da su smazali po još jedan i onda bi se, izbacivši stomake, počeli šaliti na račun sopstvenih dimenzija. Urke i ja kad izađemo iz tramvaja na naše mjesto odmah stane devet Belgijanaca. Ajde, Urke, šta si se raširio, autobus Japanaca čeka da se uslika pored te snježne kugle koju si skroz zaklonio. Vanjka, je li im dovoljno široka Gospodska ulica da ne moramo hodati na kant?

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Zanimljivo je da sam ih, iako sam znala da dolaze u Brisel i da će mi se javiti, zapravo srela na ulici. Divni su ti, naizgled slučajni susreti koji nas podsjećaju kolika je snaga bliskosti sa pojedinim ljudima koje volimo. A Ilija je došao u pravom trenutku, kao melem na ranu, doza smijeha i energije koja te prosto preplavi i ispuni, kao najbolja terapija. Njihova razdraganost pred novim je toliko zarazna da nisam odbila put u Amsterdam uprkos činjenici da nisam imala validne papire za ulazak u drugu zemlju. Pretpostavljate, to je bilo dok smo bili građani drugog reda, viza za Belgiju koju sam dobila pred dolazak nije bila Šengen, a jedan tranzit sam već iskoristila u Minhenu prilikom presjedanja, a još uvijek sam bila u procesu dobijanja boravišne dozvole. Znam da ovo mlađim generacijama zvuči komplikovano, ali tako je bilo. Srećom, znala sam da među zemljama EU nema granica, te da moj fizički izgled ničim ne odaje moje geografsko porijeklo, a nisam namjeravala da se bavim sumnjivim ili kažnjivim radnjama. Jednom sam isto tako iz Danske prešla u Švedsku. Vođe puta su mi rekle da se držim Afrikanaca i da me niko neće provjeravati. Tako je i bilo, pomoglo je i što sam plava, a jedan Danac se sa mnom vrlo srdačno ispričao na danskom. Klimala sam glavom i osmjehivala se, te ni u jednom trenutku nije posumnjao da ne razumijem niti jednu jedinu riječ. Svejedno, trebalo je za to hrabrosti, ne možete mi to osporiti. Uglavnom, priča o jednom od najradikalnijih gradova na svijetu se ne može sažeti u nekoliko rečenica, stoga je ovom prilikom neću ni počinjati.

Manneken Pis

Brisel je grad psećih govana. Mislim da su dva dana u ovom gradu sasvim dovoljna da zauvijek izgubite želju da imate psa. Malo je reći da su briselski psi ružni, smrdljivi, bezlični iako su apsolutno svuda dobrodošli i to bez onih napadnih naljepnica sa psećim šapama i natpisa pet friendly. Vaši ljubimci se mogu njuškati i maziti po bankama i poštama dok plaćate račune, bez problema zapišavati sredstva javnog prevoza kojim se vozite, donijeti vam s izloga veći broj štikli koje namjeravati kupiti. Oduvijek sam smatrala da psima nije mjesto u zatvorenom i da njihovu prirodu ne treba sputavati životom u stanovima. Ovdje sam se uvjerila koliko neki ljudi u svojoj usamljenosti mogu biti odvratni i koliko ne zaslužuju pse jer ih potpuno upropaste sopstvenom morbidnošću. Većina pasa koje sam srela poprimila je sve one najgore osobine svojih gazda. Neki ljudi su prave životinje. Zaboravila bih na ovo da godinama kasnije kod nas nije zaživio trend udomljavanja pasa. Najglasniji promoteri ove prakse, koji vam savjetuju da sklonite s ulice ofucane avlijanere, su upravo oni koji su za svoje čistokrvne šampione uložili pravo bogatstvo. Svoje mezimce s pedigreom su pravovremeno osakatili da se ne bi kojim slučajem potjerali s kakvom olinjalom lutalicom.

No explanation needed

U pauzama od učenja bih šetala, uvijek nastojeći otkriti neke nove ulice. Baš svaki put bih, poput očaranog djeteta, mahnula konjanicima u policijskim uniformama kad god bi patrolirali gradom. Podjednako očarana sam obilazila belgijske pijace diveći se izloženim vrstama maslina, zrnevlju meni nepoznate namjene i minijaturnim remek-djelima od čokolade. Miris crkvenog bosiljka i boja lavande me i danas podsjete na riznice začinskog i aromatičnog bilja koje bi vrijedni domaćini prodavali uz puno elana. Pomalo tamne, izborane kože i toplih osmijeha nisu se mnogo razlikovali od naših starih prnjavorskih težaka. Vrijednog i dobrodušnog čovjeka lako je prepoznati.

Leopold park

Put bi me najčešće, zbog blizine naselja, navodio prema parku Leopold koji se nalazi u evropskoj četvrti, u blizini sjedišta Evropskog parlamenta. U ovom parku su smješteni i Kraljevski belgijski institut prirodnih nauka i biblioteka Solvay. Voljela bih zastati pokraj jezera i posmatrati divlje patke, barske kokice, egipatske guske, te rijetka drveća, ostatke botaničkog vrta koji su rasli u ovom urbanom okruženju. Iako u Briselu nije padao snijeg i jezero se zimi ne bi zaledilo, patke su uvijek bile tu podsjećajući me na Holdena Kolfilda i njegovo čuveno pitanje Where do the ducks go in the winter? Izgleda da ostaju tu gdje jesu. Iz parka se može uzeti metro na stanicama Šuman ili Malbek, koja će godinama kasnije biti meta bombaškog napada. Naravno da ću tad pomisliti ne samo na sve žrtve tog terorističkog napada i da li sam nekog među njima svakodnevno sretala u metrou dok su išli na posao, nego i da li sam se ja mogla zateći na njihovom mjestu.

Where do the ducks go in the winter?

Drugih dana bih se uputila ka Luksemburškom trgu koji sačinjavaju restorani i barovi u kojima se redovno održavaju tzv. srećni sati namijenjeni prvenstveno zaposlenima i članovima evropskih i drugih udruženih organizacija koje se nalaze u neposrednoj blizini. Staklene institucije Evropske unije stršale su kao nepomirljiv kontrast ostalim građevinama u Briselu, ali bilo je nečeg rogobatno privlačnog u njima. Znali smo tamo povremeno otići na piće koje je, usput rečeno, bilo basnoslovno skupo pogotovo u odnosu na cijene u drugim dijelovima grada. To bismo činili nakon predavanja najviše da udovoljimo hiru prijateljice Milje iz Subotice čije ambicije nisu bile nimalo skromne. Punih usta bi odmjeravala mlade, uredno podšišane službenike savršenih plavih odijela i identičnog, školski prefinjenog engleskog akcenta. Naše kolege Belgijanci bi se tako upeglani, u košuljama i odijelima divnih krojeva, uz obaveznu kravatu, pojavili na ispitima. Sjećam se kako smo svi, kad smo dočekali prvi ispit, bili zapanjeni njihovim izgledom. Čak ni jedini, uvijek uštogljeni Britanac sa naše godine, nije bio utegnut poput njih. Nije da smo mi ostali bili aljkavi ili nemarni, nego prosto svakodnevni. Takvo poštovanje ne samo profesora i institucije obrazovanja, nego uostalom i samog čina ispita nama je bilo potpuno strano.

Uniformisani konjanici na dužnosti

Svakim putovanjem rastemo, svakim susretom učimo i postajemo bogatiji, svakim korakom otkrivamo dio sebe. Ako mene pitate, putovanje je, zapravo, najkraći i najbrži put do samospoznaje. Po povratku iz Brisela imala sam napade panike, gušenja i neobjašnjiv strah od ponovnog života u gradu rođenja. Čežnja za Briselom postala mi je prevladavajuća strast. Naravno, vrijeme je učinilo svoje. Međutim, ono što sam shvatila godinama kasnije, pogotovo tokom usamljenih šetnji u ono doba godine i dana kada su ulice grada puste jeste da sam to i dalje ista ja, gotovo istog raspoloženja i životne energije. Šetajući Briselom ili Banjalukom koja je u međuvremenu postala podjednako zapuštena i prljava i ne zaostaje za količinom psećih fekalija, kada sam prepuštena tišini sopstvenih misli, uviđam istovjetnost svog duha i intenzitet unutrašnjeg svijeta i emocija. Naravno da je iskustvo putovanja preoblikovalo moju sveukupnu filozofiju, obogatilo moje spoznaje svijeta, oslobodilo me brojnih predrasuda, ali to sam i dalje ona ista ja, povremeno malodušna, nesigurna i umorna od ljudi, povremeno vedra, samouvjerena i društvena. Najzanimljivije u svemu je što ovo saznanje nije zastrašujuće, nego smirujuće. Ne znam, doduše, treba li to da me plaši. Kad smo sami sa sobom, najmanje je važno na kojoj tački planete se nalazimo. Mi sebe možemo na kratko zaboraviti pred veličanstvenošću umjetničkog djela genija iz drevnih vremena ili ukrotiti u grandioznom hramu u kojem na momenat doživimo bliski susret s onozemaljskim, možemo se i potpuno prepustiti odsustvu misli i obzira pred snagom privlačnosti koja razdire, ali mi sebe uvijek i svugdje nosimo sa sobom. Ne možemo pobjeći od sebe baš kao ni od snažnih, prepoznatljivih mirisa koji potpuno obuzmu naša čula, stvarajući nove uspomene ili budeći sjećanja zbog koji na momente zadrhtimo od neke čudnovate ustreptalosti.

Blogovski rođendan

Na današnji dan prije tačno godinu dana odlučila sam da pokrenem ovaj svoj blog i s tim u vezi red je napisati nekoliko prigodnih rečenica i napraviti svojevrsnu rekapitulaciju protekle godine. Malo ko se u ovim mojim godinama odlučuje da pokrene blog pogotovo bez nekog konkretnog cilja. Moj je bio krajnje lične prirode i nimalo ambiciozan. Bila sam na trećem porodiljskom odsustvu, moj društveni život je bio u potpunosti predodređen potrebama djece, imala sam potrebu za nekim „ventilom“ i tako, ni sama se više ne sjećam kako sam došla na ovu ideju koja će se pokazati vrlo svrsishodnom. Uređivanje bloga mi je donijelo višestruke koristi, a pokušaću ih sažeti tako što ću ukratko opisati samo ono što mi se izdešavalo kad je u pitanju svijet književnosti. Pa, krenimo bez nekog posebnog reda.

Kako sam na blogu najviše prostora posvećivala knjigama koje sam pročitala, tako sam, logično, najviše privukla ljude koji dijele istu strast prema čitanju i pisanju utisaka o pročitanom, te sam upoznala mnogo sjajnih žena (prvobitno napisah ljudi, onda shvatih da su u pitanju prvenstveno žene) koje vode odveć zanimljive i živopisne blogove. Sigurna sam da ću nekog u ovom nabrajanju zaboraviti i nek mi unaprijed oproste jer je zaista nenamjerno (naime, upravo sam shvatila da želim ovaj tekst objaviti baš na današnji dan, a već je veče, djeca su upravo okupana i ja koristim vrijeme između večere i rituala pred spavanje), ali posebno sam srećna zbog održavanja kontakta sa neimenovanim dobro obaviještenim diplomatskim izvorom koji se nije slučajno našao na prvom mjestu ovog spiska (Živim obilje knjiga), Milkom Kolundžić (…sitničarnica…), Sonjom Lero Maksimović (Puella Sole), Katarinom Kostić (Prerazmišljavanje), Katarinom Pavlović (Totally Random & Co), Ivanom (The Stuff Dreams Are Made Of), Hanom Kazazović (Cyber Bosanka), Lanom (Lana piše),.. Među njima moram istaći Milku jer sam upravo zahvaljujući blogu „obnovila“ naše druženje. Inače, Milku poznajem, što se kaže, još iz nekog prošlog života. Međutim, putevi su nas odveli kojekud i bukvalno do prošle godine nisam znala ni gdje je ni šta radi dok me nije našla ovdje i ne mogu vam opisati taj osjećaj kad sam čitajući prvi komentar „novog pratioca bloga“ shvatila o kome se radi, doslovno mi je srce poskočilo od iznenađenja i radosti! Još dvije posebne žene su mi u međuvremenu zaista prirasle srcu, a to su Cara Dara i Jelena Despot, znaće one zašto. Vama je dovoljno navesti zbog toga što me neprestano inspirišu i pozitivno utiču na mene u svakom pogledu najviše zbog toga što su krajnje neposredne i ne pretvaraju se! Cara Dara je jedna rijetko izvanredna osoba koju je zadovoljstvo poznavati jer je iskrena, duhovita i nadasve zanimljiva. Jedna zdrava ličnost s kojom sam se tokom prošle godine smijala od srca, uspjele smo otići i na nekoliko promocija zajedno, ali i u spontanih, kratkih i prijatnih šetnji koje pamtite kako zbog otvorenosti, emocija, tako i koje pametne koju prebacite.

49065391_494182534438978_540699050710663168_n

Društvo iz D kluba ovom prilikom neću značajnije isticati jer sam o njemu pisala u nekoliko navrata i mislim da je svima jasno o kakvom blagu se tu radi i koliko sam zahvaljujući njima obogatila sopstveni duh, ali i društveni život. Tu je još i divna grupa ljudi koju sam upoznala na ruskom, koji su tako neočekivano uplovili u moj život. Presrećna sam što ih poznajem jer su svi prije svega dobri ljudi, a pritom i zapanjujuće kreativni i talentovani. Već dolazimo do prvog festivala književnosti u Banjaluci „Imperativ“ koji opravdano zauzima centralno mjesto ovog mog teksta. Iz više razloga. Jedan sam vam u nekim ranijim objavama već nagovijestila, a to je žena zmaj, Sanela Babić, inače direktorica ovog festivala koja je odradila ogroman i odličan posao i potez ovim događajem koji je, za mene lično, obilježio proteklu godinu. Neću vam mnogo pisati o njoj i zašto joj se divim, ona to već odlično zna, a i žena je koja voli da ostane „iza kamere“, a uz sve to ne želim da koluta očima dok ovo bude čitala mada znam da će mi ionako sasuti u lice sve što misli. Izdvojiću samo jednu misao koje se sjećam, a koju sam podijelila s njom. Naime, zahvalila sam joj što mi je vratila dio mozga. Pametnom dosta.

49348324_1861395870635930_4934421247007129600_n

Elem, na festivalu sam upoznala brojne regionalne savremene pisce, za neke sam čula prvi put, za neke sam samo znala po imenu, ali dotad ništa njihovo nisam čitala, a bilo je i imena čije stvaralaštvo volim. Bilo je tu pregršt izvanrednih momenata, a sve promocije i događaji koje sam uspjela ispratiti su bili organizovani na zavidnom nivou. Lično sam bila najoduševljenija pjesničkom večeri u kojoj su učestvovali Tanja Stupar Trifunović i Marko Tomaš o čemu sam, takođe, ranije pisala (kasnije ću staviti linkove na sve značajnije tekstove da se ne ponavljam previše), kao i komplimentom koji sam dobila od Ivana Tokina uprkos činjenici da sam negdje namjerno bila pomalo gruba prilikom iznošenja svojih utisaka o njegovoj knjizi „Pas“. Najkonkretniji efekat ovog festivala na mene je, upravo ono što je bio i, pretpostavljam, jedan od njegovih glavnih ciljeva, to što sam se zainteresovala za djela lokalnih, tj. regionalnih savremenih autora i mogu reći da sam do kraja godine uspjela pročitati dosta aktuelnih naslova od kojih su neki, usudiću se reći, remek-djela. Kad govorim o festivalu, moram spomenuti i da sam tad, zahvaljujući štandu Imprimatura koji je organizovao druženja sa autorkama čija djela je ova mlada izdavačka kuća objavila, srela dvije nove i vrlo perspektivne autorke koje obećavaju u književnom svijetu, a to su Slađana Nina Perković i Milanka Blagojević. Zadovoljstvo susreta sa obje je neupitno, sa Milankom ove godine dodatno emotivnije jer me je obradovala svojim prvencem i kad me je pozvala na ovo druženje jer slučaj je bio kao s Milkom. Milanka se udala, odselila, promijenila i nismo se vidjele godinama i stvarno sam srećna što smo obnovile naše poznanstvo i što me Milanka, baš poput Jelene, neprestano ohrabruje da pišem. Čudni su putevi Gospodnji i nikad ne znate kad će vam u život poslati neku osobu i zbog čega i kad smo već kod toga ne mogu ne spomenuti Aleksandru Sašku Madžar koju mi je, takođe, ponovo poslao, a na čemu sam mu podjednako zahvalna. Naravno, hvala mu što mi je ove godine na Šoltu poslao i najduhovitijeg živućeg pisca sa ovih prostora, Antu Tomića.

49732813_1957790854517452_6676693147449294848_n
Foto: Berislav Brezo

Naročito sam počastvovana što mi je ukazano povjerenje da vodim promocije u organizaciji Udruženja za promociju i popularizaciju književnosti „Imperativ“ i što sam postala član ovog sjajnog tima. O promociji naše najnagrađivanije književnice Tanje Stupar Trifunović sam već pisala ovdje. Sad bih radije napisala nešto o ostalima, ali prije nego što to učinim pokušaću da zaokružim ovu priču koju sam počela, opet bez nekog konkretnog cilja, najviše zato što osjećam da je lijepo obilježiti godišnjicu. Osim što sam, naravno, zahvalna na dobrom zdravlju koje je poslužilo moju porodicu i moje najdraže, zahvalna sam na svim ljudima koji su obogatili moj život. Neke sam već spomenula, mnoge, nažalost, nisam, ali sigurna sam da se niko od njih neće uvrijediti što ga nisam imenovala i izdvojila jer upravo takvi su to ljudi i zato ih i volim. Inače, tokom prošle godine i jedna moja priča je objavljena u zbirci „Priče iz komšiluka“ na šta sam veoma ponosna, a čemu sam, naravno, posvetila cijeli tekst. Zanimljivo je, možda i to da je jedan od mojih mamećih tekstova više preuziman (što ovlašćeno, više bez pitanja) i dijeljen od strane portala koji se bave tematikom porodice, djece, vaspitanja, odrastanja nego bilo koji „knjiški“. Vjerovatno ću ovaj tekst još danima dopunjavati i proširivati kako se čega sjetim jer sjećanje je varljivo.

Dakle, za sam kraj, nekoliko riječi o autorima i knjigama čije promocije sam vodila.

Nataša Kupljenik rođena je Kutičanka, ali posljednjih 15 i više godina živi i stvara u glavnom gradu Slovenije, gdje je stekla zvanje akademske slikarke. Pored toga, Nataša je suvlasnica, administratorka i fotografkinja jedne male novinske agencije/foto servisa iz Ljubljanje, ali i osnivačica slikarsko-kreativnog ateljea “Mišek”. Kao pjesnikinja, učestvovala je na pjesničkim festivalima, radionicama kreativnog pisanja, raznim pjesničkim susretima. Stvara na oba jezika, i hrvatskom, i slovenačkom, te često učestvuje sa autorima koji žive u Sloveniji, ali pišu na svom maternjem jeziku. Neke njene pjesme su 2014. godine uvrštene u antologiju savremene manjinske i migrantske književnosti u Sloveniji „Iz jezika v jezik“ (Od jezika do jezika) koju je izdalo Društvo slovenskih pisaca, a ove godine i u antologiju „Širi poezijo, ne strahu“ (Širi poeziju ne strah) u izdanju kulturno-umjetničkog društva Poesis iz Ljubljane. Natašin prvenac, zbirka poezije „S druge strane“ podijeljena je u pet poglavlja: Prozora kioska, Umjetnosti, Granice, Života, Njegovog sna. Promociji je prisustvovala i Tamara Lujak, urednica i recenzentkinja ove zbirke koja je, između ostalog, u svom pogovoru rekla da svojim pjesmama Nataša otkriva lekcije o životu, te da govori smjelo, iskreno i potpuno ogoljeno o svim svojim životnim problemima: sukobima sa sredinom u kojoj je odrasla, sa sistemom, ljudima u okolini, samom sobom. Sa Natašom smo razgovarali o mnogo čemu, da li je „lako izboriti se sa depresijama koje odbijenice nose na leđima“, ko su današnje heroine i je l’ previše djetinjasto vjerovati u magiju, zašto Natašin stih „nikome neće poboljšati život“, zašto „državni sistem cijedi, okrada, uništava“, te zašto je „kultura vječno siroče naših država“ i, nezaobilaznim, šta je sloboda, da li je to „odsutnost misli“? Iako predstavljanje debitantske zbirke poezije, posjećenost je bila iznenađujuća, publika se aktivno uključila u razgovor i tražila od pjesnikinje još interpretacija njenih stihova, što je, priznaćete, divno.

Natasa KUPLJENIK, Tamara LUJAK, Vanja SUSNJAR CANKOVIC
Natasa Kupljenik – S druge strane, Predstavitev prve zbirke poezije Natase Kupljenik, Predstavljanje prve zbirke poezije Natase Kupljenik, Presentation of the first book of poetry Natasa Kupljenik, Kulturni center Banski dvor – Crveni salon, Banjaluka, BIH, 03.09.2018, Photo: Igor Kupljenik/MI-PRESS

ODLAZAK COHENA

 

Cijeli dan je bilo mračno

Kako i priliči takvom danu

Na poslu ljudi su zbunjeno gledali

Moje nasmijano lice i tužne oči

Tek dvojica su komentirali majicu

Sad taj natpis „You want it darker“

Zvuči tako ironično

Trebalo je uz svijeću pored Bude

zapaliti cigaretu Tebi u čast

sunce djeluje tako neprilično

Svijet bi trebao tugovati još malo

Sad samo pišu,

Ponavljaju gradivo

 

Mi hodamo po ivici depresije.

Danijela Vejnović rođena je Banjalučanka, gdje je završila gimnaziju. Zvanje inženjera stiče na Fakultetu tehničkih nauka u Zagrebu. Već od gimnazijskih dana pokazuje zanimanje za zakone matematike i fizike i koliko se oni mogu primijeniti u svakodnevnom životu i radu. Kroz studije shvata da postoji nešto što se prožima sa naukom i nadograđuje je, te svoje poznavanje naučnih objašnjenja funkcionisanja korelacije čovjek-priroda, funkcionisanja života na planeti Zemlji, upotpunjuje učenjima iz oblasti energetske i komplementarne medicine, metafizike i spiritualnosti, ayurvede, yoge. Bavi se istraživanjima i traženjem odgovora i u oblasti astrologije. Živi i radi u Beogradu kao holistički terapeut, akupresurolog, bahov praktičar, specijalista ili terapeut informacione dijagnostike i korekcije stanja. Autor je programa „MESTO ISTINE“ koji je nastao kao sublimacija njenih znanja stečenih kroz razne škole, metode i učenja Istoka, kao i velikog iskustva iz prakse (više od 15 godina). Danijela nam je predstavila dvije svoje knjige: „Sjaj vedrog oblaka“ i „Nebeski dlan“ koje obrađuje brojne životne teme i djelimično daju odgovore na važna pitanja koja sebi svakodnevno postavljamo. Svi mi tragamo za smislom i suštinom života na ovaj ili onaj način, međutim neki od te potrage za svrhom u ovom svijetu brzo odustanu. Sa Danijelom smo, između ostalog, razgovarali o tome koliko danas govorimo jezikom duše, dobre namjere, jezikom ljubavi? Koliko je čiste i iskrene komunikacije među nama? Koliko je dobrote i empatije danas? Zašto smo sami sebi često na zadnjem mjestu? Da li se zaista sve dešava u savršenom redu i rasporedu? Crveni salon je bio pun, kako Danijelinih prijatelja iz gimnazije, nekadašnjih komšija, tako i gostiju koji su pažljivo i bukvalno netremice, sa velikim žarom upijali Danijeline rečenice i životne spoznaje zasnovane na godinama ozbiljnog istraživanja i iskustva. I publika i gošća i organizatori su bili prezadovoljni.

42319619_1911159205855258_5339243569880236032_n

Celim svojim Bićem znam da nikada nije uzaludno nijedna reč potrošena, nijedna radost podeljena… a još manje Sveprisutna Ljubav. Što više pružamo – kroz reč, delo, emociju… to sve više dobijamo. Možda ne istom merom i na isti način… čak ni od istih ljudi, ali ipak dobijamo. Postajemo bogatiji za svaku novu vrstu vibracije i dela nečijeg personalnog tona… u ma kojoj razmeni. Može izgledati naivno ili uzalud pruženo i izrečeno. Ali sigurna sam da nije. I kod onih najtvrdokornijih, to (uslovno rečeno) seme kroz reč ili delo će kad-tad početi da daje rezultat. Najčešće mi nećemo biti svedoci toga, ali to nije ni važno. Važno je da smo odaslali sve što jeste deo najčistije vibracije Svetlosti (kroz bilo koji vid njenog ispoljavanja). Važno, zato što se ovde radi o stepenu naše Svesti. Ona ne mora biti u istoj ravni sa nekim drugim Bićem. Ali će, sigurna sam, doprineti i nekom da u svojoj ravni gde se trenutno nalazi, odskoči bar za malo. A to je puno… u Svetlosnom svetu. Pa stoga, ne štedimo reč, radost, ljubav… pružajmo ih i delimo.

Goran Belecan Mirković rođen je u maju 1976. godine u Banjaluci gdje je i odrastao, kako kaže u Ulici Slaviše Vajnera Čiče koja danas nosi ime Rade Vranješević. Međutim, veći dio djetinjstva proveo je na Starčevici u čuvenim papagajkama, u Ulici Rajka Bosnića 3 (treći sprat). Njegovo ime je staro slavenosrpsko, a porijeklo izvodi iz osnove riječi gora, odnosno šuma, planina, a sinonim je golemosti i snage. Osnovna škola koju je pohađao takođe je promijenila naziv, ovog puta iz Mirka Višnjića u Vuka Stefanovića Karadžića. Zajedno sa njegovim upisom u Gimnaziju, Zvezda postaje prvak Evrope. Goran je danas po zanimanju diplomirani pravnik, a o svom poslu kaže: pade mi u krilo, bolji no što jeste ne bih pronašao ni da sam tražio s nešto manje stresa, al’ šta da se radi. Svoje pjesničke bravure objavljivao je u Pančevačkim Rukopisima, te izdanjima izdavačke kuće Alma iz Beograda i nema ambicija da se njegova gimnazijska i fakultetska zanimacija krsti ikako drugačije do hobijem. Goran za sebe kaže da je rođen kao čovjek, što i dalje jeste i nada se da će ostati do kraja, sve u svemu ipak ponosan na sebe u šta je odrast’o od svog prvog maja.

48361418_1953938848243960_3134479132759425024_n
Foto: Borislav Brezo

Goran nam je predstavio svoje dvije zbirke poezije: „Da bog da ti se gradivo nagomilalo“ i „Moj strogi patrijarhalni odgoj i klasično obrazovanje ne dozvoljavaju mi da ovoj zbirci dam bolji naslov nego prethodnoj“. Za svoje stihove, Goran inspiraciju nalazi svuda, u najširem smislu rečeno u prirodi i društvu, u biljnom i životinjskom svijetu, u kafani, s pivom u ruci, u popularnoj kulturi, sportu, politici, među prijateljima i proslavljenim i manje poznatim banjalučkim legendama,.. U njegovoj poeziji provlače se i teme iz čuvenog stripa Alan Ford, kultnog domaćeg filma Kako je propao rokenrol, neke njegove pjesme nose nazive poput onih velikih srpskih pjesnika, ali dotiče se i narodnog folklora. Sa Goranom smo razgovarali o mnogo čemu, o fudbalu, Japanu, Aleksandru Vučiću, malim kravama, pivu, haiku poeziji,.. Najviše smo se smijali. Atmosfera je bila jedinstvena, članica našeg tima i pjesnikinja Saška Madžar je čitala Goranove stihove, neponovljiva energija koja je uspostavljena s publikom bila je garancija prijatnog druženja i svi su neskriveno bili oduševljeni, a Goran je istinski uživao. Treba spomenuti i to da on do dolaska na promociju nije znao gdje dolazi, promociju iznenađenja su za njega organizovali njegovi dugogodišnji prijatelji i radne kolege. Bilo je to nezaboravno veče o kojem je Goran, u njemu svojstvenom maniru, napisao pjesmu koja će biti objavljena u njegovoj sljedećoj zbirci.

Razgovor sa Donijem

Čak četiri puta sam se

rukovao s dragim Trampom

ne jednom tek il’ dva, tri

kao s nekim drugim krampom

Razgovarao sam sa njim

duže nego drugi netko

tako mi se barem čini

a ja grešim vrlo retko

O samoj smo politici

prozborili reč il’ dvije

ali sam mu sve rekao

što se tiče nam Srbije

Izložio detaljno mu

zašto mislim da je važno

da nam dođe u posetu

i rekao „JES“ je snažno

Rekao sam, u suštini,

tebe brate Srbi vole

spominju te otprilike

kol’ko se i meni mole

Rekao mi je da ličim

na en bi ej košarkaša

u sebi sam pomislio

Doni to je igra naša

Sve u svemu, bitan susret

uspešan i plodonosan

doneće nam samo korist

priznaću da sam ponosan

Uspješne ekranizacije kvalitetnih naslova za kišne dane

Kad se zasitim čitanja, a dođu neočekivano hladni kišni dani, onda volim pogledati dobar film baziran na književnom djelu. Činjenica je da ne vrijedi polemisati oko toga šta je bolje. U pitanju su različite vrste umjetnosti i svaka nesumnjivo ima svoje prednosti. Uostalom, o tome sam detaljno već pisala ovdje. Podjednako sam uzbuđena pred svakom filmskom adaptacijom knjige koja mi se svidjela i pred svakim djelom koje poželim pročitati nakon njegove kvalitetne prezentacije na filmskom platnu. Predstavljam vam pet odabranih ostvarenja koja vas neće razočarati bez obzira za šta se odlučite. Pretpostavljam da ste ih, za razliku od mene, davno otkrili, ali nikad se ne zna. Ako, kojim slučajem, tražite neki film inspirisan životima pisaca, podsjetite se ove liste.

Dangerous Liaisons SL001
Foto: Eastman.org

Boja Purpura

Ubrzo nakon što je Laguna izdala Boju purpura u novom ruhu, obnovila je i zanimanje čitalaca za ovaj američki klasik Alis Voker ovjenčan Pulicerom i drugom najvažnijom američkom književnom nagradom „National Book Award“. Radnja ovog romana u pismima najvećim dijelom se odvija u ruralnoj Džordžiji i opisuje težak život crnkinja na samom početku XX vijeka. Sili odrasta u teškom siromaštvu, stalna je žrtva fizičkog nasilja i seksualnog zlostavljanja od strane očuha koji je odvaja od rođene djece. Već sa četrnaest godina udaje se za čovjeka koji je, takođe, tuče i maltretira, trpi uvrede od strane njegove djece koju podiže, njeguje i njegovu ljubavnicu koju dovodi u kuću i biva razdvojena od rođene sestre Neti koja je pobjegla od očuha, a koja će ubrzo otići u Afriku. Pomirena sa sudbinom, Sili postaje opčinjena nezavisnošću strastvene i prelijepe pjevačice Šug Ejveri koja predstavlja njenu slamku spasa i izvor snage, a prema kojoj razvija intimnu naklonost. Vrijedi napomenuti da ni druge Afroamerikanke nisu u mnogo zavidnijem položaju od Sili. Ratoborna Sofija koja uvijek kaže sve što misli i ne sputava sopstveno ponašanje će upravo zbog svoje „jezičine“ završiti u zatvoru i biti izložena najrazličitijim poniženjima.

colorpurple13
Foto: Film-actually.com

Film snimljen po ovoj veoma značajnoj knjizi režirao je Stiven Spilberg, a bio je nominovan za čak 11 Oskara. Zanimljivo je spomenuti i to da su Vupi Goldberg i Opra Vinfri debitovale u ovom vrlo nježnom i dirljivom filmu odradivši, zaista, sjajan posao. Štaviše, sam film je u meni izazvao daleko više emocija nego knjiga.

Svila

Svila italijanskog pisca Alesandra Barika je priča o francuskom trgovcu svile koji, usljed zaraze svilenih buba koja je zahvatila cijeli svijet, kreće na put u Japan u kojem je ova prodaja nezakonita. Bilo je to 1861. Flober je upravo pisao Salammbo, električno osvjetljenje je još uvijek bilo samo pretpostavka, a Abraham Linkoln, s druge strane okeana, vodio je jedan rat čiji kraj nikad neće dočekati. Ipak, sigurna sam da svojevrsni uvid u istorijski razvoj evropske industrije svile nije ono zbog čega nam je, nakon čitanja ovog neobičnog i izuzetnog štiva, toplo oko srca.

14silk-600
Foto: NYtimes.com

Ono što nas očarava je zapravo čežnja, zatim ona, svima nama dobro poznata, nostalgija za nečim što nikad nećeš proživjeti i, konačno, sama ljubav u njenom najpotpunijem obliku. Radnja se odvija polako, bez uzbuđenja i drame, a atmosfera je sve vrijeme prijatna i onda, na pretposljednjoj stranici, suze,.. Suze usljed spoznaje kako je ljubav veličanstvena i velikodušna. Nemate izgovor da ne nađete tih sat vremena koliko vam treba da pročitate nepunu 101 stranicu za osjećanje koje će vas držati. Ne znam osobu kojoj se nije svidjela ova nenametljiva knjiga.

df201ec6c1027d049f2efdb91af88350
Foto: Pinterest.com

Što se tiče njene ekranizacije, vrijedi istaći da se film svidio i mom mužu koji nije čitao knjigu i koji, naravno, preferira istorijske, ratne, akcione, džejmsbondovske i uopšte filmove s puno trke, lude vožnje i pucačine. Boje, predjeli i priroda su (vizuelno) očaravajući, a i sama atmosfera je vrlo vjerno prenesena. Čak ni Kira Najtli nije iritantna.

Tajni život pčela

Nevjerovatno je kako uprkos želji da dođete do nekih finih knjiga i filmova i uostalom tolikom napretku tehnologije da vas do takve informacije često dijeli samo klik mišem (naravno ukoliko znate pametno da se služite svim raspoloživim sredstvima), često propustimo mnoge sjajne autore i same bisere od djela. Takođe, uvijek je fascinantno koliko se ukusi razlikuju i među ljudima sličnih senzibiliteta i interesovanja, pa tako i sama procjena kvaliteta većine ostvarenja. S druge strane, divno je kad nekad bukvalno usput, spomenom nečega, doduše od strane pouzdane osobe čijem mišljenju bezrezervno vjerujete, otkrijete jedan pravi mali dragulj. Upravo takav je bio moj susret s ovom pitkom i izuzetno toplom pričom.

The-Secret-Life-of-Bees-Summary-Sample
Foto: Essayshark.com

Tajni život pčela Sju Monk Kid je jedna od rijetkih knjiga poslije koje jedno vrijeme ne uzimate čitati ništa drugo jer želite da i dalje upijate sve njene medne sokove kako biste što duže ostali pod uticajem emocija koje je u vama izazvala. Iako se uglavnom predstavlja kao priča o majkama i kćerkama, ovo je za mene prvenstveno priča o odrastanju, o sestrinskoj ljubavi pogotovo između žena koje nisu ni u kakvoj krvnoj vezi i o mnogo čemu još. Uživala sam sa svakom rečenicom i porukom. Nažalost, stekla sam utisak da je film nepravedno zapostavljen i podcijenjen, a stvarno nema posebnog razloga za to jer nije samo glumačka ekipa (Dakota Faning, Kvin Latifa, Dženifer Hadson, Ališa Kiz, Pol Betani) fantastična!

Opasne veze

Američka kostimirana drama iz 1988. godine je, mogli bismo reći, indirektna adaptacija francuskog epistolarnog romana iz XVIII vijeka Pjera Šoderloa de Lakloa. Scenario je više prilagođen pozorišnoj adaptaciji ovog književnog klasika. Reditelj Stiven Frirs je ovom dramom debitovao u Holivudu. Svejedno, film će pokupiti Oskare u tri kategorije: za najbolji adaptirani scenario, za najbolji kostim i za najbolju scenografiju. Samim tim, bespotrebno je da naglašavam kvalitete ova tri elementa filma. Ipak, Oskar je u to vrijeme još uvijek nešto značio.

maxresdefault
Foto: Youtube.com

Prefrigana i veoma uticajna plemkinja iz pariskog visokog društva, markiza de Martej moli svog nekadašnjeg ljubavnika, inače atraktivnog zavodnika lišenog emocija koji prosto obožava nametnute izazove tog tipa, da oduzme nevinost mladoj Sesil Volanž koja treba da se uda za markizinog bivšeg muža. Vikont, s druge strane, želi da se upusti u osvajanje prelijepe i pobožne madam de Turvel u koju će se kasnije iskreno, po prvi put u životu, i zaljubiti. Ako volite beskrupulozne aristokratske spletke i niz komičnih situacija, raskošnu kostimografiju i slojevite likove, ova elegantna drama zadovoljiće vaša čula. Fenomenalnu glumačku postavu čine nesvakidašnji Džon Malkovič, odlične Glen Klous, Mišel Fajfer i Uma Turman, te simpatični Kijanu Rivs.

(Florensina) Knjižara

Djelo Penelope Ficdžerald “The Bookshop” dugo već planiram pročitati, a ta želja će posebno ojačati sad nakon što sam pogledala ovaj predivni, za moj ukus dovoljno melanholični film. Udovica Florens Grin otvara knjižaru u jednom učmalom primorskom gradu u Engleskoj. Međutim, ubrzo će se ispostaviti da ne dijele svi njenu ljubav prema čitanju. Nevjerovatno hladnoj okolini ona, naime, postaje trn u oku. Jedinu podršku nailazi u gospodinu Brundišu, povučenom osobenjaku koji dijeli njenu strast prema knjigama, a kojem prvom šalje nove i kontroverzne naslove poput Lolite i Farenhajta 451. Ljudima koji ne znaju uživati u usamljenosti i koji ne razumiju bijeg od ljudi u svijet knjiga, ovo će biti monotono i dosadno.

636707493620078871-Mr.-Brundish-Bill-Nighy-reads-from-Florence-Green-s-Emily-Mortimer-selection---The-Bookshop---Courtesy-of-Greenwich-Entertainment
Foto: AZcentral.com

Ako ste, pak, bibliofil (a da niste ne biste se zatekli čitajući ovo), sigurna sam da ćete uživati u ovoj špansko-britansko-njemačkoj koprodukciji višestruko nagrađivane drame “Florensina knjižara” koja podsjeća na značaj očuvanja knjižara, izdavača, pisaca i brigu o čitaocima. Preporuka za sve koji koji vole razmišljati o međuljudskim odnosima uopšte, o ponašanju, komunikaciji, motivima, ljudskoj površnosti i namjernoj svireposti,.. Glavne uloge tumače Emili Mortimer, Patriša Klarkson i Bil Naj.

The клуб

Насловна фотографија: Glassrpske.com

Иако сам имала жељу да пишем о нашем клубу читалаца, схватила сам да то никад не бих написала овако надахнуто и пјеснички топло као наша драга Александра Маџар. Стога, уз њено одобрење преносим у цјелости текст објављен у Гласу Српске 21. априла 2018. године.

Jедини бањалучки клуб књиге Д клуб: Романима оплеменили душу, живот обогатили пријатељством

Четвртак, за неке само обичан дан у седмици, радни, нерадни, успјешан, досадан, један од оних за које једва чекамо да се заврши или да почне.

Једно је сигурно, пролазан, као и живот, али сигурно је и то да је одређеној групи људи сваки други четвртак у мјесецу истински посебан. Ти људи су чланови јединог бањалучког клуба књиге, „Д клуба“, који у просторијама Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске окупљају и дијеле виђења, осјећања и судбине јунака дјела која читају, понекад тражећи себе и људе из окружења у њима.

31530845_10216335075034144_366455014945718272_o
Фото: Гостовање наших чланова у јединој озбиљној емисији посвећеној култури, „Арт машинa“ код Јелене Којовић-Тепић.

Неки од њих се никада прије тога нису видјели, неки су били познаници, али послије неколико мјесеци дружења уз књигу, све њихове људске разлике спојене су у вриједно пријатељство, рођено читањем. Захваљујући њима, покренута је иницијатива за оснивање сличних клубова читалаца у Приједору, Зеници и Сарајеву, што је велика ствар у времену када култура дише на апаратима. Сваког другог четвртка нови члан предлаже, како је они називају, „лектиру“ коју остали морају прочитати до сљедећег виђења и активно учествовати у разговору о њој. На једном од окупљања била је и екипа „Гласа Српске“ и покушала да украде и опише дјелић страсти која се осјети у ваздуху док они говоре. А када су „затворили корице“ и вратили се из свијета слова, разговарали смо о томе шта за њих значи постојање овог клуба. Прва је почела Јана Здјелар, и то реченицом са којом су се сви сложили: „Напокон могу са неким подијелити љубав према књигама.“

Наравно, то је најједноставније, додаје Здјеларова, што може рећи.

– Искрено тих сат-два два пута мјесечно ме одморе и опусте како одавно ништа није. И хвала другарима на томе – каже она.

Међу њима је и Татјана Атлагић, која је, како каже, поново открила љубав према књигама.

– А биле су ми се чак и огадиле. Као оно из текстова у женским часописима типа „како да поново оживите страст у браку“. Е, ја саможивјела ту страст. То јест, не ја него група. Али не у браку, него према књизи – кроз смијех је казала Атлагићева.

Током сваког дружења Соња Стојичић-Грујић каже да научи нешто ново.

– Научити нешто ново од људи са којима дијелиш страст према нечему је ријетко и посебно. И још једна битна ставка, све оно што нисам добила на студијама књижевности, а о чему сам маштала када сам уписала факултет, добила сам сад, много година касније – истиче она.

28947253_10216002021628017_2235662987791707457_o
Фото: Маја на једном од својих путешествија носталгично машта о дружењу с нама.

Има и оних који никад нису ишли на масаже, јогу, у велнес јер све благодети умног и физичког опуштања проналазе у „Д клубу“. Једна од њих је и Мирјана Шутиловић.

– Вратим се кући с осмијехом и жељом да што прије прочитам лектиру не би ли и нови састанак дошао што прије – додаје она.

Живот Стеве Грабовца, јединог мушкарца у „Д клубу“, његове другарице уљепшавају, наглашава он, шармантношћу, елоквентношћу и знањем на заиста префињен начин.

– На нашим окупљанима трудим се да пренесем своју љубав и страст према књигама, своје скромно знање и то заиста могу чинити опуштено, без куртоазне уштогљености. Да не говоримо сад о томе колико сам нових књига прочитао, открио неких нових аутора, па чак и открио нешто ново о већ познатом – прича он.

33988250_10156315298834787_6842381432266948608_n
Фото: Стево у друштву Бекима Сејрановића на степеницама Банског двора за вријеме првог и прегенијалног Фестивала књижевности „Императив“.

Стварају се ту ти неки посебни односи, па се дешава, описује Сузана Шева, да неко кога до јуче ниси познавао може да ти прочита мисли, да искаже твоја размишљања како ни сам не би могао, да цитира нешто што си и сам подвукао у књизи.

– То ми је врхунац нашег дружења! Наши састанци оплемењују ум, хране душу и утисак послије састанка данима држи. Баш права интелектуална гозба – тако осјећа Сузана Шева.

Дружењем у „Д клубу“ Вања Шушњар-Чанковић добила је непоновљив тзв. социјални капитал, односно круг људи сличних интересовања.

– Један истовремено миран и динамичан кутак позитивне енергије и неисцрпан извор инспирације. Нећу претјерати ако кажем да сам обновила своју вјеру у људе и њихову доброту јер већ смо за ово кратко вријеме колико се познајемо прошли кроз неке ситуације које су ме увјериле и да се имам на кога ослонити кад затреба, да нисам сама у овом често суровом свијету беспоштедне борбе – искрена је Вања, која додаје да од када њих познаје чита троструко више.

Поетична је била и Данијела Делић-Мирнић.

– Зажмирите и замислите да људи сасвим случајно уђу у твој живот и онда ти уљепшају дио живота до те мјере да не можеш да дочекаш сљедећи сусрет. Моје другарице из клуба уносе сунце у сваки мој дан – прича Данијела.

Да то вријеме када прочитана књига оживи добије нову димензију истакла је Инге Робл-Максимовић.

Свако од нас је нешто друго запазио и примијетио неки детаљ, доживио причу или лик из књиге на свој начин. И нема осуђивања, ни погрешних мисли.

Сва вреднота и јесте у том богатству разноликости – сматра она.

32899214_10155533816720920_1868428769396523008_n
Фото: Ми на усијаном лименом крову љетње терасе НУБ РС прослављамо рођендан наше почасне чланице Весне Мијић која нас свим срцем бодри из Сарајева.

Сандру Јанковић прво је Клуб књиге БиХ, гдје су се сви виртуелно упознали, пробудио из читалачке учмалости.

– Толико сјајних препорука и сјајних расправа о књигама морало је изњедрити и наш „живи“ клуб. Већ након првог дружења „уживо“ осјетила сам да сам дио нечег посебног – толико добре енергије, хумора, али и озбиљне анализе књига, која је неријетко мијењала првобитне утиске о прочитаном – рекла је Јанковићева.

34339923_10155569167975920_1131944566505603072_n
Фото: Наша иницијаторка, администраторка, модераторка, Бог и батина Бранка која нам ових дана пркоси из Москве и вади маст оваквим фоткама.

Размјењивање књига
– Колико год били различити, имамо ту фанатичну љубав, морам искористити тај израз јер фанатично дијелимо, доносимо, размјењујемо књиге и утиске, и мислим да је ово сјајан начин да некога упознаш зато што пуно о себи говоримо на сваком састанку кроз разговоре о књигама. Сви су до неба забавни и штеде ми озбиљну лову јер од када сам у „Д клубу“ не купујем књиге, само их размјењујемо и претражујемо по библиотеци. Читам више него икад и напокон ме неко прати у том читању и није му чудно што читам три књиге у исто вријеме. Браћа и сестре по фанатизму – подијелила је своје мисли о „Д клубу“ и Бранка Шестић.

Додајем још списак оног што смо досад прочитали, па ко воли, нек изволи. Наравно, никад нисмо читали само једну књигу од предложеног аутора. Иако, признајем, двије лектире нисам прочитала, од појединих аутора са списка сам, управо захваљујући клубу, прочитала још много тога, а да не набрајам шта сам још у међувремену, подстакнута заразном енергијом групе издегустирала. За сљедећи сусрет читамо Звук ствари које падају Хуана Габријела Васкеса.

  1. Књига о Милутину, Данко Поповић
  2. Остаци дана, Казуо Ишигуро
  3. Шум времена, Џулијан Барнс
  4. Пурпурни хибискус, Чимаманда Нгози Адичи
  5. Балтимор, Јелена Ленголд
  6. Катедрала, Рејмонд Карвер
  7. Опчињеност најгорим, Флоријан Зелер
  8. Игра стаклених перли, Херман Хесе
  9. Тунел, Ернесто Сабато
  10. Љубав у доба колере, Габријел Гарсија Маркес
  11. Лузитанија, Дејан Атанацковић
  12. Стонер, Џон Вилијамс
  13. Анђелин пепео, Френк Мекорт

Говори, бре, српски да те цео свет разуме!

О значају очувања писма и његовања језичке културе једног народа сувишно је писати. Такође, бесмислено је тражити кривце у развоју технологије и великој употреби тзв. паметних телефона, превеликој изложености другим језицима и уопште сваљивати одговорност на друге, почевши од по много чему затрованих медија, преко потпуно неконтролисаних друштвених мрежа до политичара и уопште стања у друштву. Могла бих ја сад исписивати странице о промјени система вриједности, о ниподаштавању знања и (не)квалитету формалног образовања, о томе зашто се налазимо ту гдје јесмо, али нећу.

32267047_10155762606568090_2438751004116647936_n
Фото: Приватни албум

Оно што хоћу је сталним и сликовитим примјерима указивати на кризу у којој се налази култура изражавања, а занимљивим и духовитим илустрацијама упућивати на правилно служење језиком. Брига о језику и његовој чистоти треба да буде општа, самим тим и свакодневна обавеза сваког од нас. Потреба за упућивањем на изворе који чувају природу, дух и љепоту језика није и никад не може бити пренаглашена. Дакле, без много паметовања и излажења ван контекста, за данас издвајам сљедеће, у посљедње вријеме све учесталије грешке, односно њихове правилне изразе:

1. Шта има за јело?

Приједлози (оне кратке ријечи које нису везници попут за, са, на, пред) се не могу употребљавати уз глаголе! Дакле, правилно је питати: „Шта има за јело?“ или „Шта има да се поједе?“, а не „Шта има за јести?“. Исто тако (као што каже наш чувени лингвиста, професор Телебак), ма колико да вас неко запрепашћује и излуђује својим поступцима, бар ви владајте собом и немојте реаговати овако: „Па то је за не повјеровати! Па то је за полудјети!“, него: „Па то је невјероватно! То је да човјек полуди!“

2. Ми бисмо!

Презент глагола бити гласи: Ја биХ, ти би, он би, ми биСМО, ви биСТЕ, они би.

28472298_1575968269157353_9183870925293750778_n
Фото: Бојан Јокановић

3. Наша учитељица је строжа од ваше.

Компаратив придјева строг је строжи, а не строжији. Исто важи и за прилог строго (строже).

4. Дођите! Ми смо код куће.

Иако се традиционална породица све више губи и иако све мање посјећујемо једни друге, данас све чешће можемо чути да је неко кући. Најзанимљивије је што мало ко исправља дјецу кад одговарају да је неко остао кући умјесто код куће или у кући. Након глагола кретања правилно је да се изостави приједлог. На примјер: „Поздравите се са другарима, јер сад идемо кући. Слободно навратите касније, бићемо код куће.“ Уз глагол кретања иде датив, а уз глагол мировања генитив са приједлогом код. Према томе, идемо зубару, а били смо код зубара. Пошли смо пријатељу на славу. Били смо код пријатеља на слави. 

29356517_1596830167071163_7711669043312197632_n
Фото: Бојан Јокановић

5. С обзиром на то и то

Често се може чути и прочитати: „Обзиром да није било примједби, приједлог је усвојен. Обзиром на значај овог питања, одлучено је…“ Ако је без обзира, онда је и с обзиром (кад га има). Слично је и радити с вољом, слушати с пажњом, односно без воље и без пажње. Осим тога, само значење ријечи обзир тражи да се допуни ријечју која ће означити на што је тај обзир усмјерен. Према томе, ако вам је стало до обзира, можете га употријебити са мало више обзира према језичкој норми, те писати и говорити правилно, односно: С обзиром на то…, с обзиром на то да…, с обзиром на то што… Такође, ако нисте сигурни како се каже или ако из стилских разлога желите да избјегнете понављање, можете користити израз будући да или везнике пошто, како.

28468245_1575969332490580_2112307017054914267_n
Фото: Бојан Јокановић

6. У вези с тим

Слично ранијем примјеру, учестала је и злоупотреба генитива са изразом у вези, па се чује у вези тога, у вези чега, у вези вашег приједлога,.. Осим што је погрешан и ружан, овај канцеларизам укоријењен у говору народа забрањују све граматике и језички приручници. Значење именице веза тражи инструментал са приједлогом са: у вези с вашим писмом, у вези с вашим приједлогом, у вези с тим.

28276468_1575968765823970_6815329586485769362_n
Фото: Бојан Јокановић

7. Отишла је без кајања

Рекла је то без да је размислила, Учинила је то без да се покајала, Напустио их је без да је зажалио,.. Увијек се нервирам без везе! Овдје људи у посљедње вријеме као да се такмиче ко ће ово ‘без да’ више пута употријебити и то у само једном излагању, као да су претплаћени. Заједно са овом ‘истом’ из сљедећег параграфа, ‘без да’ је постала малтене поштапалица равна оној ‘овај/онај’. Каже се: Учинила је то без кајања, Отишао је а да није зажалио, Није лијепо отићи без поздрава,.. 

26994110_10155504734428090_8789710930287239624_n
Фото: Виолета Бабић, писац, лектор и уредник у Креативном центру, језички стручњак и лексикограф.

8. Бити исти, бити посебан, бити слободан, бити само свој

Оно што ме посебно иритира је претјерана и раширена употреба замјенице исти умјесто замјеница он/она/оно и то тамо гдје јој није мјесто. Ова одлика типично административног стила је постала буквално помодарство и то преко ноћи. Користе је сви и свуда, чинећи језик накарадним, а неријетко и уносећи забуну у значење. Како стоји у језичком нормативу реченица Упитан о Ракићевој жени, оптужени је рекао да исту не познаје могла би се сматрати прихватљивом у неком записнику са саслушања и сл., али би у другим говорним ситуацијама и функционалним стиловима боље било рећи Упитан о Ракићевој жени, оптужени је рекао да је не познаје. Дакле, замјеницу исти у овој функцији треба избјегавати колико је могуће, а могуће је увијек. Са већ поменутим ‘без да’ употреба замјенице исти постала је толико учестала, те се шири попут какве заразе и то од стране учених људи који живе од комуницирања.

9. Миличина сестра

Граматике кажу, а тако говоре сви са добрим језичким осјећањем, да од именица на -ица присвојни придјеви имају завршетак -ичин: Миличин, Бранкичин, Маричин, Славичин, Љубичин, пријатељичин, колегичин, учитељичин, глумичин. Није ни мјесец „мјесеч“, али је ипак мјесечина и примамо мјесечну плату, баш као што је пшеница, а једемо пшенични хљеб упркос савјетима љекара да га треба смањити. Од овога се изузимају именице на -чица: дјевојчицин, продавачицин, кројачицин, Анчицин.

10959445_774609032592303_3371314412070790656_n

10. Рођена сам у Бањој Луци

Љепотицу Бању Луку, чак и они који је највише воле, руже погрешним изговором и писањем њеног имена: из Бања Луке, у Бања Луци, са Бања Луком. Назив града Бања Лука чини стари присвојни придјев бањ, бања, тј. банова и именица лука са значењем ливада. Ваља знати да у сложеном називу града Бања Лука обје ријечи имају свој посебан акценат и обје се мијењају по падежима: из Бање Луке, према Бањој Луци, за Бањом Луком,.. Двојак назив града наметнуо је дилеме у вези са присвојним придјевом и именицом за означавање становника града. Од једночланог назива Бањалука присвојни придјев је бањалучки, становници града су Бањалучани и Бањалучанке. Међутим, од вишечланог назива Бања Лука придјев је бањолучки, а житељи су Бањолучани и Бањолучанке (као средњошколци, спољнополитички, новосадски).

Иначе, аутор ових дивних  и надасве креативних цртежа и карикатура је Бојан Јокановић, Сизиф у борби за очување српског језика и ћирилице. Обавезно посјетите и дијелите његову страницу како би правописна правила нашла пут до оних којима су намијењена. Није наодмет пратити и Српски ЧАСком, Ћирилизацију, те вриједне и мени омиљене Правописце,.. Наравно, најбоље је с времена на вријеме консултовати рјечнике, различите правописне приручнике, језичке недоумице, читати стручне књиге лингвиста, уџбенике, па и џепне спасиоце. Кад сте у дилеми, можете врло брзо пронаћи одговоре претраживањем неких од сљедећих сајтова: како се пише, писменица, српски језик, сазнај лако, опште образовање.

22406366_10155238797598090_8548117544894247312_n
Фото: Српски ЧАСком

Наравно, сви гријешимо, сами професори језика и лектори праве лапсусе, језик се мијења и обогаћује, оно што је донедавно било неправилно постаје норма. Ја сам сваки дан у дилеми шта је правилно, који израз је љепши, може ли се нешто саопштити једноставније. Гријешим, често користим стране ријечи тамо гдје бих могла употријебити наше, повремено прибјегавам и жаргону, не љутим се кад ми се укаже на испад, штавише подстичем пријатеље да ме исправљају, не либим се исправити туђи пропуст упркос ономе што најчешће услиједи. Људски је гријешити. Истовремено, признајем да сам у овом погледу елитиста иако знам да то нема смисла и оправдања. Али, и то је људски.

Umjetnost na dar

Naslovna fotografija: slika Nine Babić preuzeta sa 6yka.com

Prije nekoliko dana naša akademska slikarka Nina Babić je u centru grada dijelila opus svojih slika (oko 450) nastalih tokom proteklih 15 godina. Ovim činom je ukazala na položaj kulture u gradu koji se priprema za kandidaturu za Evropsku prestonicu kulture. Novinarima je, između ostalog, rekla da želi da ljudi taj dan zastanu makar na minut i uživaju u umjetnosti, te da umjetnik treba biti angažovan. Otišla sam do trga i uprkos nepodnošljivoj vrelini, Nina je bila nasmijana, ljubazna, onako prelijepa i divna svima je posvetila vrijeme. Rekla nam je da možemo uzeti i više slika jer nas je bilo troje, ali meni je bilo strašno neprijatno da to uradim. Došla sam najviše da joj ukažem podršku, ali i empatiju. Da joj na neki način dam do znanja da cijenim njenu hrabrost, ali i da mi je istovremeno žao.

IMG_0997
Foto: 6yka.com

Nakon prijatnog razgovora otišli smo kući i evo već danima sam pod utiscima tog oplemenjujućeg susreta. Sve bih nešto napisala, a plašim se da neće biti dostojno njenog poduhvata i svojevrsnog bunta. Ja sam tog dana bila nekako ispunjena, stalno sam gledala njene slike i provjeravala gdje će se najviše uklopiti. A opet, bilo mi je i teško i evo već danima sam nekako utučena. Treba li pojedinac biti društveno odgovoran i angažovan? Naravno, ali lakše je ako si Novak Đoković ili Meril Strip. Šta je sa državnim institucijama kulture? Je li dovoljno jednom godišnje pustiti 24-minutnu projekciju na zgradi Banskog dvora? Ja ću uvijek radije potrošiti novac na knjigu, pozorišnu predstavu, koncert nego na komad odjeće, šminku, kafanu. Ali odavno već ne mogu ispratiti sve što bih željela. Neko veče jedna starija gospođa mi reče da je krenula na jedan događaj u Banski dvor jer je besplatan. Elem, kad vidim da neko ko ima porodicu i ko treba da živi od svog rada, dijeli sve ono što je stvarao sopstvenim rukama tokom godina života, dođe mi da zaplačem na sav glas. A opet, znam da će mnogi pomisliti i reći čuj kultura, koga briga za kulturu kad imamo mnogo prečih problema.

31784816_10155737524158090_2899872574349508608_n
Foto: Lični album, slike Nine Babić

Kultura i umjetnost oplemenjuju dušu, one nam pomažu da lakše podnesemo breme svakodnevnog života, one su sposobne da odagnaju mnoge strahove i neprijatnosti, zbog umjetnosti se osjećamo bolje, umjetnost hrani duh,.. Gledam ove Ninine slike i što ih više gledam sve su mi ljepše. Ono što je činjenica jeste da je Nina ovim svojim izuzetno plemenitim poduhvatom obradovala mnoga srca i uljepšala mnoge domove, nadahnula i podstakla mnoge duše. Iako od toga neće moći platiti račune, sigurna sam da je Nina nakon ovoga još bogatija osoba, jer davanje (sebe) je najveća blagodat i malo ko je njom obdaren. I nije nam Nina posvetila minut ili pet, već vječnost.

Filmovi inspirisani životima pisaca

Naslovna fotografija: Daily.social

Iako bi bilo logičnije današnji tekst nasloviti recimo Je suis Don Quichotte i objaviti neki Šekspirov sonet, nisam od onih koji mogu tek tako pisati po narudžbi. Danas sam više u elementu da vam predstavim neke, meni drage filmove inspirisane životima poznatih pisaca. Neki od njih su biografski, neki tek djelimično bazirani na stvarnim činjenicama, a neki samo plod bogate mašte scenarista i reditelja. Prije nego što krenem s listom da vam, kako i dolikuje, čestitam praznik, Svjetski dan knjige (i autorskih prava). Inače, Unesko je, kao podsticaj čitanju, izabrao baš ovaj datum jer je na današnji dan rođen i umro Šekspir, te preminuo Migel de Servantes, dva velikana svjetske književnosti. Praznik pisane riječi proslaviću skromno u krugu porodice, s knjigom u ruci.

The End of the Tour, 2015

Odlična biografska drama o piscu Dejvidu Fosteru Volasu kojeg intervjuiše Dejvid Lipski, novinar magazina Rolling Stone. Ako volite intelektualne dijaloge o svakodnevnim temama počevši od zavisnosti od tehnologije, preko usamljenosti, pa sve do straha od pažnje i zamki popularnosti, sigurna sam da ćete uživati u britkim mislima protagonista. Film je čista književnost, vjerovatno bolji od većine adaptacija klasičnih književnih djela. Džejson Sigel je očaravajuće fantastičan u ovoj zahtjevnoj ulozi. Ljepota ovog filma se ogleda u prirodnim i vrlo realističnim razgovorima stvarnih, vjerno predstavljenih junaka.

The-End-of-the-Tour-Review
Foto: Headstuff.org

Koliko sam bila oduševljena ovim filmom potvrđuje i činjenica da je to, vjerovatno, jedini film koji sam ponovo pogledala odmah sutradan. Lažem, drugi takav je bio Captain Fantastic. Takođe, moja fasciniranost samim piscem za kojeg dotad nisam čula bila je zarazna, sve ljude iz bližeg i daljeg okruženja sam danima smarala da pogledaju film. Pretpostavivši da su djela Dejvida Volasa zanimljiva poput njega samog, te da sadrže način izražavanja i razmišljanja predstavljen u ovom filmu, tražila sam od prijateljice da mi iz Amerike donese njegovu knjigu Infinite Jest. Nažalost, knjiga još uvijek čeka svoj red. Dovoljno je reći da je ispisana sitnim slovima na preko 1000 stranica na maltene formatu A4 i da engleski na kojem je pisana nije nimalo naivan, te da pored troje djece trenutno nemam ni potreban luksuz ni koncentraciju da se prepustim istraživanju ovog pozamašnog zalogaja. Ako je, tj. kad je pročitam, prvi ćete saznati.

Genius, 2016

Ovo je baš film za istinske zaljubljenike u književnost, odnosno za odabranu publiku, ekonomskom terminologijom rečeno za tržišnu nišu. Ali, vi ste upravo to, zar ne? Radnja se dešava tridesetih godina prošlog vijeka u Njujorku gdje poznati izdavač i urednik Marks Perkins otkriva talente poput Ficdžeralda i Hemingveja. Uskoro mu pod ruke dolazi rukopis neafirmisanog autora koji odlučuje da objavi, a koji ostvaruje ogroman uspjeh. Perkins nastavlja saradnju sa Tomasom Vulfom, a među njima se ubrzo razvija i veliko prijateljstvo. Topla i nježna biografska drama, puna dinamike i zdravog humora.

Genius
Foto: The playlist.net

Rebel in the Rye, 2017

Svi već znate koliko volim i Selindžera i njegovog Lovca u žitu. Ako se tome doda da obožavam Kevina Spejsija koji se u ovom filmu pojavljuje u ulozi Vita Barneta, predavača na Univerzitetu Kolumbija i urednika magazina Story, jasno je zašto nikad ne bih propustila ovo ostvarenje. Ne mogu reći da me je film pretjerano oduševio, mnogo je zanimljiviji dokumentarac o Selindžerevom životu i stvaranju. Film ima mnogo svojih nedostataka, najveća od svih je što je kliše(t)iran, jer Selindžer je bio sve suprotno od toga. Iako najpoznatiji po svojoj privatnosti i činjenici da se potpuno izolovao od svakog oblika društvenog života, ovaj često neshvaćeni pustinjak je u mladosti žudio za slavom. Ova ekranizacija pokriva upravo taj period, period razvoja Selindžerevog samosvjesnog talenta i prepotentnog stava.

n_1
Foto: Hollywoodreporter.com

Odvažan i privlačan, žestoko se zaljubljuje u kćerku poznatog američkog dramskog pisca i nobelovca Judžina O’Nila, prelijepu i visprenu Unu koja će ga ostaviti zbog najvećeg komičara svih vremena i veliku filmsku zvijezdu, skoro četrdeset godina starijeg Čarlija Čaplina. Selindžer se potpuno predaje onome u čemu najviše uživa, pisanju i svojoj najvećoj ambiciji, da njegove priče objavljuje čuveni New Yorker. Najveći dio kultnog romana Lovac u žitu nastaće na frontu tokom Drugog svjetskog rata nakon kojeg će se kao zagriženi lovac na naciste vratiti kući oženjen Njemicom, saradnicom Gestapoa. Nego, da ne otkrivam previše, za mene svakako jedan od dražih trenutaka je činjenica koliki talenat bi bio protraćen da Selindžer nije imao ogromnu podršku i ljubav majke.

The Hours, 2002

O filmu Sati sam već pisala ranije. Ovaj izvanredni film je bio nominovan za najprestižniju filmsku nagradu i to u devet kategorija u vrijeme dok je Oskar još uvijek imao ozbiljan vrednodavni status, a Akademija cijenila istinsku umjetničku viziju i kvalitet. Inače, film je snimljen po istoimenom romanu savremenog američkog autora Majkla Kaningema koji je za ovaj savršen omaž Virdžiniji Vulf, njenom stvaralaštvu i životu ovjenčan Pulicerom. Među briljantnom postavom prednjači Nikol Kidman koja je za ovu ulogu dobila svoj prvi Oskar za najbolju glavnu glumicu. Uvijek vrijedi naglasiti da film nije snimljen po romanu Gospođa Dalovej kako to neki misle. Ovo mi je, inače, jedan od omiljenih filmova, od onih koji mi nikad neće dosaditi, jer nevjerovatno je s koliko lakoće se prepustim njegovom ambijentu, toj neopisivoj atmosferi i emociji.

the_hours_-_h_-_2002
Foto: Hollywoodreporter.com

Shakespeare in Love, 1998

Romantična komedija inspirisana životom i zabranjenom ljubavi između Šekspira i plemkinje Viole nagrađena je sa sedam Oskara uključujući onaj za najbolji film i najbolju glumicu, Gvinet Paltrou. Iako su pojedini likovi bazirani na stvarnim ljudima, dijelovi radnje upućuju na Šekspirove drame, a pojedine činjenice iz Elizabetanskog doba vjerno predstavljene, većina radnje je plod čiste fikcije. U potrazi za novom muzom, Šekspir se očajnički zaljubljuje u djevojku oduševljenu njegovom poezijom i pozorišnim predstavama, a koja, uprkos tadašnjim običajima i uostalom njenom statusu, prerušena u muškarca, rizikuje prijavljujući se na audiciju za ulogu u Šekspirovoj novoj predstavi. Tokom njihove zabranjene romanse djelo koje je počelo kao komedija prerasta u poznatu tragediju, Romeo i Julija čiji su najslavniji citati rezultat dijaloga između nesrećno zaljubljenog para.

maxresdefault
Foto: Youtube.com

Mnogo je razloga da pogledate ovaj film, pogotovo ako volite lucidni humor, prelijepu kostimografiju, živopisan portret kraljice Elizabete I, strastvene scenske nastupe, jednu vrlo slikovitu romantičnu dinamiku. U filmu se pojavljuje i Kristofer Marlou, čuveni engleski dramatičar i scena koja upućuje na Šekspirovo plagijatorstvo, Džon Vebster i drugi. Ono što vrijedi spomena je neponovljiva uloga Bena Afleka kojeg, inače, uopšte ne doživljavam kao glumca. Ova uloga mu je baš legla i iskreno, ma koliko ne volim njegove filmove, voljela bih ga vidjeti na daskama koje život znače.

Hemingway & Gellhorn, 2012

Za moj ukus pomalo razvodnjena i preduga drama o ljubavnoj vezi između književnog velikana i poznatog zavodnika Ernesta Hemingveja i pionira ratnog dopisništva Marte Gelhorn, njegove treće supruge. Hemija koja vlada između Klajva Ovena i Nikol Kidman je zaista nevjerovatna i savršeno dočarava strastvenu vezu i turbulentan brak jednog od najuticajnijih parova svog vremena. Veliki avanturisti bili su i svjedoci najvećih konflikata tog doba, te su značajni i zbog svog izvještavanja iz španskog građanskog rata. Inače, za nastanak Hemingvejevog djela Za kim zvona zvone najzaslužnija je upravo Gelhorn.

27KAUFMAN2_SPAN-superJumbo
Foto: Vulture.com

Sylvia, 2003

Film prati istinitu priču o romansi između istaknutih pjesnika Silvije Plat i Teda Hjuza od njihovog susreta na Kembridžu do njenog preranog samoubistva. Izvanredna studentkinja i Fulbrajtova stipendistkinja patila je od duboke depresije. S druge strane, Tedova harizma, slava, prirodni talenat i lakoća pisanja privlače mnoge žene. Boreći se sa stvaralačkom blokadom i odgajajući djecu, Silvija živi u sjenci muževljeve pjesničke karijere, te ga optužuje za nevjerstvo. Film je, baš kao i Silvijina poezija i uostalom sam život, prožet zloslutnom atmosferom, dubok, pun bola i težak kao i njen tragični svršetak.

Sylvia Movie - Gwyneth Paltrow
Foto: Madeinatlantis.com

Finding Forrester, 2000

U potrazi za Foresterom je jedna vrlo inspirativna i topla ljudska priča o mladom košarkašu sa književnim talentom koji igrom slučaja, svojevrsnom opkladom, upoznaje nekad slavnog pisca koji već godinama vodi usamljenički život. Snažno, emotivno i zrelo prijateljstvo koje se među njima razvija ima pozitivne efekte na obojicu. Iako je radnja filma potpuno izmišljena, mnogi kritičari upoređuju lik pisca sa Selindžerom. Sam Šon Koneri u ulozi povučenog genija kasnije će priznati da mu je on svakako bio inspiracija dok se pripremao za ulogu. Jedan krajnje nepretenciozan film mirne atmosfere koji će pomjeriti i najtvrđa srca zahvaljujući upravo svojoj iskrenosti i jednostavnosti.

189114-tt0181536
Foto: Titlovi.com

Becoming Jane, 2007

Ova biografska drama prati romansu između slavne britanske književnice Džejn Ostin i Tomasa Lefroja koji mnogo vremena provode zajedno plešući, razgovarajući i flertujući. Iako je njihova očaranost bila obostrana, siromaštvo i socijalni status su ih spriječili da tu ljubav i krunišu brakom. Predosjetivši da Ostinova, koja je tad bila samo jedno od sedmoro djece hempširskog pastora, dakle još uvijek neafirmisana kao poznata književnica, gaji emocije prema njihovom sinu, Lefrojevi roditelji ga hitno zovu nazad u London gdje će ostati ubrzo se oženivši bogatom nasljednicom. Kasnije uspješan pravnik i političar, Lefroj će svojoj prvoj kćerki dati ime Džejn. Vjeruje se da je po njemu i izgrađen lik gospodina Darsija u romanu Gordost i predrasude koji obiluje i drugim ličnim iskustvima iz ove romanse. Džejn Ostin se nikad nije udala.

becoming-jane-1200-1200-675-675-crop-000000
Foto: Letterboxd.com

Dead Poets Society, 1989

Ne znam treba li ovaj film uopšte posebno predstavljati. Mislim da nisam upoznala osobu kojoj se ne sviđa. Svi već znate o čemu se radi. Kao neko kome je podučavanje vodeća strast, naravno da sam potpuno zaljubljena u ovo, između ostalog, toliko inspirativno i izuzetno priznanje samom obrazovanju. Ali, ne bilo kakvom obrazovanju. Nego onom nesvakidašnjem, onom koje pokreće, onom koje budi u vama želju za učenjem i stalnim usavršavanjem, rastom i razvojem. Rijetki su i nevjerovatni nastavnici, pogotovo u današnje vrijeme kad se rad, znanje i zalaganje ne cijene, koji se potpuno predaju sopstvenom pozivu i koji koriste neuobičajene nastavne metode koje omogućavaju stvarne, konkretne i pozitivne promjene. Ta njihova zadivljujuća strast je toliko snažna i zarazna da ne znate ni šta vas je snašlo. O vezi sa književnošću i poezijom ne moram ni pisati. I, iako sam to mislila ostaviti za sam kraj, nekako mi se ovdje više uklapa. Jedna lijepa i pjesnički topla priča o našem čitalačkom klubu. Carpe diem! Rekoh li da je po ovom filmu kasnije nastao i roman? Da, da, dobro ste pročitali, upravo tim redo(slijedo)m.

deadpoets1
Foto: Tumblr.com

Midnight in Paris, 2011

Za sve ljubitelje književnosti, umjetnosti, muzike, prošlih vremena, Pariza, Ovena Vilsona, i, naravno, Vudija Alena, jedna lagana nostalgično-romantična komedija, jedan izlet u prošlost. Film u kojem ćete se družiti sa Hemingvejem, Tomasom Eliotom, Gertrudom Stajn, bračnim parom Ficdžerald, Salvadorom Dalijem, Modiljanijem, Pikasom, Gogenom, Degom, Tuluz-Lotrekom,.. Film za koji ćete poželjeti da nikad ne završi.

1_LxD9yGKWBmSqOBLBJ7PyYg
Foto: Medium.com

Paterson, 2016

I za sam kraj mogao bi vam se svidjeti ovaj film o životu jednog vozača autobusa koji u pauzama piše poeziju. Nevjerovatna je smirenost glavnog junaka koji vodi jedan prosječan, običan, gotovo prozaičan i monoton život u kojem svaki dan teče rutinski, stereotipnim i automatizovanim ponašanjem, situacijama i događajima, neodoljivo podsjećajući na onaj prethodni, bez bitnije naznake da će se išta u skoroj budućnosti promijeniti. Iako pomalo usporen, nevjerovatna je mirnoća koja vas prožima dok gledate reakcije protagoniste koje bi naizgled mogle biti doživljene kao lišene bilo kakve emocije i strasti. Jedna oda samom životu, mirnom i tihom, punom kreativnosti, ljepote, ljubavi i podrške na svakom koraku. Jedna potvrda da je život sam, kao takav, prva i čista umjetnost.

paterson3
Foto: Cinemayward.com

Eto, toliko od mene za danas. Čitajte i borite se sa vjetrenjačama jer svi smo mi i Hamlet i Don Kihot! I, naravno, slobodno predlažite vaše favorite i filmove koji se nisu našli na ovoj listi.