Zašto se dete kuva u palenti? Zašto se niste ubili? Zašto?!

Zašto se niste ubili?

Knjiga Poljaka Tadeusa Borovskog, preciznije Sejranovićevo predstavljanje ovog djela, je na mene ostavilo vrlo upečatljiv utisak. „Kod nas u Aušvicu“ bilježi autobiografska logoraška iskustva samog autora, opisuje mnoge nepojmljive strahote koncentracionih logora i živote koji su se pretvorili u apsurd. To više i nisu bili ljudi, to su bile životinje spremne na sve ne bi li preživjele. Upravo to je najveći zločin u čitavoj priči o logorima. Nije to bilo: na jednoj strani zli SS-ovci, a na drugoj jadni ljudi što se bore za život s kakvim-takvim ostacima ljudskosti. Ne, to je bio čitav jedan svijet gdje vladaju bezumna, normalnom čovjeku neshvatljiva pravila koja su tjerala obične ljude da se međusobno ubijaju, kolju, siluju, cinkare jedni druge za koricu kruha. Jedan će otac prijaviti i svojeručno objesiti vlastita sina zato što je „švercao kruhom“. Preživjevši nešto najstrašnije u povijesti čovječanstva, izbjegavši plinske komore u nacističkim logorima, Borovski, informiše nas Sejranović, dobija dijete da bi ubrzo nakon toga svojevoljno gurnuo glavu u plinsku pećnicu i ubio se u dvadeset osmoj godini života. Nema zločina koji čovjek ne bi učinio da se spasi. Spasivši sebe, čovjek izvršava zločine zbog sve beznačajnijih razloga, potom ih izvršava iz obveze, zatim iz navike, na kraju pak – ugode. Niko ne zna šta se krije u čovjeku i na šta je spreman da bi preživio.

U odnosu na prethodni paragraf, u knjizi Zašto se niste ubili se ne sreću primjeri ovakve psihologije logoraša, odnosno tek u nekoj usputnoj rečenici, namjerno zapostavljeni. Svjesni izostanak bavljenja dubljom analizom gore spomenutih slučajeva (za koje predviđam da su bili pravilo, a ne izuzeci) veliki je minus ovom djelu. Naravno, Viktor Frankl je pokušao naučenim naučnim okom što više da objektivizuje i racionalizuje sopstveno iskustvo kako bi napisao knjigu koja će dati uvod u logoterapiju kao važan psihoterapeutski pravac. I to je upravo ono što ova knjiga jeste, samo uvod, ovlaš načeta tema koja se „previše“ (posvećenim brojem stranica, ne i kvantitetom iskustava u koncentracionim logorima), faktografski bavila odabranim slikama iz perioda boravka u logoru, a premalo i često konfuzno (za nekog bez dubljeg poznavanja psihijatrije i neurologije) samim praktičnim aspektima pomoći onima koji su preživjeli logorske strahote ili se bore s drugim velikim traumama. Štaviše, nisam sigurna da se uopšte objašnjava svrha samog pitanja Zašto se niste ubili? u cjelokupnom procesu logoterapije (osim kontekstualno što se vrlo lako može i propustiti). Dakle, neću da budem sad neki kritičar, ali mi ovo izgleda tek kao manifest, sažetak neke daleko obimnije i detaljno razrađenije knjige koju bih voljela da sam pročitala. Naravno, neosporan je kvalitet i vrijednost koju je ovim djelom Frankl dao samoj tematici traganja za smislom života kao svrhom i najznačajnijim stepenom samoostvarenja. Tome je nesumnjivo dao ogroman doprinos zbog čega ova knjiga treba biti obavezno štivo za adolescentsku populaciju.

Zašto se dete kuva u palenti?

Pročitajte Oliverine i Tijanine sjajne utiske, da ih ne ponavljam samo drugim riječima. Doduše, za razliku od recimo Blizanačke trilogije s kojom je, između ostalih porede (a važno je spomenuti zbog sličnosti „poetike“ i neprohodnosti), ova je još i razumljiva. Svakako je djelo zbog kojeg se ne osjećate nimalo ugodno dok ga čitate. Snažne i vrlo plastične slike izazivaju neprijatnost jer imate utisak da ste voajer jedne vrlo neprimjerene intime. Mučna i drugačija i svakako ne nešto što volim i što bih preporučila svakome, samo određenom tipu čitalaca i ljudi.

Tijanini utisci

Šta treba da se zna o ovoj knjizi?
– opravdava svoj naslov u potpunosti
– može da se proleti za sat, najviše dva
– posle može da se čita još nekoliko puta, kao što će se i desiti, ako mene pitate.
„Zašto se dete kuva u palenti“ je delimično autobiografsko štivo (bez mnogo nade držim palčeve da je taj udeo autobiografskog što manji u onim najtraumatičnijim delovima) o devojčici koja odrasta u porodici rumunskih cirkuzanata koji su pobegli na Zapad. Porodica je krajnje disfunkcionalna, puca po svim šavovima („moja porodica se na Zapadu razbila ko staklo“), i devojčica i njena sestra izložene su zanemarivanju, zlostavljanju i svim vrstama zloupotrebe. Tematski, dakle, ovo definitivno spada u misery porn, megapopularni žanr (pseudo)autobiografskih štiva o tome šta se sve nekome grozno može desiti u životu, i žanr koji uglavnom onako iz dubine duše prezirem i izbegavam. Međutim, formalno? E, formalno je sasvim druga priča. „Zašto…“ je, naime, koncipiran gotovo kao poema u prozi, niz fragmenata u kojima vidimo život devojčice prelomljen kroz prizmu njenog očuđujućeg dečjeg viđenja, jezički sveden na kosti i tetive. A uprkos tome sa raskošnim, strašnim i prelepim slikama. Pojedine rečenice su grafički izdvojene, što verzalom, što izdvajanjem iz ostatka teksta, neki motivi se ponavljaju i variraju, i sve zajedno zaista više ostavlja utisak narativne poeme nego romana. Ovde nema ni samosažaljevanja ni brze hrane za čitalačke voajere, samo jedna, prečišćena i zgusnuta, osobena vizija sveta. U pogovoru se kao moguće tačke poređenja pominju Kosinski (ne znam, možda) i Agota Krištof (definitivno). Ali meni je od prvih strana u glavi kljucao osećaj da sam se sa ovim glasom negde već susrela i u jednom trenutku je samo kliknulo: Garavi sokak Mike Antića, sa istim čudesnim jezičkim slikama, istim prisno-odbojnim odnosom prema Bogu, istim crnim humorom, sa istom potresnom iskrenošću, iz iste pozicije marginalizovanog i bespomoćnog deteta, ali pomerena u još oporije i beznadežnije.

I moram da kažem da je ovako sjajna (i dobro prevedena, hvala Bojani Denić) knjiga zaslužila mnogo bolju opremu, počev od naslovne strane pa do preloma i korekture. Rekao bi čovek da za knjigu koja ima ovako fenomenalan i upečatljiv naslov ne može da se napravi loša naslovna strana ALI ETO.

Ljubav u slučaju opasnosti

Teskoba večeri

Žao mi je što ne napisah utiske dok su bili svježi i intenzivni jer u ovom trenutku, mjesecima nakon čitanja sigurno nećete osjetiti emociju koju sam tad doživjela. Ja sam se prvi put suočila sa samom mišlju o mogućnosti gubitka roditelja prošle godine, dakle tek u četrdesetoj godini života, a grč i anksioznost te spoznaje su užasni. Agonija i dubina bola kada se tako nešto i dogodi mi je još uvijek svježa i uprkos mojoj zapanjujućoj sposobnosti racionalizacije i brzine adaptacije na novonastale okolnosti, još uvijek nisam u stanju adekvatno da iskažem sve emocije s kojima se svakodnevno nosim, niti da se trgnem iz zavisnosti od određenih ponašanja izazvanih tugom zbog gubitka. Međutim, ne mogu ni zamisliti kako je kad porodica doživi tragediju kojom počinje ova knjiga i suoči se sa smrću djeteta, odnosno kako je tek djeci kad izgube rođenog brata, dovoljno mladi da imaju snažne emocije usljed ostvarene povezanosti, a opet dovoljno zreli, odnosno u onim osjetljivim formativnim godinama da ih konstantno razmišljanje o svemu (više nego same emocije) smrve i trajno obilježe njihovo djetinjstvo i bitno oblikuju dalje odrastanje.

Dakle, ovo je nešto s čim ćete se susresti birajući ovu knjigu. I neću sad toliko pisati o samoj knjizi koliko imam potrebu da zabilježim neka svoja zapažanja, pa i svojevrsnu anegdotu na ovu temu. Naime, misao o smrću je svakako daleko intenzivnija kod djece i adolescenata nego kod formiranih ličnosti, vjerovatno se ona opet pojačava nekad kasnije, s godinama, kada eventualno (d)oživimo bliski susret sa sopstvenom smrtnošću (ali nas brzo prođe, zaboravimo i nastavimo život uzimati zdravo za gotovo). I za razliku od emocija koje su kod djece iako jake, prilično kratkotrajne, ova misao je u stanju dugo da ih opterećuje. Na primjer, moj, uskoro petogodišnji sin, nikad me, nakon mamine smrti, nije pitao gdje je baka. Ja sam toliko bila sigurna da on taj događaj neće shvatiti (mama je umrla uoči njegovog četvrtog rođendana) i mislila sam da će me već pri prvom odlasku u stan mojih roditelja ili na vikendicu pitati gdje je baka. To se, međutim, nikad nije dogodilo. Štaviše, nepunu godinu kasnije, on stalno postavlja određena pitanja poput: Može li neko oživjeti kad umre? Ja neću umrijeti ako budem dobro jeo i spavao, je li tako? Ko će nas čuvati kada umrete ti i tata?

Tako sam mu objašnjavala da tata i ja vjerovatno nećemo umrijeti dok oni ne porastu i ne budu dovoljno veliki da ih niko neće morati čuvati, da će oni već otići od nas i imati svoje porodice. Međutim, on nije odustajao, dugo ga je to mučilo (više od toga što nas je negdje u svojoj glavi već sahranio 😂). Zatim je počeo da pita hoće li njih tad čuvati deda i ujko. Vidjevši da moji prethodni argumenti ne piju vode, pomirila sam se i odgovorila potvrdno: „Da, vas će čuvati deda i ujko. Ništa se ne brini.“ I tako smo ove godine otišli na toliko potrebni odmor i jednom je izišao iz vode, došao do moje ležaljke i ozbiljno mi rekao: „Mama, daj mi dedin i ujkin broj telefona da ih mogu nazvati kad vi umrete da dođu da nas čuvaju!“ To što on nema telefon niti zna brojeve je zanemarivo. 😂

Eto, sigurna sam da niste očekivali ovakve utiske, ukratko, meni je knjiga izvanredna, iako nisam imala taj luksuz da ju čitam lišena prethodnog iskustva sa gubitkom, srećom ni približno sličnim. Drugi su podijelili zamjerke na uspjelost izabrane perspektive pripovijedanja koje takođe u izvjesnoj mjeri dijelim, ali ne mogu reći da su toliko osjetne da su uticale na moj sveukupni doživljaj koji je krajnje pozitivan.

Ljubav u slučaju opasnosti

Pa onako, ništa posebno. Više sam očekivala. Pisana je vrlo jednostavnim stilom, povremeno i pojednostavljenim, rekla bih, što knjigu čini vrlo pitkom za čitanje. Dakle, tu već dobija od mene i plus i minus, na neki način. Sama tematika i način obrade nisu posebna novina u savremenoj književnosti, mada je za mene novina bila to što sam čitala nešto što dolazi iz pera jedne njemačke autorke, te me je upravo činjenica da takva tematika dolazi iz pera njemačke autorke zapravo iznenadila. Međutim, iako osvježenje u tom smislu, ono je dodatno značajno jer je potvrdilo i osvijestilo određene predrasude koje sam imala.

Ono što bih, svakako, izdvojila jeste da iako roman drži pažnju i pročita se prilično brzo, što je i kod mene bio slučaj, uprkos brojnim pauzama usljed svakodnevnih obaveza, već sad, neposredno po završetku, potpuno sam zaboravila ime i priču prve protagonistkinje (što govori o površnoj razradi likova). Takođe, pretjerano me ne zanimaju savremeni muško-ženski odnosi koji u sve većem obimu postaju svojevrsno usiljeno, iskarikirano i gotovo namjerno kontriranje (da ne kažem baš pomodarstvo) ne samo konvencionalnoj porodici nego generalno ljubavnim odnosima koji postaju sve promiskuitetniji. Možda namjera autorke uopšte nije bila ta, štaviše, iz samog opisa knjige očigledno je više željela da piše o ženskoj usamljenosti, strijepnjama, preispitivanju životnih izbora i slično. Međutim, na mene je ostavila upravo suprotan utisak, a to je da mnogi danas nisu spremni da rade na sopstvenim odnosima, ne razumiju da ljubav podrazumijeva i davanje (voljeti je glagol), ne shvataju da su sami odgovorni za vlastite emocije (samim tim ne žele za njih preuzeti odgovornost), nemaju strpljenje i potrebnu posvećenost da rade na ličnom razvoju i unapređenju kvaliteta odnosa sa drugima, žele instant rješenja,..

Sam naslov, zapravo, djelimično potvrđuje prethodno napisano, te je u jednom dijelu nešto slično i poentirano:
„Ljubav nisu osećanja.
Ljubav nije romantika.
Ljubav je delo.
Ljubav se pokaže tek u slučaju opasnosti.“
Istovremeno, lična nesigurnost i nedostatak asertivnosti i uopšte izbjegavanje otvorene komunikacije uglavnom su glavni krivci međusobnog nerazumijevanja, nezadovoljstva i, posljedično, neuspjeha u partnerskim odnosima,..

Posebno su mi zanimljive posljednje dvije priče čije su protagonistkinje rođene sestre. U njima je vidljiva direktna veza i snažan uticaj odrastanja i porodičnih odnosa, konkretno bračnih odnosa među roditeljima na njihove kasnije ljubavne „anomalije“, ali i mnoge druge odluke, što je, svakako, vrijedno dodatnog razmišljanja kojem se autorka ne prepušta.

Željela sam s vama podijeliti još dva zapažanja. Jedno je potpuno uništavanje libida i obesmišljavanje seksualnosti traženjem rezultata HIV testa neposredno prije samog čina seksa. Nisam ja sad neka puritanka (ne bih imala troje djece da jesam 😊) kojoj je stran koncept seksa za jednu noć i prosto zadovoljavanje potreba, nekontrolisana snažna požuda i strast, a pogotovo prevencija i briga o zdravlju, ali strahujem da će naša djeca sutra imati sve više ovakvih hladnih „poslovnih aranžmana“. Drugu misao sam u međuvremenu zaboravila, dodaću naknadno ako se sjetim.

Sve u svemu, solidno, može proći, pogotovo što se, vjerujem, mnoge žene mogu prepoznati vjerovatno u više različitih situacija u kojima se našla svaka od protagonistkinja. Mene, s druge strane, nije dotakla. Mislila sam i da odustanem nakon druge priče, ali em što imam OCD pa me poslije muči kad neku knjigu ne završim, em što zaista nije u pitanju zahtjevno niti toliko nezanimljivo štivo da bih ga poslije kvalifikovala kao izgubljeno vrijeme.

Ljudska posla

Nije ovo knjiga neke velike književne vrijednosti, odmah da završim s tim. Tema jeste aktuelna i važna, to je neosporno, ali nisam sigurna da je autorka uspjela poslati poruku koju je namjeravala. Nisam zadovoljna. Dakako, pitka je, brzo se pročita, podstiče na razmišljanje, sve to stoji, ali moj sveukupan utisak je prilično mlak. Bez namjere da potcijenim dobre namjere koje su jasne i ciljale su ka tzv. društvenoj angažovanosti, ovo štivo ne zahtijeva mnogo misaonog naprezanja, prolazno je, ostalo je na nivou onog „za plaže“.

Shodno svim tim „me too“ i sličnim pokretima, izražavanjem sopstvenog mišljenja na tu temu, u stalnom sam riziku da budem etiketirana kao muški šovinista, stoga ću ga i sad zadržati za sebe. Nažalost, čak i knjige poput ove su samo bezuspješan pokušaj, pritom vrlo neubjedljive argumentacije, podsticanja na konkretnu akciju. Što je velika šteta. Da bi feminizam izazvao snažnu reakciju, mora da bude temeljniji, ozbiljniji, ubjedljiv do boli.

Podsjeća na seriju The Morning Show koja je, doduše, daleko kvalitetnija, pa eto lijepe preporuke ako niste imali priliku da je pogledate.

ЛИКОВИ УЗРЕЧИЦЕ И НЕДОУМИЦЕ

Аполон
Passe али ајде
Сократ
Где га нађе
Пенелопа
Има их милион
Одисеј
Какав кич
Орфеј
Дно
Еуридика
То је тек патос
Хомер
Ко њега још спомиње
Микеланђело
RIP
Rest in peace
Мона Лиза
Некоме и она нешто представља
Сервантес
И он је сигурно некоме битан
Гете
То је обавезно
Пушкин
Ко
Кант
Бежи бре с тим
Наполеон
Шта хоће тај мали
Бодлер
А да
И он постоји
Рембо
Биће од њега нешто
Достојевски
Падавичар
Балзак
Не дави
Идем сутра на посао
Пикасо
То је фенси
Ајнштајн
То је све Милева
Чехов
То већ пије воду
Свети Сава
Нека ти га
Карађорђе
Има и то
Његош
Јој немој опет
Вук
Превара брате
Доситеј
Кога брига
Тесла
Хрват
Пупин
Американац
Миланковић
Има ко и то проучава
Цвијић
Небитно
Андрић
Докле више
С тим Оскаровцем
Црњански
Ђене ђене
Филип Вишњић
И ћорава кока убоде зрно
Дучић
Половна роба
Ракић
Господин Јапанац
Петар Кочић
Јел стварно мислиш
Да ме то занима
Моцарт
Коју квоту јуримо вечерас
Верди
Мртав за сва времена
Мокрањац
Замало да заборавим
Бах
Баш сам хтео да кажем
Лаза Костић
Ко га шиша
Ахматова
На коју мислиш
Цветајева
На њу се сви пале
Конфучије
Да ли си реалан
Пастернак
Да ли ме зезаш
Кјеркегор
Ко је тај
Тагора
Што да не
Љермонтов
Био па прошао
Мандељштам
Никад чуо
Толстој
Софија је стално била трудна
Џојс
Одваљен
Волт Витмен
Није спорно
Елиот
Ти то озбиљно
Езра Паунд
Луд
Јејтс
Инфлуенсер
Бекет
И на њега се ложе
Хамсун
Метла
Фокнер
Ваљда Селинџер
Хемингвеј
Мачо
Борхес
Бољи је Маркес
Шекспир
Ко зна
Ко је то написао
Пруст
Кад бих имао времена
Шопенхауер
Хејтер жена
Сартр
Можеш мислити
Едгар Алан По
Алкос
Фројд
Ни у лудилу
Ван Гог
Прсо
Дали
Ментол
Хелдерлин
Фијук
Рилке
Добро се увалио
Томас Ман
Заостао у времену
Хесе
Шта ја имам с тим
Буда
И није нешто
Монтењ
Кретен
Христос
Слава му
Бог
Може и великим словом

Zadnjiputkadasamtevideo

Znaš

Zadnji put kada sam te video

Vodila si lepo vreme za ruku

Oprostićeš mi ako grešim

Budilo se proleće

Zadnji put kada sam te video

Slučajno si zaboravila svoje oko u mom oku

I već dugo te tražim

Da ti ga vratim

Zadnji put kada sam te video

Imao sam te u sebi

I vodala si neko prelepo dete za ruku

Koje mi je postavljalo milion pitanja

I često me zvalo

Oče

Zadnji put kada sam te video

Mislim da sam se prevario

I da to nisi bila ti.


Mislim da je to bilo odavno

Budilo se proleće

I tri srebrna drveta su bila sve usamljenija

U jutrima kada kopne snegovi

Mislim da sam još uvek korake vodio sa sobom

I hranio ih lakim vetrom

Koji je nosio mirise male kuhinje

I domaće supe.

Ti pozivi na porodične ručkove

Su se polepili na tuđa vrata

I neretko gledam na njih

Kao na decu koja su se pogubila po svetu.


Tad

Kada sam te zadnji put video

Tvoj se osmeh uhvatio za moje usne

I još uvek

Ponekad šapne

„Kako si?“

Prolaze nedelje

I deca rastu ne gledajući u nazad

Osmesi sa tuđih lica

Ne pitaju za zdravlje

I proleća više ne stanuju u dvorištu

Ponekad nahranim starog psa

Koji se još uvek seća svih parova u ulici.

I uvek zbunjen ne laje na usamljenike.


Kosti nemaju sećanja

Srebro nema sećanja

Imam ih ja u svemu onome

Što mi nije donelo srebro

I izlomljene kosti


Zadnji put kada sam te video

Vodila si neko prelepo dete sa sobom

Koje strašno liči na mene

Zadnji put kada sam te video

Mislim da sam pogrešio

Mislim da to nisam bio ja


Dylan Horman

Vascrni Kaurin

Tražeći Fantea

Pročitao sam pismo u Malibu magazinu koje je John Fante napisao

sinu.

Bližio mu se kraj, pretpostavljam, i iz pisma je bilo jasno:

Otac i sin nisu razumjeli jedan drugoga.

Pismo je bilo tužno, 

Fanteova usamljenost, nemoć da pojmi

horor

dječakovog odlaska.

Daleko i zauvijek na mjesto s kojeg ga tata nikada neće spasti.

Dječaka koji nije znao da oca treba spasiti

i da je to samo riječima moguće.


One su bile Fanteov dar.

Riječima gradio je život.

Sjećanje. Ostavštinu.

Ipak, nijedna mu sada ne dolazi od njegovih

voljenih.

Nikada neću zaboraviti kako sam čitajući to pismo osjetio

odakle je ta želja potekla – 

Iznutra. Iz najnježnije duše, nježnije od

rođenja bebe morskog konjica.


Molim te, sine, zašto?


Zašto želiš uništiti sebe?

Ti čitalac. Ja pisac, možda nikada nećemo saznati zašto,

ali jednoga dana, sredinom novembra, bio sam sa šestogodišnjim Lukeom

i on je rekao tatice, ovo je naš dan.

a ja sam odgovorio uistinu jeste.

Začuo se zvuk kamiona sa sladoledom, muzika iz malog plavog kombija

i ja sam rekao idemo, možemo ga stići.

Možemo, potvrdio je Luke.

Vozili smo se i na kraju ga pronašli parkiranog na Pacific Coast Highwayu

dok je Twinkle, Twinkle, Little Star već privlačila gomilu.


Uzeli smo sladolede na štapiću, izgledali su kao projektili,

čak mislim i da ih zovu sladolednim raketama sa okusom čokolade i banane.

Sjećam se kamiona koji odlazi, osmijeha koji ostaju

i sebe kako razmišljam o Fanteu vozeći se Point Dumom

tražeći kuću u kojoj je nekad živio.


Možda sam dobio kriva uputstva, pogrešnu ulicu,

možda čak pogrešnu misao.

Kakogod, nisam je pronašao.

Nema veze, tamo je, siguran sam,

Jednostavno je nisam vidio tog dana.

Ne želim da pišem pisma svojim sinovima

u ovom životu punom boli i briga – 

Gomila koju ja imam je izbezumljujuća.


Žao mi je zbog tebe John,

ali sada ti mogu poslati riječi gdje god da si.

Reći da sam proveo dan sa sinom koji zna samo muziku iz kamiona za sladolede

Čarobnjaka iz Oza, i koji će možda jednog dana saznati da mužjak morskog konjica

neko vrijeme nosi jajašca svojih mladih kako bi ih zaštitio – i da najveći i najsnažniji otac

poznaje pravu milost ljubavi, i moj će se sin jednoga dana sjetiti da sam bio

izgubljeni pisac koji je mislio o tebi

jednog prohladnog novembarskog dana na Point Dumeu –

tako glasi tužna priča o očevima i sinovima.


Michael Madsen

prevela: Elma Mujagić

izvor: https://zurnal.info/novost/23281/trazeci-fantea