Naslovna fotografija: slika Nine Babić preuzeta sa 6yka.com
Prije nekoliko dana naša akademska slikarka Nina Babić je u centru grada dijelila opus svojih slika (oko 450) nastalih tokom proteklih 15 godina. Ovim činom je ukazala na položaj kulture u gradu koji se priprema za kandidaturu za Evropsku prestonicu kulture. Novinarima je, između ostalog, rekla da želi da ljudi taj dan zastanu makar na minut i uživaju u umjetnosti, te da umjetnik treba biti angažovan. Otišla sam do trga i uprkos nepodnošljivoj vrelini, Nina je bila nasmijana, ljubazna, onako prelijepa i divna svima je posvetila vrijeme. Rekla nam je da možemo uzeti i više slika jer nas je bilo troje, ali meni je bilo strašno neprijatno da to uradim. Došla sam najviše da joj ukažem podršku, ali i empatiju. Da joj na neki način dam do znanja da cijenim njenu hrabrost, ali i da mi je istovremeno žao.
Nakon prijatnog razgovora otišli smo kući i evo već danima sam pod utiscima tog oplemenjujućeg susreta. Sve bih nešto napisala, a plašim se da neće biti dostojno njenog poduhvata i svojevrsnog bunta. Ja sam tog dana bila nekako ispunjena, stalno sam gledala njene slike i provjeravala gdje će se najviše uklopiti. A opet, bilo mi je i teško i evo već danima sam nekako utučena. Treba li pojedinac biti društveno odgovoran i angažovan? Naravno, ali lakše je ako si Novak Đoković ili Meril Strip. Šta je sa državnim institucijama kulture? Je li dovoljno jednom godišnje pustiti 24-minutnu projekciju na zgradi Banskog dvora? Ja ću uvijek radije potrošiti novac na knjigu, pozorišnu predstavu, koncert nego na komad odjeće, šminku, kafanu. Ali odavno već ne mogu ispratiti sve što bih željela. Neko veče jedna starija gospođa mi reče da je krenula na jedan događaj u Banski dvor jer je besplatan. Elem, kad vidim da neko ko ima porodicu i ko treba da živi od svog rada, dijeli sve ono što je stvarao sopstvenim rukama tokom godina života, dođe mi da zaplačem na sav glas. A opet, znam da će mnogi pomisliti i reći čuj kultura, koga briga za kulturu kad imamo mnogo prečih problema.
Kultura i umjetnost oplemenjuju dušu, one nam pomažu da lakše podnesemo breme svakodnevnog života, one su sposobne da odagnaju mnoge strahove i neprijatnosti, zbog umjetnosti se osjećamo bolje, umjetnost hrani duh,.. Gledam ove Ninine slike i što ih više gledam sve su mi ljepše. Ono što je činjenica jeste da je Nina ovim svojim izuzetno plemenitim poduhvatom obradovala mnoga srca i uljepšala mnoge domove, nadahnula i podstakla mnoge duše. Iako od toga neće moći platiti račune, sigurna sam da je Nina nakon ovoga još bogatija osoba, jer davanje (sebe) je najveća blagodat i malo ko je njom obdaren. I nije nam Nina posvetila minut ili pet, već vječnost.
Lovac u žitu 