Anđelin pepeo

Naslovna fotografija: Huffingtonpost.com

Najteže je govoriti, samim tim i pisati o omiljenijim knjigama. Ne znam zašto je to tako. Valjda zato što se pred silinom emocije koju su u nama izazvale osjećamo tako beznačajnim. Možda i zbog toga što ne možemo pronaći riječi dostojne veličine takvih djela. Ipak, mislim da je glavni razlog taj što nas toliko ispune i preplave da prosto nemamo potrebu za bilo čim više. Već dugo se nakanjujem da napišem nešto o jednoj takvoj knjizi koju sam pročitala prije neke tri-četiri godine, a koju još uvijek osjećam i vjerovatno ne bih ništa ni napisala da je nisam zadala za „lektiru“ unutar našeg čitalačkog kluba. To je jedna od rijetkih knjiga koja je na mene ostavila toliko snažan utisak da je predlažem apsolutno svima, bez izuzetka. I iako sam nakon nje pročitala na stotine drugih, ona i dalje ubjedljivo stoji među najznačajnijim knjigama koje sam ikad pročitala.

Na samom početku želim da naglasim da sam je, ne znajući šta me očekuje, ponijela na more. Već nakon uvodnih stranica bilo je jasno da je knjiga potpuno realistična i vrlo potresna. Ne pamtim kad sam nešto toliko željela da čitam, a istovremeno nisam mogla, te sam posustajala pucavši po šavovima i ostavljajući je nakon svaka dva poglavlja kako bih se ponovo sastavila. A onda sam negdje pomislila otkud mi pravo da budem toliko drska da u toplini svog doma i punog stomaka poželim da ne čitam o autentičnoj ljudskoj patnji. Međutim, nakon izvjesnog vremena, stvari su prosto krenule lakše i knjigu više nisam ispuštala, da bih konačno došla i do spoznaje da je to, kako već napisah, jedna od posebnijih knjiga u mom životu.

Nakon susreta sa sestrama i bratom po knjizi ispostaviće se da nisam jedina imala isti problem na samom početku. Nažalost, neki nisu mogli istrajati do samog kraja, te su odustali od daljeg čitanja. I to savršeno razumijem. Ali su zato pogledali film (definitivno ga moram potražiti). Takođe, nisam sigurna da su svi dijelili moje impresije. Maja je recimo to najslikovitije opisala rekavši (parafraziram, nadam se da mi neće zamjeriti ako nešto krivo prenesem, zapravo očekujem da će me ispraviti): „Ja stvarno ne znam da li mi se sviđa ili ne sviđa jer sadrži apsolutno sve što mrzim: dječju patnju, glad, bijedu, pacove, prljavštinu, oca alkoholičara koji upropaštava porodicu,..“ U suštini, uvidjeli su njen značaj i kvalitet, iako nisu nužno bili impresionirani poput mene. Mislim da je najveći utisak na njih ostavila kritika katoličke dogme i uopšte neuspjeh društva da se suprotstavi pogubnom uticaju crkve, ali više od svega su „osudili“ samog pojedinca zbog njegovog nemara i predaje. Zapamtila sam još da je Tatjana primijetila prevladavajuću predrasudu među siromašnima prema kojoj su svi bogataši loši i škrti. Ja bih ovdje dodala i činjenicu da se Frenk odgajao uz pretpostavku da su Englezi u suštini nemoralni i zli. Našim razgovorom su, nadalje, prevladavale „teško svarljive“ scene bolesti, nasilja, poniženja,.. Svi smo se, još, složili da se niko tokom čitanja knjige nije prežderavao. Štaviše, osjećali smo stid pri samoj pomisli na hranu, jer je u pitanju knjiga koja ima efekat najpotresnije fotografije zabilježene u Sudanu, one sa djevojčicom na rubu smrti iza koje stoji lešinar.

34383951_10155804635458090_12753523133382656_n
Foto: Lični album

Ono što je mene posebno fasciniralo je činjenica da autor pripovijeda ličnu istoriju i vrlo bolna i traumatična iskustva iz djetinjstva i to iz perspektive sebe kao dječaka pritom nevjerovatno „svježe“ kao da se sve upravo dešava, uz mnogo zadivljujućih detalja. Lišen racionalizacije, zadržava dječji šarm i emocije, te ni u jednom trenutku ne upada u zamku svaljivanja odgovornosti na oca kojeg predstavlja kao živopisnog i simpatičnog vječitog zaljubljenika u irsko porijeklo. Iako često osjeća teret krivice zbog svoje grešnosti prvenstveno zbog svojih prirodnih seksualnih nagona, a kasnije i želje da ispliva iz blata i pobjegne trbuhom za kruhom i boljim životom, radost odrastanja opisuje sa toliko humora i samoironije,..

Ovdje bih izdvojila utiske i našeg zasad jedinog redovnog muškog člana Steve budući da ih je on lijepo sročio na svom goodreads profilu: „Zbog načina na koji je napisana ova knjiga je zaista zaslužila odličnu ocjenu. Samo zbog načina na koji je napisana, jer ako je čovjek u stanju svoj lični, nimalo lijep i lagodan život na ovakav način prikazati, sa ovolikom dozom crnog humora, sa ovakvim slikama i opservacijama, sa ovoliko samoironije, onda stvarno zaslužuje respekt. O samoj priči zaista nemam šta ni dodati ni oduzeti, meni je jednostavno i prvi put kad sam je čitao (negdje tamo kad je tek prevedena i to zahvaljući recenziji u CKM-u) a i sada ostao jednostavno fantastičan McCourtov stil, ta brilijantna lakoća pisanja i umetanja pregenijalnog humora u inače tešku životnu priču, dajući joj one boje zbog kojih vam ova knjiga prosto ostavlja nezaboravan utisak. Možda sam se fokusirao samo na jedan segment ove knjige. I jesam. Knjiga ih ima svakako još, ali mislim da ih svako na svoj način otkriva. Ovaj, nikako nebitan segment ove knjige meni je bio sasvim dovoljan da je smatram (i tada a i sada) jednim vrhunskim romanom.“

Iako jedna od najprodavanijih knjiga Njujork tajmsa, ova potresna priča o nesrećnom djetinjstvu u Irskoj kod nas nikad nije ostvarila zasluženu pažnju, pa samim tim ni popularnost. Autobiografski roman Frenka Mekorta, nagrađenog Pulicerovom nagradom, opisuje konstantnu borbu višečlane porodice sa siromaštvom, očevim alkoholizmom, bolestima i tragedijama. Porodica godinama živi od hljeba i čaja, bez adekvatne odjeće i obuće, u trošnoj, vlažnoj kući. Uprkos svim nedaćama, odrastanje je prožeto zabavom, iskrenim humorom i šarmom. Uz knjigu ćete se smijati od srca, ali i plakati i oporavljati se nakon svakog poglavlja. Ove memoare neprolazne ljepote koja se ogleda u snazi ljudskog duha ćete čuvati i predlagati svim vašim prijateljima.

6 мишљења на “Anđelin pepeo”

  1. Ovo je zaista jedna divna preporuka za mene!
    Kada ti kažeš za knjigu da te „toliko ispune i preplave da prosto nemamo potrebu za bilo čim više“, onda tu nema šta da se doda, već samo da se uzme blokče i olovče i turi na spisak …
    Osvrnula bih se samo na prikaz brata po knjizi: „Zbog načina na koji je napisana ova knjiga je zaista zaslužila odličnu ocjenu.“
    Ova rečenica me je povukla da, ne znam više po koji put, budem na liniji „sam (ili skoro sam) protiv svih“.
    Pitanje: Zašto se pišu knjige?
    Odgovor: Zato što pisac zna tehniku pisanja i ima talenta da priču lepo uobliči. Ako još poseduje onu dozu vrcavosti i lucidnosti onda su te knjige remek-dela, masovno se čitaju i svima preporučuju!
    To bi trebalo da bude jedino bitno! NAČIN i samo to!
    To se nekada podrazumevalo. Međutim, u ovoj pomami potrošačkog društva, svaki knjigoliki predmet se zove knjigom i svaki autor takvog predmeta sebe smatra piscem. Tako dolazimo do apsurda da persona koja je čitala brojeve sa loto kuglica smatra da treba izda knjigu!
    Znam da će sad mnogi reći da su te „knjige“ jako trežene, da narod voli da ih čita. To je ista stvar kao i s novokomponovanom muzikom!
    Nije uloga kulture da podilazi neukusu i trivijalnosti! Nekad se to, bre, zvalo šund! Ne kažem da treba nešto zabraniti, ali treba jasno da se kaže: ovo je kultura, a ono je šund. Uloga države i treba da bude promovisanje kulture, a ne da ne radi ništa po tom pitanju. Tada šund, kao korovska kultura, buja i guta sve pred sobom. Onda je narod još u tripu da je kulturan i obrazovan!
    Izvini, ne znam šta mi bi da tako skrenem s teme! Valjda me nešto vuklo da to kažem … Pozdrav, čitamo se!

    Liked by 1 person

    1. Aaaaa, pa ja tek sad ugledah ovaj komentar. Dosad su mi stizala obavještenja svaki put kad neko nešto komentariše, ne znam šta se desilo u međuvremenu? Elem, pa hvala. Nadam se da će ti se svidjeti, obavezno javi utiske. I potpuno se slažem sa svim što si napisala. Knjiga je, na našu veliku žalost, postala roba kao svaka druga. I svako može objaviti apsolutno šta god poželi, danas je sve dopušteno. Ja bih ovom tvom dodala samo još onu floskulu ‘o ukusima se ne raspravlja’! Mene to tako izbaci iz takta. Kako se ne raspravlja? Pa, zato i imamo kojekakve gluposti koje se prodaju pod umjetnost?! Ako neću makar svoju djecu uputiti u ono što je kvalitet, mogli bi završiti kao većina koja uživa u krajnje degutantnim rijalitijima koja ne da ne sadrže ništa s ukusom ili estetikom, nego ih tačno treba zabraniti jer truju ovu omladinu koja ionako ne može da se snađe u poplavi najrazličitijih nadražaja koja iskaču sa svih strana. Nek si „skrenula s teme“. O ovome treba stalno govoriti. Zato sam uživala u ovom nedavnom festivalu književnosti, kako je to bilo organizovano! Besprekorno, s takvim stilom i elegancijom, uz odabrane naslove, bez autobiografija turbo folk pjevaljki, starleta i sponzoruša.

      Свиђа ми се

  2. Ti mene stalno inspirišeš pa se naši razgovori teško i završavaju! (A možda mi i objavljujemo postove samo da bi mogle razgovor nastaviti?!!)
    Vidi, ovako ja na to gledam: ako na samom startu razgraničimo šta je šund, a šta kulturno dobro, onda možemo reći i sledeće – što se tiče šunda, o tome nećemo niti razgovarati, a što se tiče kulture, o ukusima se ne raspravlja!

    Liked by 1 person

  3. Повратни пинг: D klub preporučuje | Lovac u žitu

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s