Има ли Шекспира у театру будућности

Сажетак

Универзалност и трајност Шекспирових дјела теме су анализа академске и стручне јавности већ више од четири вијека. Неоспорна је чињеница да је Шекспир био и остао јединствен и да су драме које нам је оставио у насљеђе заувијек промијениле позоришну умјетност. У овом раду укратко анализирамо елементе због којих популарност Шекспирових драмских текстова не губи на снази, те испитујемо да ли наше разумијевање енглеског драматичара из XVII вијека може бити трансформисано новим медијима. Посебно мјесто посветили смо резултатима емпиријског истраживања о актуелности и релевантности Шекспирових комада за савремену позоришну умјетност. Најважнији закључак спроведеног истраживања је да ће за Шекспирове представе увијек владати велико интересовање публике, те да нема битнијих препрека за њихово постављање на сцену.

Кључне ријечи: Шекспир, универзалност, свевременост, адаптација, драмa, савремена позоришна умјетност, театар будућност

УВОД

Идеја да је Шекспир у сваком времену разумљив и примјерен, али и провокативан, већ четири вијека уназад инспирише људе да га изнова читају, тумаче и изводе на сцени. Конгресна библиотека у Вашингтону садржи око седам хиљада дјела о Шекспиру што је довољно за двадесет година читања, ако се чита по једно дјело дневно. Другим ријечима, толико је тога већ изреченог и забиљеженог о Шекспиру да ћемо овај рад покушати ограничити првенствено на покушај одговарања на питањa како је Шекспир преживио, напредовао и трансформисао се у свјетску звијезду када његови савременици нису и шта је то у његовом писању што надмашује и надмудрује сваког другог текстописца који је икада живио? Надаље, испитаћемо Шекспирову свевременост са више аспеката, с посебним освртом на релевантност његових дјела за савремену и будућу позоришну умјетност.

ПРЕГЛЕД ЛИТЕРАТУРЕ

Мало ко ће се успротивити ставу да је Шекспир био и остао јединствен. Највећи живи позоришни редитељ, Питер Брук каже да се Шекспирова јединственост, између осталог, огледа и у томе што писане ријечи не припадају прошлости. Док је свака нова продукција обавезна да нађе сопствене облике и форме, писане ријечи могу да створе и запосједну увијек нове облике. Такође, Шекспир је посебан јер додирује све аспекте људског постојања. У свакој и у свим његовим драмама оно ниско – прљавштина, смрад, беда свакидашњег постојања – преплићу се са оним финим, чистим и узвишеним. Његов мозак је један у милион[3]. Једна од главних одлика свеукупног Шекспировог монументалног стваралаштва је слободоумност. Његова дјела представљају оду или вапај за човјековом слободом, али кроз поредак, хијерархију. А умјетност и велика дјела настају управо у противрјечности. Осим тога, питања реда и хаоса која доминирају Шекспировим писањем су теме најближе нашим животима, како споља тако и изнутра, у овом тренутку историје. Ми смо у хаосу – то не можемо да порекнемо, а хаос око нас је унутрашњи хаос – то свако препознаје у самом себи. Постоји дубока и понекад очајничка потреба за редом. Занимљиво је да Шекспир никад не користи своје ликове како би изговорио сопствене мисли и идеје. Он никад не намеће свој свијет оном свијету којем допушта да се појави. Никада није пресуђивао – давао је бескрајно мноштво гледишта с њиховом пуноћом живота, остављајући питања отвореним за хуманост и интелигенцију гледаоца[4].

Један од значајнијих свјетских шекспиролога и најпоузданијих Шекспирових тумача, Јан Кот сматра да је Шекспир увијек био више гледан него читан. Сајмон Расел Бил, хваљени глумац Шекспирових комада, вјерује да је урођена прилагодљивост Шекспирових драма оно што их чини срчаним и издржљивим путницима током времена и простора. Изгледа да је само Шекспир био у стању да створи вјеродостојне тродимензионалне ликове који се могу мијењати на хиљаде начина. Његови ликови су веома гостољубиви према глумцима[5]. Исто важи и за његове драме које имају ту “отвореност” која им омогућава да се бескрајно реинтерпретирају. Оне су и створене да би се поново осмишљавале јер и када су првобитно написане имале су за циљ да задовоље разичиту публику; једно послијеподне би се изводиле на краљевском двору, а већ сутрадан пред обичним пуком. Он је тај који је поставио преседан да су његове драме зреле за прилагођавање. Само напријед, био је његов имплицитни позив будућим писцима, глумцима, редитељима, будите сводници/макрои мојих драма: режите, лијепите, адаптирајте, реинтерпретирајте[6].

Шекспир је сталан дио културе и језика. Многе његове приче су смјештене на апстрактним мјестима са фабулама које се односе на многе културе. Управо тај универзални аспект његова дјела чини безвременским и правовременим. Шекспир, дакле, припада цијелом човјечанству. Додуше, помало је патетично да писац који је стварао за вјечност није типичан писац свог времена. Ипак, на крају се све мора свести на писање. Јасно је да путовањем, текст бива измијењен и много тога се може изгубити у преводу, али дјела и даље задржавају његову бриљантност. Чак и ако ријечи нису исте, осјећај значења и ритам остају. Јан Кот често истиче да превод није само преношење у други језик, лексику и синтаксу, него прије свега преношење у друго вријеме. Ако преводилац чак и архаизује и стилизује, архаизација и стилизација су исто тако манир времена и владајуће поетике. Превод је увијек савремен, чак и ако преводилац то не зна или му је драже да то заборави[7]. Шекспир је био изузетно надарени посматрач људског стања који је истовремено посједовао и књижевне вјештине да оно што види преточи у ријечи које су најприје одјекнуле у елизабетанској Енглеској, а потом и широм свијета. Довољно је да кажете само “бити или не бити” било гдје на свијету, а локално становништво ће знати да цитирате Шекспира.

И домаћи шекспиролози својим мишљењем поткријепљују тврдње о Шекспировој универзалности и релевантности у свакој ери[8]. Професор Зоран Пауновић са Филолошког факултета у Београду сматра да је мало и класичних дјела која имају такву моћ трансформације да кад год да се отворе проговарају језиком примјереном баш том времену. Он, такође, вјерује да Шекспирова дјела у позоришту не треба покушавати осавременити реквизитима, сценографијом и слично јер његови текстови постају савремени оног тренутка кад се изговоре на сцени. Његове драме су актуелне без обзира на временску дистанцу. Перикле као да се директно тиче данашње мигрантске кризе. Шекспирове драме су живе и данас зато што се на целовит начин баве суштинским питањима појединца и друштвене заједнице. Лако их је оживети на сцени зато што су пуне живота. Трају у различитим историјским периодима. Као да живе неки свој, лични живот. Он разматра његове историјске драме као примјер дјела за која бисмо лако могли помислити да би најтеже комуницирала са нашом епохом јер шта нама значи енглеска историја од прије 500 и више година. Међутим, и у њима налазимо елементе универзалности и свевремености. Историја се вечито до у бескрај понавља на исти начин, не учећи нас ничему, а то је једна велика пост-модерна идеја, закључује он. Његова колегица, Зорица Бечановић Николић на питање „Да ли код Шекспира има толико узбудљивих и животно-важних садржаја који некоме могу да замијене стварни живот?“ одговара потврдно: Да, живот се може провести у разговорима са Шекспиром. Свакоме би морао бити драгоцен саговорник. Сусрет са сваком великом уметношћу, као и свака велика љубав, мора да боли, а живот је ту да боли. Она, још, упозорава на чињеницу колико су политички модели раног модерног доба заправо слични политичким моделима овог нашег постмодерног доба и тврди да се човјек уз Шекспира може политички описменити и постати политички самосвјестан. Позоришни редитељ, Дејан Мијач тврди да је Шекспир нерв позоришне игре. Он је велики мајстор позоришта, буквално педагог у сваком позоришном сегменту, и за драматурге, и за редитеље и за глумце. Он исплива на свој величанствен начин чак и кад се лоше постави.

Владика Николај Велимировић је Шекспира сматрао свечовјеком и човјеком „са музиком у себи“. Шекспир је био смион до дрскости и то је оно што му Толстој никад није могао опростити. Шекспир није проповедао и вапио, већ расветљавао: чак ни најбоље и најимпресивније странице Библије нису оне које директно проповедају, већ оне које илуструју. Шекспир је иза себе оставио Човечанство. Нема књиге сем Библије у којој је контраст између добра и зла тако пластично приказан као што је у Шекспира. Он је најздравији геније у историји и с највећом унутрашњом хармонијом. Он гледа на живот као на драму. Све, свака мисао, реч или осећање – важни су, само, ако су уткани у ту велику драму, у акцију, патњу, заплет. Зло је ипак неизбежна компонента у патњи људског живота на Земљи. Он потврђује Библију у свему што је највеће, најплеменитије, најузвишеније и што највише у њој надахњује. Он је био и још увијек јесте друга Библија за своју нацију и све своје обожаваоце. Током тристагодишњег периода британске историје мислим да би Шекспир могао да се упореди само са Библијом по утицају на ту историју. (Говорим о нацији као целини — ускогруди патриоти овог острва — ако има таквих — немају ничег заједничког са Шекспиром и више су рушитељи него ослонци славнога Шекспировог царства).[9]

Наравно, било је и увијек ће бити и оних који су оспоравали Шекспирову генијалност и трајност његових дјела. „Отац крионике“, Роберт Етингер је 1962. године рекао да ће бардова популарност неизбјежно изблиједити и то не само да ће се смањити број читалаца његових дјела него и позоришна публика. Предвиђање се појавило и у издању часописа „Футурист“ пет година касније у којем је објашњено да човјек сутрашњице неће марити за Шекспиров „слаб интелект“. Међутим, Етингер инсистира на томе да ће највећи разлог за пропаст Шекспира бити тај што људи за неколико стотина година неће препознати неке од основних ствари какве су похлепа, пожуда или амбиција. Истичући технолошко утопијска осјећања своје генерације, Етингер је вјеровато да су Шекспирови дани одбројани јер ће „практично неограничени ресурси“ будућим људима дати потпуно нови поглед на живот – и заузврат, на умјетност. „За неколико стотина година“, наставља Етингер, „Шекспир нас неће занимати ништа више од гроктања свиња у блату. Не само да ће његово дјело бити интелектуално слабо него и написано нејасним језиком, а његове преокупације, у основи, неће бити више од историјских занимљивости. Ни похлепа, ни пожуда, ни амбиција неће у том друштву имати икакву препознатљиву сличност са квалитетима које данас познајемо. Са практично неограниченим ресурсима те ере, све уобичајене жеље ће бити лако задовољене било њиховим снабдијевањем, било њиховим уклањањем из ума појединца.“[10]

Џорџ Орвел је анализирао, како ју је сам назвао, једну од највећих моралних, антиестетичких критика икад написаних, односно Толстојев есеј о Шекспиру у којем је руски писац покушао доказати не само да Шекспир није био велики човјек већ да је био писац без икакве вриједности, штавише, један од најгорих и најподлијих писаца које је свијет угледао. Толстојева главна тврдња гласи да је Шекспир безначајан и површан писац, без досљедне филозофије, да је циничан и неморалан, да му сви ликови говоре умјетним, кићеним језиком који се разликује од стварног живота, да се бави фантастичним причама и немогућим ситуацијама,.. Свеједно, Толстој никад није био у стању да објасни Шекспирову нејењавајућу популарност које је и сам био свјестан и којој се чудио тврдећи да је у питању општесвјетска завјера и нека врста колективне хипнозе којој је једино ето баш он одолио. Шекспирова популарност сеже до обичних, не само књишких људи. Од свог живота па надаље, Шескпир је био најпопуларнији позоришни писац. Јасно је да код Шекспира постоји нешто добро и трајно, нешто што милиони обичних људи могу цијенити иако Толстој то није био у стању. Тако да упркос свим Толстојевим критикама, Шекспир остаје потпуно нетакнут. Не само његов углед већ и уживање у његовом дјелу остају исти као и прије.

АДАПТАЦИЈА ШЕКСПИРА НА СЦЕНИ

Савремени човјек је непрестано бомбардован приливом најразличитијих дражи и слободно можемо рећи да га је готово немогуће шокирати. Тешко да ће се Стратфордска продукција Тита Адроника, током које су се гледаоци пред призорима ужаса онесвјешћивали, а кола хитне помоћи дежурала на свакој представи, поновити. Једном се, дакле, догоди позоришна представа о којој ће се причати док год буде постојало позориште и која ће извршити огроман утицај на модерну сцену. Бруков Сан љетње ноћи, на примјер, остао је у свијести публике више од четрдесет година. Оно што је карактеристично за ову представу је улога редитеља у постављању комада без референци према прошлости, без клањања традицији. Брук је занемарио паучинасте бајке, прозирне велове и читаву Бирбомску шуму. Он је видио и представио драму управо онаквом каква јесте – алегорија тјелесне љубави и магично игралиште изгубљене невиности и скривених страхова.

Уколико режију схватамо као транскултурно дјеловање које драмску ситуацију и питања којима се драма бави чини разумљивим савременој публици, јасно је да је улога редитеља у поставци класичних дјела огромна и незахвална јер, између осталог, он мора водити рачуна да теме остану изазовне и конфронтирајуће, без обзира на културне или културно-географске разлике, без обзира на временски оквир: онај у којем је комад настао, онај у којем се дешава радња и онај у којем се изводи сама представа. Историчар позоришта и културни аналитичар, Драган Клаић сматра да стварање позоришне представе инспирисане драмама Еурипида, Шекспира, Голдонија, Де Мисеа или Островског може заинтересовати публику само ако је покреће сложен концепт тематизације, локализације и у извјесној мјери језичког осавремењивања. Представа подстиче наше савременике да драму прочитају или поново прочитају као текст одређене литерарне вредности, културног наслеђа и позоришног потенцијала. Као жива уметничка форма, позориште не може поћи од музејских премиса о брижљивом очувању и представљању прошлости, а у име претпостављене аутентичности. Представе које настоје да драме поставе на исти начин на који су наводно некад биле постављене могу лако да збуне и одбију савремену публику и то не само опскурним и анахроним језиком, већ и застарелим сценским конвенцијама, старомодним друштвеним понашањем и културним нормама. Због акумулације анахронизама драма може постати гротескна што може отежати озбиљно разматрање њених вредности. Без обзира на то колико је преображај драме у представу радикалан, интегритет драмског текста остаје сачуван у свом оригиналном облику,..[11]

Ниједан облик нити интерпретација нису заувијек. Било која сцена код Шекспира се може вулгаризовати скоро до непрепознатљивости са жељом да се има модеран концепт. Међутим, Шекспир је истинитији од живота. И може се играти само дословно. Дочим, у смислу стила и структуре, стих је на супротном полу у односу на свакодневни говор. У нормалним односима ми једни са другима не разговарамо у стиху или кроз пјесму, напомиње Брук. Та дихотомија може да произведе сценски идиом који култивисани гледалац прихвата као вјештачки. Стихови и ликови су моментално мртви ако покушамо да реконструишемо период у којем су били написани, као да је Шекспир био обичан производ свог времена. Позориште живи и дише у садашњости, не по библиотекама или архивама. У позоришту данас, јуче, било гдје на свијету, аутор је присутан као живо људско биће. Али и позориште се мијења, еволуира, захтијева другачији темпо, стално кретање унапријед, неочекиване промјене ритма, тона, нивоа интензитета. Шекспиров комад се мора играти као једна дуга вијугава фраза која се никад не завршава прије правог краја. Шекспирови комади су као планете које нам се у свом бескрајном кретању, на тренутак, приближе, а онда одјуре натраг у орбиту[12].

Данас се, можда, и превише пажње посвећује адекватној/аутентичној/осавремењеној сценографији како би се што вјерније пренијела атмосфера Шекспирових драма. Међутим, заборављамо да је у Шекспирово вријеме сценографија била оскудна, на бини није било завјеса, није било начина да се дан разликује од ноћи, магла од сунца, бојно поље од будоара,.. Сцена се постављала с неколико реченица и уз помоћ маште гледалаца. Kако примјећују Велс и Тејлор: „Оберон и Просперо треба само да кажу да су невидљиви па да то заиста и постану.“ Нико није умио да постави сцену бриљантније и економичније од Шекспира и придобије пуну пажњу публике. Такође, иако су костими углавном били раскошни и веома вриједни, чини се да се није обраћала нарочита пажња на њихову историјску вјерност. У једној скици сцене из комада Тит Адроник виде се изненађујуће шаролики костими глумаца – неки пригодно антички, а други немарно тјудоровски. Другим ријечим, публици и глумцима је био довољан благи наговјештај старине. Наравно да је, с безграничним могућностима, бесмислено занемарити све оно што врло једноставно може дочарати потребан амбијент, али то и даље не мора бити пресудно за успјех и прихваћеност представе.

ХАМЛЕТ КАО ПРИМЈЕР ШЕКСПИРОВЕ НЕПРОЛАЗНОСТИ

Богатство Шекспирових драма огледа се и у томе што омогућавају свакоме да пронађе нешто за себе. Узмимо за примјер најславнију драму у историји свјетске драмске литературе. У Хамлету има много ствари: политика, насиље и морал, спор око истозначности теорије и праксе, око крајњих циљева и смисла живота, постоји трагедија љубавна, породична, државна, филозофска, есхатолошка и метафизичка. Све што вам драго! И постоји још потресна психолошка студија. И крвава фабула, и двобој, и велики покољ. Може да се бира[13]. Дакле, Хамлет је истовремено и историјска драма, и политичка драма, и љубавна драма, и психолошка драма, и криминалистичка драма, и филозофска драма, и драма мистерије, и трагедија освете (елизабетански жанр коме Хамлет изворно припада), и трагедија иницијације, дјелимично се може посматрати и као религијска драма, и оно што се често превиђа, а што је од посебног значаја, Хамлет је трагедија исказана врхунском поезијом. Он је парабола о људској пролазности, неминовности смрти, значају судбине или, како каже Блум, „космолошка драма људске судбине“[14]. Овај  мисаони опсег и ова значењска свеобухватност претвара појединачну и конкретну причу о јунаку званом Хамлет, младићу неспремном да спроведе освету у драму Хамлет, универзалну и грандиозну формулу људске судбине, која стоји раме уз раме са Софокловим Царем Едипом и Гетеовим Фаустом. То је свјетско позориште као Божанствена комедија, или Изгубљени рај, или Фауст, или Уликс или У потрази за изгубљеним временом[15].

И Владимир Набоков је једном приликом рекао да је Хамлет највеће чудо свјетске књижевности, а у преписци са Едмундом Вилсоном тајну његове свевременске актуелности покушао је објаснити тезом да у Хамлету постоје сви елементи који привлаче публику: од духа као присуства наднаравног преко краљевске породице, дворских интрига, убиства као зачина мистерије, те покоља као каталога најразличитијих начина убијања. Шекспир је, наиме, знао да је највећи гријех писца бити досадан. У његовим комадима живот ври, куха, кључа; страсти су снажне; заплети су узбудљиви, а расплети крвави. Хамлет је, дакле, идеалан примјер богатства Шекспировог свијета.

Библиографија расправа и студија о Хамлету два пута је дебља од варшавског телефонског именика. Тај шекспировски краљевић неоспорно је најславнији Данац, тврди Кот. Он је један од малобројних књижевних јунака који живе ван текста, који живе ван позоришта. Сличан је Леонардовој Мона Лизи. У Хамлету су налазила сопствене црте многа покољења. И можда је Хамлетова генијалност баш у томе што се у њему може огледати као у огледалу. Савршен Хамлет био би истовремено најшекспировскији и најсавременији. Сваку од његових поставки можемо оцјењивати питајући се колико у њему има од Шекспира, и колико у њој има нашег? При томе није важна нека актуелност постигнута на силу. Играли су Хамлета у фраковима и у циркуским трикоима, у фармеркама, у средњовјековним оклопима и у ренесансним костимима. Није у питању костим. Важно је само једно: доћи преко Шекспировог текста до савременог искуства, до нашег неспокојства и наше осјетљивости[16].

ШЕКСПИР НА ФИЛМУ

Јан Кот сматра да је Шекспир нашег доба најприје показан на филму, да је филм открио ренесансног Шекспира, да је, између осталог, управо искуство филма заслужно за зачуђујући повратак правом Шекспиру у позоришту. Један од разлога је тај што је филмска конвенција (поготово филмски ефекти) својом једноставном техником промјене мјеста и времена ненаметљива за савременог гледаоца. Свевременску актуелност Магбета, рецимо, потврђује и склоност режисера да овај комад адаптирају за филм. Досад је у свијету снимљено неколико десетина филмова по Магбету, али посебан је куриозитет да су чак три режисера која спадају међу највеће филмске умјетнике свих времена екранизовала ову трагедију. Верзија Орсона Велса је из 1948. године, Kуросавина је из 1957, а она Романа Поланског из 1971. године. Пишући о Магбету Поланског, у ријетко хвалоспјевној критици, Роџер Еберт је примијетио да је немогуће гледати филм Магбет који је режирао Полански, а не помислити на случај Чарлса Менсона. Ликови у овом филму, пише Еберт, су „антиинтелектуални и недуховити, а њима управљају дубока и срамотна врела пожуде и насиља“. Kад је ријеч о новијим поставкама Kраља Лира, у скорије вријеме је велику пажњу привукла она коју је режирао Сем Мендес, познат по оскаровској Америчкој љепоти и цијелом низу других сјајних и значајних филмова.

Моника Поњавић, магистар теорије драмских и аудио-визуелних умјетности, филмски и ТВ критичар, сценограф и докторанд на сценском дизајну на Факултету техничких наука у Новом Саду разговарала је са нама о разлозима због којих филмови рађени по Шекспировим дјелима остају привлачни и пријемчиви за савремене гледаоце. „Постоји теорија да се све приче икада испричане могу свести на мање од десет архетипских модела, од којих се, примјера ради, сви налазе у Библији, која, ако се гледа само са литерарне стране, представља један основни код човјековог истраживања о себи самом, својим границама и могућностима. Шекспир је несумњиво један од оних безвремених аутора којем је пошло за руком да овим архетипским текстовима да савремену ноту због чега они, руку под руку са текстовима античких писаца попут Еурипида, Софокла и Есхила, и данас, вијековима касније остају релевантни. Један од главних разлога за статус који Шекспир данас ужива лежи у чињеници да су теме које у својим дјелима обрађује универзалне и високо адаптибилне, примјењиве на свако вријеме и сваки простор. Без изузетка. Те теме, а ријеч је о љубави, амбицији, моћи, похлепи, издаји, идентитету итд, никада неће престати бити релевантне, без обзира на нове генерације које ће га читати или гледати адаптације његових текстова на малим и великим екранима или у позоришту или неком другом медију, из простог разлога јер се ради о темама које на директан начин обрађују људско стање користећи се при том архетиповима људи и људских односа. И у томе је кључ за свевременост која се увијек доводи у уску везу са овим великим писцем и његовим дјелима. Поред изузетног слуха за идентификацију ових тема, његова величина се налази и у мајсторству постављања ситуација које са толиком оштроумношћу, а стилском лакоћом, сублимирају незаустављиву вјечну потрагу за смислом и значењем, не презајући при том од приказивања човјека у пуном свјетлу, од оног најприземнијег и најгорег, преко лаких и комичних тренутака, па све до најузвишенијих висина људског духа. Један ренесансни ум у пуном смислу те ријечи.“

„Када је ријеч о филмској, односно аудио-визуелној умјетности, али и о умјетности генерално, а овдје се посебно ставља акценат на позориште, Шекспирова дјела су потента за адаптацију, дословну, али и ону прилагођену или индиректну, суптилну, готово непримјетну управо због те свевремености и начина третирања људског стања невезано да ли се ради о “Титу Андорнику”, “Хамлету”, “Отелу” или “Магбету”. Примјери за то су бројни од оних дословних адаптација попут “Много буке ни око чега” у режији Кенета Бране или адаптација које користе одређену слободу у свом изразу попут Лурмановог филма “Ромео и Јулија” који радњу приче ставља у савремени контекст користећи се шекспировским језиком. Предност Шекспира у односу на његове античке колеге јесте и приступ жанру јер Шекспир је, за разлику од, на примјер, Еурипида, Софокла или Есхила, истовремено и трагичар и комичар што је евидентно и из горе поменутих примјера јер док је “Много буке ни око чега”, условно речено, романтична комедија, ако ћемо се користити савременим филмским језиком и жанром, “Ромео и Јулија” је драма са елементима трагедије настале из неспоразума. Овакав приступ, али и слојевитост његових дјела, оставља широко поље за игру у домену филма, али и од недавно и телевизије, која тренутно ужива своје треће златно доба, што се огледа понајвише у слободи и начину интерпретирања датог текста. Популарни анимирани филм “Краљ лавова”, базиран на јапанском анимираном филму “Кимба, бијели лав” је само једна од тих прилагођених интерпретација док је серија “Насљедници”, у продукцији телевизијске куће ХБО, нешто суптилнијег израза. И једно и друго дјело међутим, користи “Хамлета” као своје полазиште, што свједочи и потврђује адаптабилност Шекспирових текстова, и лакоћу са којом се они могу вајати у нешто савремено и неочекивано при том изнова задржавати тачност његових ријечи.“

МЕТОДОЛОГИЈА

У реализацији овог рада служили смо се већим бројем научних метода и истраживачких техника које смо прилагодили предмету и циљу истраживања. Од општенаучних метода користили смо методе анализе и класификације, статистичку методу и методу моделовања, а непосредан увид у ставове професионалаца, те просјечних читалаца, односно гледалаца позоришних представа о значају Шекспирових дјела данас омогућила нам је примјена техника прикупљања података и то: научно испитивање (интервјуисање и анкетирање), као и метод анализе садржаја (прикупљање и анализа одабране литературе). Мини истраживање о актуелности и релевантности Шекспирових драма за савремену позоришну умјетност трајало је непуна два мјесеца, а добијени резултати су коришћени како бисмо могли процијенити заступљеност Шекспирових дјела у театру будућности. Подаци прикупљени захваљујући броју од 488 уредно попуњених упитника обрађени су уз помоћ програма за статистичку обраду података – SPSS. За преглед података рађена је дескриптивна статистика (рачунање фреквенци, процената и укрштање одговора на двије или више ставки).

Како сва истраживања имају извјесна ограничења, тако ни ово није другачије. Једну од тешкоћа представљало је дефинисање репрезентативног узорка, као и сам приступ испитаницима, прецизније, немогућност анимирања потренцијалних испитаника на учешће у истраживању (што је, свакако, важна тема за истраживање). Међу осталим ограничењима издвојићемо и чињеницу да је на многа питања (поготово она која су укључивала Ликертову скалу) било могуће дати социјално пожељне одговоре и упркос одређеном броју контролних питања, одлучили смо да изоставимо квантитативну анализу из ове студије усљед немогућности поређења одређених одговора. Без обзира на сва ограничења, важно је напоменути да, ма колико скромно, ријеч је о првом емпиријском истраживању на ову тему и овог обима спроведеном на овим просторима.

РЕЗУЛТАТИ ЕМПИРИЈСКОГ ИСТРАЖИВАЊА

Када је у питању структура самих испитаника према полној заступљености, 73% чине жене, а 27% мушкарци. Трансродност смо превидјели понудити као опцију, али нико није негодовао да не може одговорити на прво питање. Наравно да би на основу оваквог учешћа полова у овој врсти истраживања било површно донијети закључак да жене читају више од мушкараца, али да, између осталог, и ови подаци потврђују управо ту, одавно већ званичну статистику (Народна и универзитетска библиотека Републике Српске, на примјер, у прилог овој тврдњи, наводи и да је далеко више жена чланица библиотеке). Када је у питању животна доб испитаника, предњаче они из популације старости између 36-55 (53%) и 18-35 (28%). Више видјети на слици испод.

Слика 1. Пол и животна доб испитаника

Што се тиче нивоа образовања учесника истраживања, највише је високообразованих, дакле оних са факултетском дипломом, а било је и три испитаника са завршеном некадашњом високом школом. Иначе, овдје је важно истаћи да испитаници који су изабрали опцију основна и/или средња школа су, заправо, сами основци и средњошколци, а не популација која се није наставила школовати. Прецизне резултате можете видјети на Слици 2.

Слика 2. Ниво образовања испитаника

С овим у вези, занимљиво је споменути врсту образовања испитаника, односно рећи да је највише процената оних који су завршили студиј језика и књижевности или стекли диплому из области друштвених наука (као што су психологија, педагошке науке, економија и пословање, социологија), али није занемарив ни број испитаника који су свој позив одабрали из реда осталих хуманистичких наука (какве су историја, политичке науке, право, друштвена и економска географија и сл.). Наредна слика садржава све понуђене опције и њихов јасан преглед.

Слика 3. Врста образовања

На питање кад су посљедњи пут прочитали неко Шекспирово дјело, највећи број испитаника је, сасвим очекивано, одговорио да се то догодило у средњој школи. Срећом, није занемарив ни број оних који су га прочитали у протеклих годину дана или у посљедњих пет година, али врло могуће да највећи проценат међу њима чине управо они који су у том периоду завршили своје средњошколско образовање. Такође је интересантно да колико год испитаника је читало Шекспира баш у тренутку попуњавања анкете исто толико их никад није прочитало ниједно Шекспирово дјело. У сваком случају, ови резултати, такође, потврђују претпоставке многих савремених изучаваоца Шекспировог лика и дјела о томе да се Шекспир не чита толико за своју душу колико из нужде, односно обавезе и да се то у највећем броју случајева одвија путем званичног, формалног образовања. Слика 4. илуструје ове одговоре.

Слика 4. Вријеме посљедњег сусрета са Шекспиром

Само 7% испитаника редовно ужива у Шекспировим драмама и самоиницијативно га бира што је, још увијек, више од оних 3% које Шекспир уопште не занима. 44% учесника истраживања каже да чита Шекспира за своју душу, али да се то ријетко дешава, да би му радо посветили више времена. Вјерујемо да је проценат у смислу читања из уживања вјеродостојан, али питање је колико их заиста и у којој мјери обнавља ишчитавање и разумијевање слојевитог текста великог пјесника. Слика 5. сумира дате одговоре на ово питање.

Слика 5. Шекспир за душу

На слици изнад су представљени и резултати познавања Шекспировог стваралаштва од стране учесника анкете из којих видимо да само 6% испитаника наводи да су опсежно упознати јер им природа посла омогућава често ишчитавање и анализирање његових дјела. Добар дио његовог опуса познаје 51% испитаника, док 43% признаје да су Шекспира спознали само захваљујући оном што се од њих захтијевало путем обавезне школске лектире.

Сљедећим питањем пред учеснике смо поставили низ ставова и тврдњи о бардовој књижевној генијалности и домету. Да је Шекспир савременик сваке епохе укључујући и нашу сматра више од 75% испитаника који се углавном и потпуно слажу са наведеном изјавом. Око 48% их подржава став да је Шекспир непревазиђени геније и највећи писац свих времена иако их је чак, незанемаривих 32% остало уздржано кад је у питању овакво етикетирање Шекспира. Да су Шекспирове драме увијек актуелне и релевантне вјерује, без резерве, 33% испитаника којима се придружује и 53% оних који су углавном наклоњени овом ставу. С друге стране, наши испитаници баш и нису сигурни да послије Шекспира није било стваралаца који су подједнако добро проникли у саму људску душу попут њега, односно ову карактеристику не приписују ексклузивно једном књижевнику ма како велики он био. Око 16% Шекспира налази досадним, тешким и неразумљивим и отприлике исти проценат (око 17%) вјерује да су његови дани одбројани и да долазе генерације које неће марити за његово стваралаштво. 25% остаје неопредијељено у вези с овом дилемом.

Табела 1. Шекспиров књижевни домет

 Уопште се не слажемУглавном се не слажемНисам сигурнаУглавном се слажемПотпуно се слажем
Шекспир је савременик сваке епохе, тако и наше.2%4,9%17,2%45,3%30,5%
Шекспир је највећи писац свих времена, непревазиђени геније.5,3%14,5%32%37,1%11,1%
Шекспирове драме су увијек актуелне и релевантне.0,8%2,3%10,7%53,3%33%
Ниједан писац прије и послије Шекспира није тако проникао у саму људску душу као он.3,6%18,6%40,4%26,2%5,1%
Шекспир је несумњиво велики умјетник, али је досадан, тежак и неразумљив.31,1%37,5%15%13,9%2,5%
Упркос неоспорном квалитету, Шекспирова дјела су данас застарјела и превазиђена.44,1%33,8%15%5,3%1,8%
Шекспирови дани су одбројани, већ долазе генерације које неће претјерано марити за његово стваралаштво.34,6%23,4%24,8%13,1%4,1%

Наредна слика садржи преглед кључних карактеристика које опчињавају Шекспирове читаоце, а неке од њих су: универзалност и трајност дјела и ликова, неисцрпни начини тумачења, покривеност свих аспеката људског постојања, убојитост и раскош поетског израза, озбиљност и дубина приступа изабраним мотивима, интензитет емоција, то што прљавштину, смрад и биједу свакидашњице фино преплиће с чистим и узвишеним, пикантни хумор, бруталност радње и потресност призора,..

Слика 6. Најважнији квалитети Шекспирових дјела

У сљедећем питању провјерили смо степен слагања испитаника са низом ставова о значају Шекспирових драма за савремену позоришну умјетност и њихову релевантност у будућности. Детаљан преглед одговора дат је у Табели 2. Ми ћемо овдје издвојити чак 80% испитаника који дијеле став да је Шекспирове драме лако оживјети на сцени без обзира на временску дистанцу због тога што су пуне живота иако их тек нешто више од 30% сматра да је Шекспир увијек био више гледан него читан. Ово се потврђује и касније у сродном питању о већем значају Шекспирових дјела за позориште него за књижевност. Надаље, око 60% учесника испитивања вјерује да Шекспирова популарност никад неће изгубити свјежину, док их 75% сматра да ће за позоришне представе засноване на Шекспировим комадима увијек владати велико интересовање публике. Више од 80% испитаника без резерве или дјелимично је наклоњено ставу да су Шекспирова дјела универзална и трајна, да су прошла тест времена и да ће опстати у било којем виду умјетности док је свијета и вијека.

Табела 2. Значај Шекспирових дјела за савремену позоришну умјетност

 Уопште се не слажемУглавном се не слажемНисам сигурнаУглавном се слажемПотпуно се слажем
Шекспир је увијек био више гледан него читан.9,2%19,9%36,1%29,7%5,1%
Шекспирове драме су пуне живота због чега их је лако оживјети на сцени без обзира на временску дистанцу.1%4,3%14,1%52,9%27,7%
Шекспирова популарност не јењава и никад неће изгубити на свјежини и интензитету.1,2%4,5%24,6%48%21,7%
Шекспирова дјела су данас примјеренија и значајнија за позориште него за књижевност.7,6%17,6%33,4%34,2%7,2%
За Шекспирове позоришне представе ће увијек владати велико интересовање публике.0,6%2%22,3%49,8%25,2%
Шекспир је прецијењен, толико је класичних, па и савремених писаца који му успјешно парирају и уопште не разумијем сву ту помпу око Шекспира.36,1%32,2%22,1%7,8%1,8%
Шекспирова дјела су универзална и трајна, прошла су тест времена, опстаће у било којем виду умјетности док је свијета и вијека.0,8%3,7%12,7%50,8%32%

Резултат од 47% испитаника који посјећују позоришне представе засноване на Шекспировим драмама је више него солидан поготово ако се томе дода око 20% оних који би их радо посјећивали да позориште у граду у којем живе на свом репертоару нуди Шекспирове комаде. Око 12% испитаника је, чак, спремно да путује на фестивале на којима се изводе Шекспирове представе, наравно уколико би им се указала таква могућност. Око 3% испитаника живи у градовима који уопште немају позориште. 

Слика 7. Посјећеност позоришних представа заснованих на Шекспировим дјелима

Највећи број испитаника је мишљења да за поставку актуелних представа посвећених Шекспиру нема (стварних) препрека. Остали наводе немогућност глумаца да се изнесу са захтјевним Шекспировим улогама, неквалитетну адаптацију и непостојање тражње на тржишту.

Слика 8. Препреке за поставку позоришних представа

На питање Када бисте морали да изаберете само једну од 37 драма колико их је Шекспир оставио у свјетско насљеђе, коју (позоришну представу) бисте вољели погледати у савременој, најпрестижнијој свјетској продукцији? убједљиво највише одговора је добио Хамлет, ништа мање нису заостајали Отело и Краљ Лир, а запажен број одговора припао је Бури и комедији Сан љетње ноћи (чак више од Магбета). Вриједи још споменути драме Ричард III и Ромео и Јулија.

На питање коју књигу бисте понијели на пусто острво, 31% испитаника се опредијелило за Сабрана Шекспирова дјела, у односу на 23% оних који би одабрали Библију (или другу свету књигу). Највећи проценат учесника анкете није ни за једну од ове двије.

Слика 9. Књига за пусто острво

Да ће Шекспир увијек имати значајну улогу у свеукупној позоришној умјетности сматра 70% испитаника, 26% их се, пак, плаши да ће будући нараштаји са својим новим вриједностима измијенити Шекспира до непрепознатљивости, а само 4% њих вјерује да све застаријева, при чему ни Шекспир није изузетак.

ЗАКЉУЧАК

Често се каже да је оно по чему се Шекспир издваја његова способност да освијетли дјелање душе и слично, и он то, без сумње, ради изванредно, али права одлика његових дјела – свих редом, поема и драма, па чак и посвета, у свакој етапи његовог стваралаштва – јесте упечатљив и снажан осјећај за чаробну моћ језика. На страну сад то колико је језгровитости Шекспир подарио енглеском језику, али његова дјела досежу и пружају врхунско уживање у полетним могућностима вербалног израза чак и онима који га не читају у оригиналу.

Тешко је наћи иоле разумно објашњење за чињеницу да је рецимо у београдском Народном позоришту Шекспир најигранији писац до данашњих дана док истовремено на сценама многих других позоришта Шекспир никад није извођен. Тешко је некад процијенити и степен слободе умјетника да Шекспира учине приступачнијим савременој публици, односно танка је нит која различите креативне видове осавремењивања Шекспирових дјела дијели од границе неукуса. Најзначајнији резултати нашег емпиријског истраживања потврђују да је Шекспир и даље радо читан, али и гледан на даскама које живот значе, те да његова популарност још увијек није изблиједјела. Посебно занимљиво и охрабрујуће је што су испитаници просто жељни квалитетних комада и ишчекују их са посебним узбуђењем, у толикој мјери да вјерују да не постоје битније препреке за поставку представа заснованих на Шекспировим драмама. Будући да ће, према мишљењу многих, за Шекспирове представе увијек владати велико интересовање публике, нема оправдања да их не адаптирамо и не изводимо.

Једини смислен закључаксваке анализе било самог Шекспира и његовог стваралаштва, било његове непресушне популарности и трајног извора инспирације за најразличитије умјетнике или, пак, потребе за интервенцијом и осавремењивањем позоришних представа заснованих на његовим драмским текстовима су ријечи Питера Брука: Шекспир је феномен, као Сунце или Мјесец, и сви наши покушаји да га објаснимо ријечима понекад су дјетињасти и глупи.

Прилог 1. ЗАНИМЉИВОСТИ О ШЕКСПИРУ

  • Шекспиру није било потребно разметање и зато не постоји ниједна сочна анегдота за каквом жуде биографи. Такође, парадоксално је да сви тренутно препознајемо Шекспиров лик чим га угледамо, па ипак заправо не знамо како је изгледао. Слично је са готово свим аспектима његовог живота и личности: он истовремено представља најпознатији и најзагонетнији лик.
  • Бардов досег је космички. Планета Уран има 27 природних сателита од којих је већина названа по Шекспировим ликовима.
  • Шекспир је послије Бога највише створио. Виктор Иго
  • Хамлет је преведен на клингонски.
  • Шекспир је профитабилан бренд већ стотинама година. Свеприсутан је. Његов изглед и дјела су коришћени за продају сапуна, чоколаде, цигарета, компјутера, пива, соде и скоро свега чега се можете сјетити.
  • Шекспир је као свијет, или као живот. Свака епоха налази у њему оно што сама тражи и што сама хоће да види. Јан Кот
  • Ал Паћино је направио експеримент, прелазећи једну улицу у Њујорку како би упитао првог пролазника који наиђе: „Шта знате о Шекспиру?“ Одговор је био брз: „Бити или не бити.“
  • Некада се причало да када би милион мајмуна куцало на милион писаћих машина милион година, појавила би се сабрана Шекспирова дјела. Чак ни то није сигурно.
  • Чини се да је Шекспир прије академска опсесија него историјска личност.
  • Код Шекспира су ријечи као сићушне сперме, свака са сопственим правцем, сопственом сврхом. Зрнца изгледају идентична, али то је илузија. Живот, између њих, увијек је у покрету. Питер Брук
  • Када је маршал Тито дошао на представу Тит Адроник у Београду, није носио своју уобичајену униформу. У тамном одијелу, с црном краватом и бијелом кошуљом, неко би сасвим лако могао да га побрка са неким успјешним холивудским продуцентом док је сипао пиће глумцима за вријеме паузе.
  • Сваки човјек је Краљ Лир. Гете
  • У Шекспирово вријеме представе се по софистицираности нису битније разликовале од борбе пијетлова. Позоришни писци уопште нису сматрани умјетницима, а Пуританци су осуђивали позориште сматрајући га неморалним. Глумци су посматрани као највеће протуве, у социјалном смислу изједначавани су са ситним криминалцима. Елизабетанска драма је имала амбиције да се допадне публици те је понекад удовољавала ниским укусима што је штетило драми. Није робовала принципима, али јесте потребама публике, више је била забава него умјетност. Сам Шекспир се прилагођавао укусу монарха, а приликом писања уважаване су сугестије глумачке дружине. Све у свему, Шекспиров живот у том свијету је више личио на глупост људског рода него на живот великог пјесника. Зоран Пауновић
  • Није оставио ништа што би могло бити речено о ма чему, а да он то већ није рекао. Џон Китс
  • „Ријетко је који град у историји био смртоноснији и пожељнији од Лондона у шеснаестом вијеку. Шекспир је рођен у свијету у којем се ионако малобројно становништво борило за опстанак. Куга је била тек почетак енглеске борбе са смртним болестима. Напаћено становништво суочавало се и са непрестаном опасношћу од туберкулозе, малих богиња, рахитиса, скорбута, двије врсте овчијих богиња (конфлуентне и хеморагичне), шкрофула, дизентерије и широког, аморфног низа грипова и грозница – тродневне грознице, четвородневне грознице, порођајне грознице, морнарске грознице, дневне грознице, пјегаве грознице – као и разних „помама“, „опаких урока“ и осталих чудних, неодређених и бројних болести. На извјестан начин, Шекспиров највећи животни успјех није био Хамлет, већ чињеница да је преживио прву годину свог живота.“ Бил Брајсон
  • Шекспирова дјела се реинтерпретирају за сваку нову генерацију било као тинејџерски или научнофантастични филмови, мјузикли, јапанске ратничке приче или књижевне обраде. Издавачка кућа „Хогарт прес“ покренула је пројекат „Хогарт Шекспир“ у оквиру којег познатији и радо читани савремени свјетски писци препричавају Шекспирове драме прилагођавајући их актуелном времену. Норвешки писац криминалистичких бестселера, Ју Несбе написао је новог Магбета, канадска књижевница Маргарет Атвуд обрадила је Шекспирову Буру, још један добитник Букерове награде, Хаурд Џејкобсон прихватио се Млетачког трговца, Џилијен Флин Хамлета, Трејси Шевалије Отела,..
  • Шекспирови савременици су му на надгробној плочи написали да је „по мудрости Нестор, по генију Сократ, по умјетности Вергилије”[17].

Прилог 2.

ШЕКСПИРОВ ДУХ МЕЂУ НАМА

Ко тебе данас још игра у позоришту,

мој Шекспире? Изигравају те. Касапе,

черупају, Јулији мобилни телефон

у руке гурају, Ромеа шаљу на трке

формуле један. Шта да ти кажем?

Хране своју сујету купусајући твоје

текстове. Као, они су редитељи Новог

Доба, баш их брига, могу са старим

Енглезом чинити шта им је воља.

Могу Хамлета, кад пожеле, поставити

за предсједника управе највеће свјетске

корпорације за производњу презерватива,

а дух његовог оца стрпати у термос боцу

и попити послије с хладном кока-колом,

на тениском турниру, то је сада у моди,

као у твоје вријеме надгорњавање витезова.

Попут твораца новог свјетског поретка

који се гурају свијетом као да је само њихов,

тако нови редитељи прекрајају твоје драме.

Него, Шекспире, лати се ти поново пера

(кад дух Хамлетовог оца још ходи овим

свијетом, можеш и ти), па напиши

нешто ново, рецимо о глобалном

затопљењу и о понижавајућем односу

према геј популацији, мада ће и те

текстове позоришни редитељи само

погледати  и бацити под сто, што даље

са сцене, и тјерати опет по своме. Али,

брига те за то, твоје вријеме тек долази.           

Ранко Павловић

Резултате овог скромног емпиријског истраживања представила сам  на Стручно-научном скупу „Каква је будућност театра – Театар и идентитет (II)“ 8. јуна 2019. године у организацији Народног позоришта Републике Српске, Академије умјетности Бања Лука и Високе школе „Banja Luka College“. Рад је објављен у часопису за позориште у визуелне комуникације „Агон“, бр. 12, 2020. године.


[3] Брук, Питер, Суштина милосрђа: размишљања о Шекспиру, Београд: Културни центар Београда, 2018.

[4] Брук, 2018.

[5] https://www.bbc.com/news/magazine-36114485 постављено 23.4.2016. године, посјећено 7.5.2019. године.

[6] Ибид.  

[7] Кот, Јан, Шекспир наш савременик, Сарајево: Свјетлост, 1990.

[8] TВ фељтон: Шекспир, савременик, РТС Културно-уметнички програм – Званични канал: https://www.youtube.com/watch?v=KOUjtj89U5Y постављено 24.4.2016. године, посјећено 20.4.2019. године.

[9] Милановић, Вујадин, Владика Николај о Шекспиру, Београд: Српска Европа, 2016.

[10] https://paleofuture.gizmodo.com/will-shakespeare-be-popular-in-the-future-912781897 постављено 25.7.2013. године, посјећено 25.4.2019. године.  

[11] Клаић, Драган, Почети изнова: промена театарског система, Београд: Clio, Универзитет уметности у Београду, Факултет драмских умјетности Цетиње, 2016.

[12] Брук, 2018.

[13] Кот, 1990.

[14] Bloom, Harold, Shakespeare in Psychoanalysis, London and New York: Routledge, 1999.

[15] Меденица, Иван, Трагедија иницијације или непостојани принц, Београд: Clio, Факултет драмских уметности, Институт за позориште, филм, радио и телевизију, 2016.

[16] Кот, 1990.

[17] Станојевић, Владимир, Трагедија генија, Земун: Невен, 2019.

ЛИТЕРАТУРА

Bloom, Harold, Shakespeare in Psychoanalysis, London and New York: Routledge, 1999.

Брајсон, Бил, Шекспир: Свет као позорница, Београд: Лагуна, 2010.

Брук, Питер, Суштина милосрђа: размишљања о Шекспиру, Београд: Културни центар Београда, 2018.

Дипон, Флоранс, Аристотел или вампир западног позоришта, Београд: Clio, 2011.

Џалто, Давор, Уметност као таутологија, Београд: Clio, Институт за филозофију и друштвену историју, 2016.

Ђукић, Весна, Држава и култура: студије савремене културне политике, Београд: Факултет драмских уметности, Институт за позориште, филм, радио и телевизију, 2010.

Everett, Barbara, “Hamlet: Growing“; Critical Essays on Shakespeare’s Hamlet, New York: G. K. Hall & Co. An Imprint of Simon & Schuster Macmillan, 1995.

Клаић, Драган, Почети изнова: промена театарског система, Београд: Clio, Универзитет уметности у Београду, Факултет драмских умјетности Цетиње, 2016.

Кот, Јан, Шекспир наш савременик, Сарајево: Свјетлост, 1990.

Меденица, Иван, Трагедија иницијације или непостојани принц, Београд: Clio, Факултет драмских уметности, Институт за позориште, филм, радио и телевизију, 2016.

Милановић, Вујадин, Владика Николај о Шекспиру, Београд: Српска Европа, 2016.

Станојевић, Владимир, Трагедија генија, Земун: Невен, 2019.

https://www.bbc.com/news/magazine-36114485 постављено 23.4.2016. године, посјећено 7.5.2019. године.

https://paleofuture.gizmodo.com/will-shakespeare-be-popular-in-the-future-912781897 постављено 25.7.2013. године, посјећено 25.4.2019. године.  

TВ фељтон: Шекспир, савременик, РТС Културно-уметнички програм – Званични канал: https://www.youtube.com/watch?v=KOUjtj89U5Y постављено 24.4.2016. године,посјећено 20.4.2019. године.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s